Džank hrana, pank muzika i treš literatura

Živimo u čudnim vremenima. Današnji čovek malo, pomalo napušta vrednosti koje su proverene dugim vekovima i prihvata novotarije, od strane moćnih medija nametnute.

Ne tako davno ljudima je bila važna hrana iz svog povrtnjaka i voćnjaka. Isto tako slušali su izvornu muziku i voleli literaturu koja ima lepotu, dubinu i dušu.

Kada je reč o hrani, industrija je preuzela primat i vešto nametnula proizvode koji na prvi pogled izgledaju kao pravi (poput povrća i voća) a u stvari su trgovinski artikli koji fingiraju omiljene plodove zemlje i koji jedva da imaju dodirnih tačaka sa pravom, prirodnom hranom.

KARIKATURA ZA BLOG (GLAVNA)

Danas jedemo, uglavnom, ono što čoveku kao vrsti nije namenjeno. Na primer, meso životinja je hrana za lava i vuka ali ne i za čoveka, a ona danas dominira. Neverovatne su količine ovog industrijskog proizvoda koje se dnevno troše u svetu. Dalje, kravlje mleko je hrana za mlađu telad a ipak, brojni derivati ove čudne „namirnice“ danas su neizbežno prisutni na našem stolu kako za doručak tako i za ručak i večeru. I onda se pitamo zašto se loše osećamo, zašto smo bolesni?

Na Balkanu u prošlim, bezazlenim, vremenima dominirala je izvorna, narodna muzika. Narodno stvaralaštvo. Danas se ta vrsta muzike smatra „prevaziđenom“ i „seljačkom“, kao nešto nemoderno u neskladu sa razvojem tehnološke civilizacije.

Vešti proizvođači muzike za narod su tu lepu, i duši podobnu, pesmu zaodenuli modernim rokenrolom a nešto kasnije i tzv. turbo-folkom, a u poslednje vreme i pankom!…Danas najpopularniji te vrste bend „Brkovi“ jeste medijska atrakcija kao što su nekada bili „Bijelo dugme“ i „Riblja čorba“ kojima su se inspirisali, s tim što su u svoju muziku umešali (u većim količinama) i takve satojke kao što su pank i turbo-folk! Ta čudna papazjanija pokazala se kao pun pogodak. Podjednako izazivaju ushićenje kako u rodnom Zagrebu, tako i u Sežani, Zenici, Nikšiću, Novom Sadu, Aleksincu i Skoplju. A tako je bilo i sa, pomenutim, njihovim pretečama…Brojna, očarana publika sada uz fast-fud , pivo i „guaranu“ provodi se ludo na njihovim koncertima diljem brdovitog Balkana.KARIKATURA ZA BLOG (nove tehnologije)

U literaturi, najtraženije je sve ono što je, svojevremeno promovisao Čarls Bukovski, a zatim „usavršili“ njegovi brojni sledbenici sve do Vedrane Rudan. Lepa literatura sa dušom, naprosto više nije in i ne prolazi. A nekada je Lav Tolstoj bio bestseler pisac…Tiraži sa takvim knjigama smešno su mali u poređenju sa Haroldom Robinsom i Norom Roberts, na primer.

Današnji čovek lako prima sve što je površno „zabavno“ i „opuštajuće“, a svaki napor mu je stran i teško razumljiv, kako duhovni tako i fizički. Vegetiranje, odnosno prizemna hedonija kao način života i životna filozofija, dominiraju. Letargija kojoj je koren u stimulansima ispunjenoj hrani (takođe i pićima), jeste naša stvarnost. Elan, bodrost, entuzijazam, polet…nešto su bivše. Relikti prošlih vremena.

Mali jubilej: sto hiljada poseta

Poštovani,

pre nekoliko dana ovaj BLOG prešao je cifru od 100 000 poseta. To u odnosu na sajtove koje nude jeftinu i laku zabavu nije neka impozantna cifra, ali kako su ovde tekstovi koji navode na razmišljanje, pre svega o tome šta je zdravlje i kako do njega, mogu (i moram) biti zadovoljan ovim dostignućem.

Hvala svima koji prate moje pisanje i koji veruju da se ovde mogu pročitati značajne informacije o bitnim zivotnim pitanjima.

Grip (influenca)

šipak free

 

Slušajući ljude (bez razlike: starije, srednjih godina  i mlade) kako teško kašlju u mom okruženju dođoh na ideju da iznesem svoje viđenje ovog zdravstvenog problema. Uobičajeno, problem leži u VIRUSU koji ima pik na ljude i gleda da im što više naudi. Stvara im visoku telesnu temperaturu, bol u grlu, kašalj a kod nekih koji se nazivaju “visoko rizični” i veće nevolje kao bronhitis, upala pluća, problemi sa srcem, pa nije retkost da po njih bude i fatalan!

Preventivno predlaže se vakcinacija protiv sezonskog gripa (ima i raznih drugih vrsta ove “bolesti”) zatim zdraviji nacin života sa više antioksidanasa, voća i povrća (što je, naravno sasvim u redu, ali i jedini razuman način očuvanja zdravlja) . No ovo zadnje kao tek sporedni i “pomoćni” metod, primarna je hemija.

Šta se postiže hemijskim medikamentima? Postiže se to da se spontani (i očajni) pokušaji organizama da se oslobodi nagomilanih toksina, ZAUSTAVE, a burne reakcije ojađenog organizma veštački primire, i simptomi nestanu. Time se grip ne “leči”, naravno već se primiruje i odlaže (konzervira) do sledeće prilike kada će postojeći problem biti DUPLO VEĆI a nesrećna osoba biti svrstana u “visoko rizične”. A ako to ne u sledećoj manifestaciji problema, a ono u onoj iza nje najverovatnije!

Šta je, zapravo, GRIP ili INFLUENCA?

paprika žuta crtež free

 

Ljudski organizam ima tu bogomdanu sposobnost da kada nivo otpada, šlajma, sluzi i otrova pređe kritičnu tačku, odnosno nivo, preduzima odlučne mere da taj otpad u velikoj meri eliminiše, što se događa uz burne reakcije, razumljivo. Povišena telesna temperatura je jedna od njih jer to je efikasan način kada se organizam napregne maksimalno da obavi nimalo jednostavan zadatak. U zavisnosti od količine otrova ali i od “kvaliteta”, reakcije su manjeg ili većeg intenziteta.

Prvi stepen, da tako kažemo, je „obična prehlada” koja se periodično događa i tada se eliminiše određena količina otpadnih materija. To je slučaj ne drastične zagađenosti. Drugi “stepen” je ovaj o kojem govorimo: takozvani grip. Teži i složeniji jer je otpada količinski više. Postoje i viši “stepeni” poput težih upala npr. pluća koja su jedan od četiri glavna organa za izlučivanje (uz kožu, bubrege i creva). Tako početni stadijumi izlučivanja (pokretač ili okidač je najčešće hladan vazduh!) koji se nazivaju prehlada i grip mogu da se “prometnu” u opasniji oblik tj. u bronhitis odnosno pneumoniju.

Naravno, sve su ovo veštačke podele i klasifikacije koje samo zbunjuju. Suština je: IZLUČIVANJE OTROVA I OTPADA. Veće odnosno radikalnije ili manje veliko, u zavisnosti koliko se toga pokrene iz organizma… Treba znati da i posle “preležanog gripa” koji nije blokiran medikamentima, opet izvesna količina toksina ostaje, ali sada znatno manje što omogućuje pravilno funkcionisanje organizma u velikoj meri.

jabuka free

Šta je preventiva u pravom smislu reči?

Naravno, to je prirodna ishrana sa kojom organizam neće biti septička jama. Ili bar u većoj meri ispravna prirodna ishrana čije će otpadne materije organizam moći bez većih potresa da izbaci, odnosno eliminiše. To je pravo rešenje a ne fingirano. Rešenje bez samozavaravanja i korišćenja „čarobnih“ supstanci koje su bačen novac, i gore od toga: autodestrukcija, odnosno samotrovanje.

Da ne bude zabune, i kod sasvim prirodne, sirove ishrane opet nastaje mala količina otpada kojeg organizam bez velikih problema izbaci. A i sam metabolizam hranljivih materija rezultira otpadom jer veliki broj ćelija svakodnevno odumre. No ako je organizam u velikoj meri čist neće doći do drastičnog problema kao što je takozvani grip, pa čak i same “bezazlene prehlade“ biće jako retke, a moguće u savrsenoj ishrani, ali i kompletno prirodnom nacinu zivljenja sa puno fizicke aktivnosti, i sasvim eliminisane.

 

Šta je kancer?

 

 

U narodu postoji uzrečica koja se izgovara pred neku predstojeću radnu akciju: „Bože zdravlja!“ ili „od Boga zdravlje!“ Ipak, racionalni odnos prema pitanjima zdravlja i bolesti je dijametralno suprotan: čovek proizvodi svoju bolest ili svoje zdravlje, zavisno od stepena svoje biofilnosti!

Princip zdravlja može se izraziti gotovo matematički u formuli, tj. pravilnom unosu makronutrijenata koji automatski obezbeđuje ispravan rad organa a time i čitavog organizma. Držati se te (poznate) formule koja je, približno, 80:10:10 (ugljeni hidrati, proteini, lipidi) znači lagodan i relaksirajući rad organizma i samim tim odsustvo bolesti, koje su, u suštini, disfunkcionalnost u radu organa a ne zla kob i loše promešane svemirske karte.

U formuli, odnosno celini, mozaiku zdravlja, hrana je daleko najbitniji činilac! Svi drugi elementi stanu, otprilike, u jednu petinu celine. Ali i tih, oko dvadeset procenata celine imaju težinu preostalih osamdeset procenata i samo sklad i izbalansiranost donose navažniju stvar u životu čoveka – zdravlje!

Dakle, možemo jesti savršenu, organski nproizvedenu biljnu hranu u savršenom balansu nutrijenata, ali ako pored toga nemamo svakodnevnu fizičku aktivnost adekvatnu starosnom dobu, boravak na čistom vazduhu i suncu, dovoljno odmora i sna u pravo vreme i uz to harmoničan emocionalni i duhovni život nećemo moći dostići optimalno zdravlje. Svaki disbalans elemenata zdravlja donosi automatski poremećaj u funkcionisanju organizma. Najjednostavniji način da imamo dobro zdravlje jeste da se hranimo prirodnom hranom u rečenom balansu makronutrijenata.

U tom slučaju i nedovoljno prisustvo ostalih elemenata neće se drastično odražavati na zdravlje kao što je to obrnut slučaj kada imamo prisutne sve elemente osim ispravne ishrane. Loše fiziološko dejstvo neprikladne tj. veštačke hrane ne može ništa nadoknaditi, niti anulirati!

Iluzija je da se ekstremno izraženom fizičkom aktivnošću može stići do dobrog zdravlja i pokraj loše ishrane! To je, naprosto, nemoguće i pored tvrde vere da svakodnevnih dvadeset kilometara brzog hoda može da anulira posledice hronične bolesti.

Šta je hronična bolest? Šta je kancer, o kojem je ovde reč?

U najkraćem, to je ekstremna neprirodnost, pre svega u ishrani ali i u svim ostalim elementima zdravlja! Sve što pojedemo odražava se dobro ili loše na našu krv, naše probavne i ostale organe. Neutralno dejstvo hranljivih materija naprosto ne postoji. Što smo dosledniji i disciplinovaniji u tom pogledu bolje je po zdravlje. Što smo nedosledniji i indolentniji to ćemo imati lošije funkcionisanje organizma.

Sve su tzv. bolesti manje ili veće trovanje organizma! Što veća otrovanost i više deponovanog otrova i otpada to teža „bolest“. Što čistiji organizam i krvni sistem to više zdravlja.

Trujemo se od samog rođenja, a ponekad i pre toga! Otrovi se talože, organizam slabi i zavisno od genetike dođe (pre ili kasnije) dan kada počne opasno da „preskače“ „trokira“ i blokira, nešto slično poput automobila koji pedugo koristi isto motorno ulje već istrošeno i „oksidiralo“.

Teže blokade, to su te tzv. hronične i po zvaničnoj medicini NEIZLEČIVE bolesti sa „NEPOZNATOM ETIOLOGIJOM“

Ima li zaista neizlečivih bolesti sa „nepoznatom etiologijom“? Naravno da nema! Nema neizlečivih bolesti već samo neizlečivih bolesnika, davno je i savršeno tačno rečeno. Sve bolesti ili „bolesti“ imaju POZNATU ETIOLOGIJU a to je, najpre, neprikladna, neprirodna tj. veštačka hrana koja se svakodnevno nesmotreno konzumira! To je ako se može u procentima izraziti čitavih osamdeset procenata direktnog dejstva na nastanak bolesti odnosno zdravlja!

Dakle, ono ekstremno loše što u dužem periodu unosimo u organizam izaziva stanje poznato pod strašnim imenom kancer. To nije, kao što je rečeno nikakvo dejstvo mističnih sila, niti božija volja, već pre FIZIOLOGIJA!

Danas tvrditi da je kancer izlečiv još uvek je bogohuljenje i provokacija pa i obmana, jer kada oficijelna medicina kaže da su hronične bolesti NEIZLEČIVE onda je to zaista tako. Amin!

Alternativa koja, srećom, postoji, kaže: promenite jelovnik i u kratkom vremenu ćete videti blagotvorno dejstvo tog jednostavnog čina! Umesto viršli, hrenovki, kulena, prasetine, piletine, pašteta, parmezana (ovo naročito!), jogurta, pavlake, kajgane i jaja „na oko“ uzmite ono što vam je po Prirodi i pominjanom Bogu dodeljeno, poput voća, zelenog lisnatog povrća i orašastih plodova u (takođe pominjanom) razmeru 80:10:10 i hronična bolest pa i „strašni kancer“ za manje od tri meseca biće ružna prošlost!

I što je najvažnije, rečeno nije nikakva utopija i maštarija već provereno i dokazano ozbiljnim i dugotrajnim ispitivanjima i analizama od kojih je, već legendarno KINESKO ISTRAŽIVANJE krunski dokaz! 8000 veza između bolesti i uzročnika takvog stanja, više su nego ubedljiv dokaz rečenog u ovom članku nemenjenog onima koji sebi ( i svojim bližnjima) žele dobro. Oni drugi će ovo, po starom običaju, ignorisati i dalje će gutati pilule i junački trpeti nesnosne bolove „sudbe klete“ koja se ostrvila baš na njih.

Autohtone sorte voća

 

 

Petrovača (jabuka)

Ova, relativno retka vrsta jabuka, stara je sorta naših prostora izuzetnog ukusa i slasti. Sitni do srednje krupnih plodova jarkorumenih obično sa sunčane strane dok je suprotna strana često zelenkasta. U selima Istočne Srbije tradicionalno skoro svaka bašta imala je obavezno stablo ovog delikatesnog voća. Vremenom, nažalost, broj stabala se je smanjivao, što nesmotrenom i sasvim nepotrebnom sečom, što dotrajalošću to jest izumiranjem. Ima je i danas ali je veoma retka to jest ugrožena i treba je spašavati i na svaki način sačuvati. Sazreva oko Petrovdana (12 jul) i po tome je i dobila ime.

Ilinka (jabuka)

Slično Petrovači i ova jabuka je veoma ukusna, izuzetne slasti, naravno, kada je u punom zrenju. Isto tako srednje je veličine plodova, bele do žućkaste boje. Sazreva oko Ilindana (drugi avgust). Ova sorta danas je ređa od pomenute Petrovače (no tako je bilo i ranije) ali sada joj je potrebna ozbiljna zaštita kako ne bi nestala zauvek.

Ječmenka (kruška)

 

Retka vrsta sitnih žutih plodova spada u najomiljenija voća moga detinjstva. Specifičnog, neponovljivog ukusa, dozreva pred početak žetve. Kada se žitna polja u braon oboje tada se jedne junske večeri prvo pojave svici a par dana kasnije zažute visoka stabla ovih jedinstvenih krušaka. Nekada ih je bilo puno na obodima bašta i po avlijama (u našoj behu dva stabla, jedno kraj drugog). Vremenom broj im se smanjivao ali ih ima i danas prilično. Naravno, plodovi ove kruške nisu trajni i potraju koliko i vršidba, petnaestak dana. Kada prezreli opadnu po travi svojom slasti privlače rojeve pčela i mirišu na daljinu, širom sela.

Vidovača (kruška)

Kruška zelenkastih do braon plodova srednje veličine posebnog šmeka, nekada je bila brojna, danas je prilično manje stabala ali ih, barem ovde u Istočnoj Srbiji, ima još. Plodovi su ukusni odmah na početku sazrevanja. Mana, ako se to tako može nazvati, je što plodovi veoma brzo prezrevaju i na stablu su tek pet-šest dana. No meni to nikada nije smetalo jer uvek iskoristim to kratko vreme hraneći se svakodnevno gotovo samo njima.

Kaluđerka (kruška)

Krupniji duguljasti plodovi ove sorte dozrevaju kasno u jesen, pa je tako pogodna za čuvanje za zimske mesece. Bitno je samo da se dozreli plodovi koje ponekad prekrije i prvi novembarski sneg, pokupe sa grana rukom da ne padnu u travu i time se ugnječe. Plodovi su zelene do žućkaste boje izuzetnog ukusa i slasti koje smo skoro uvek imali na tavanu za vreme zime. Danas je situacija slična kao i sa ostalim autohtonim sortama. Broj stabala je prilično mali ali ih ima i treba ih sačuvati a i nova zasaditi.

Džanarika (šljiva)

Nekada majuri i bačije na planini nisu se mogli zamisliti bez stabala ovih šljiva širokoh krošnji koje pružaju „debelu“ hladovinu oko koliba. Plodovi su sitni, okrugli raznih boja: žuti, crveni, ljubičasti, modri…Uz ranku, to je bila najčešća vrsta šljiva koja se uglavnom koristila za spravljanje dobre rakije. Plodovi ovih šljiva obiluju vitalnim materijama poput vitamina i minerala, ali je danas ova sorta izgubila skoro sasvim nekadašnju popularnost i niko je više ne sakuplja za rakiju a još manje se koristi za jelo osim retkih poznavalaca. Ipak treba reći da je njen ukus ispod nivoa one najbolje vrste, naše domaće – ranke.

Ranka (šljiva)

Šljiva bez premca po ukusu i količini voćnog šećera, savršena kako za jelo tako i za preradu kao što su razni džemovi ali i proizvodnja rakije. Najpoznatija  je (a i najslađa) ona crvene boje vrhunskog šmeka i ukusa. Danas je, u velikoj meri, potisnuta hibridnim sortama krupnih ali neukusnih plodova, i zato je potrebno preduzeti mere i sačuvati ovo dragoceno voće, dragulj naših prostora.

Požegača (šljiva)

ZADAR – 13-08-2010 – SLJIVE PZ 4

U mom detinjstvu znao sam samo za gorepomenute tri vrste šljiva, od kojih je požegača, sitnijih duguljastih plavih plodova izuzetne slasti kada dobro sazri. Spravljanje pekmeza nije se moglo ni zamisliti bez ove sorte. Za tu namenu pokazala se nenadmašnom. Takođe se koristila i za pečenje odlične rakije, nešto malo manje od nenadmašne ranke. Danas je, barem u mom kraju, ima veoma malo i može se reći da je u nestajanju, što svakako treba na svaki način sprečiti.

Šeftelija (kajsija)

Voće koje sam među prvima probao u ranom detinjstvu bila je baš ova sitnih plodova narandžaste boje kajsija sa stabla koje raslo u avliji tik ispred kuće. Mnoštvo sitnih plodova na razgranatom širokom stablu bili su izvor beskrajne radosti nas dece i povazdan smo se pentrali po granama hrapave kore. Tada beše prilično stabala ovog voća u mom kraju. Danas su prava retkost a i onog ispred kuće više nema! Ovo je – barem ovde – jedna od starih dobrih vrsta voćaka koja je baš ugrožena i pred nestajanjem je! Zato je zadatak nas koji volimo voće da je po svaku cenu spasimo od zatiranja.

Praska (vinogradska breskva)

Nekada stari vinogradi obavezno su nakraj imali jedno, dva a ponekad i više stabala ovih vanredno ukusnih bresaka sa belim a ponekad i žutim „mesom“. Sazrevaju istovremeno kad i grožđe pa kada odemo u vinograd jedemo malo grožđe a malo praske. Meni je, moram priznati, podjednako ukusno bilo i jedno i drugo. Stabla ove vredne voćke dugovečna su pa tako neke opstaju i danas i rađaju punim kapacitetom. Ipak mnoga su, iz raznih razloga nestala i zato je potrebno zasaditi nova kako bismo očuvali za budućnost ovu autohtonu kvalitetnu sortu, kojoj (poput svih navedenih) nikakva hemija nije potrebna.

Tamjanika (grožđe)

Stari vinograd koji smo imali nakraj sela sa autohtonim otpornim sortama, nekada beše moje najomiljenije mesto! Kada grožđe počne sa zrenjem tada sam svakodnevno u obilasku. Veće radosti ne beše! Nikakve hemije, naravno, tada nije bilo i grozdovi su sazrevali sasvim prirodno i uvek je bilo roda! Istina, zrna nisu bila ovako krupna kao kod današnjih hibrida ali to i nije važno. Uvek, do dana današnjeg za mene te sorte grožđa bile su u svakom pogledu bolje od bučno reklamiranih i precenjenih hibrida. Nažalost starog vinograda više nema a na njegovom mestu je plantaža sa kombinacijom starih i novih sorata. Tamjanika je, po meni, najbolje grožđe koje kod nas postoji, mada je danas sasvim ugrožena sorta i sve je manje, zapravo sasvim malo čokota je ovde u Istočoj Srbiji ostalo!

Kako izgleda grozd tamjanike? Znam da se širom Srbije grožđe pod ovim nazivom razlikuje od kraja do kraja. Ono što sam viđao na prestoničkim pijacama, što prodavci nazivaju ovim imenom nema nikakve sličnosti sa autentičnom tamjanikom! To je mali grozd približno u obliku kocke, zrna srednje veličine bele boje, koja u punom zrenju postaje postepeno roze i tada je treba brati jer je najslađa, slatka poput meda.

Uvek bi među svim vrstama grožđa u vinogradu prvo išao ka čokotima sa ovom sortom iako ni ostale nisu zaostajale za njom, i sve su neuporedivo bile ukusnije od hibrida na ivici GMO.

Svi smo taki u Banatu, lepi i debeli

gojaznost, evolutivno

Najviše od svega moderni čovek ceni fizičku snagu. To je ono nešto neupitno i nesumnjivo vredno jer, kako se smatra, donosi sve blagodeti i, konačno SREĆU kojoj se odvajkada teži . Do ostvarenja te vrednosti putevi su brojni a neretko bizarni i neprirodni. San svakog roditelja je da mu potomak bude krupan, snažan, pun snage. Deca nisu ono što su nekad bila, pa i do pre samo nekoliko decenija. Gojazno dete beše pravi raritet na čiji su račun preostalih 99 procenata dece zbijala šale. Fizička akcija, sama suština čovekove prirode, najočitije se manifestuje baš u ovom uzrastu. Igra na otvorenom uz puno trčanja i skakanja beše nešto najnonormalnije i niko nije dolazio na ideju da u tom pogledu nešto menja. Kada god su vremenske prilike dozvoljavale deca su bila van kuće, a letnje doba, podrazumevalo se, jeste „doba na suncu“

A onda je stigao „procvat“ tehnike i ERA MOTORA. Čovek je poverovao da se do SREĆE najbrže stiže ako se zajaše MOTOR. Zašto se zlopatiti i koristiti noge kad su nam dostupna samohodna pevozna sredstva sa najčudesnijim formama, kako nova tako i manje ili više korišćena i „naprednom“ Zapadu nepotrebna. Vazda sirotan, balkanski čovek začaran obiljem zapadnog sveta dovlači u svoju avliju čitav omanji vozni park. Autombil klasik, 4×4 vozilo (najprestižnije i najpopularnije), motocikl (par komada, kako za asfalt tako i za zemljane terene, za „avanturu“), mali otvoreni četvorotočkaš nesvakidašnjeg izgleda sa širokim gumama čijeg se naziva – neka mi bude oprošteno – trenutno ne mogu prisetiti, takođe za „avanturu“. Neka se nađe. Em je praktično em prestižno. džip 2

Deca ne maštaju više o biciklu već o motor-biciklu istog kavasaki, suzuki atraktivnog dizajna poput onoga namenjenog odraslima (prateća oprema u vidu kacige, zaštitnika za kolena i laktove, se podrazumeva). Klinac od pet godina sa izraženim stomakom, prati oca ulicom na sopstvenom dvotočkašu.

Danas, vožnja kroz selo brzinom od 80 kilometara jeste nešto najnormalnije, a oni retki koji se pridržavaju normalnih i zakonom propisanih 40 spadaju u kategoriju čudaka, nemodernih likova koji kaskaju za progresom.

Da bi ostvarilo snove roditelja o nasledniku-supermenu, dete se kljuka od rođenja štetnom i otrovnom hranom životinjskog porekla, mesom najčešće, ne bi li dobilo fizionomiju koja će izazivati, ako ne strah a ono respekt okoline. Rezultat takvog sistema vrednosti jesu deca dijabetičari među kojima je sve veći broj i onih sa krajnje opasnim dijabetesom tipa 1 koji se, kako je nauka dokazala,  nasleđuje od „snažne“ majke koja za vreme trudnoće jede „za dvoje“ ne bi li na svet donela „naprednu“ i „zdravu“ bebu na ponos uže i šire familije. gojaznost dece

Opšteprihvaćeno je stanovište da dete napreduje na „jakoj“ hrani životinjskog porekla i samo takvo može se uključiti u bespoštednu trku za profitom sa visokim preponama. Takođe, veruje se da prirodna hrana nije u mogućnosti da obezbedi, kako detetu tako ni odrasloj osobi, dovoljno kalorija i energije koju zahteva „moderno društvo“. Da li je to zaista tako?

Nalazi nauke o ishrani, poznate pod nazivom Prirodna Higijena, nedvosmisleno pokazuju da  prirodna hrana u potpunosti ispunjava sve telesne potrebe kako kod odraslih tako i kod dece. To je izvan svake sumnje. Druga je stvar što se ljudi uporno drže mitova, legendi i praznoverica koje vode u „bolest“ odnosno trovanje organizma i samim tim do bitnog skraćenja životnog veka ispunjenog patnjom i zavisnošću od hemijskih medikamenata koji narkotizovanjem „leče“ igrajući ulogu spasitelja u nevolji koju čovek sam sebi projektuje i stvara. motorista free

Iz rečenog proizilazi da su, nemale i sve veće, zdrastvene nevolje današnjeg čoveka u najvećoj meri stvar NEINFORMISANOSTI odnosno pogrešnih informacija o tome šta trebamo jesti da bi smo bili (i ostali) zdravi, što je u prirodi spontan proces kojeg se sve vrste drže „kao pijan plota“ ne pokušavajući da jedu hranu koja im nije od Prirode i Boga namenjena, što donosi vitkost odnosno vitalnost i savršenu formu i isto takvo zdravlje. Čovek sa stomakom u obliku košarkaške lopte je neverovatna anomalija u prirodi i tako nečeg nikada nije bilo u ljudskoj istoriji! Pojavljuje se tek u poslednjih nekoliko vekova kao rezultat „progresa“, obilja i „blagostanja“ automatski donoseći tzv. bolesti koje u suštini nisu ništa drugo do ekstremna neprirodnost.

"Priroda leči a lekar brine o bolesniku" Hipokrat