Hunza narod ili ljubav prema životu (2)

Legenda kaže da ovaj neobičan narod potiče od evropskih naroda bele puti (kavkazoidni tip rase). Kako? Osvajački pohodi Aleksandra Makedonskog su ga sa svojim soldateskama doveli do ove udaljene teritorije podno Himalaja a neki od ratnika nisu se vratili natrag  i tako je nastao novi narod. Danas ih, prema nekim podacima, ima oko 90 000. Nekada mala kraljevina pod britanskom upravom, pripojena je 1947. godine Pakistanu i tako, nešto kasnije, postala republika.

hunce devojke

Sve je kod Hunza (ime po reci koja protiče „čarobnom dolinom“)  ili Buriša (Burusho) kako su se nekada nazivali, originalno: jezik kojim govore, izgled  pa i boja kože jer su pripadnici muslimanske veroispovesti uglavnom tamne puti. A naročito je originalan njihov NAČIN ŽIVOTA koji je već stotinu godina predmet istraživanja ljudi “ostatka sveta”. O tome postoje brojni zapisi pa i čitave knjige posvećene samo fenomenu njihovog zdravlja koje je velika enigma, posebno ljudima najbrojnije “zapadne civilizacije” trajno i dirljivo posvećenim traganju za čarobnom supstancom ili lekom koji će im omogućiti da dembelišu i jedu povazdan a da istovremeno budu zdravi. Tako najbrojnija tumačenja rečenog fenomena akcentuju, ne ishranu kajsijama (marelicama)  njihovim voćem najomiljenijim, već korišćenje u svrhu ishrane jezgra koštice rečene voćke! U tome ljudi dominirajuće kulture vide tajnu dugovečnosti i pokušavaju da merkantilizuju tu “čarobnu supstancu” verujući da su svom vekovnom, iznurujućem traganju za svetim gralom konačno stali na kraj.

Mir Muhamed Džamal Kan koji je kraljevao, kako bi drugačije, apsolutistički, živeo je suštu suprotnost svojih biofilnih podanika, jeo sve što se u zapadnjačkoj civilizaciji smatra hranom i pomalo, skriveno prezirao sklonost zdravlju, sreći i dugovečnosti svojih podređenih. I shodno svojoj životnoj filozofiji “kratko ali slatko” poživeo je 69 godina što je skoro pa polovina od onoga što pojedini predstavnici ovog zaista zdravog naroda požive! Većeg i boljeg dokaza o moći ishrane teško je pronaći.

Hunce, dakle, ponajviše jedu voće pre svega pomenute kajsije ali i jabuke, kruške, breskve, trešnje, dudinje, kupine, grožđe…Nematerijalistički orijentisani ponose se brojem stabala voća  u svom voćnjaku a ne onim što je nama „civilizovanim“ bitno, i tu čini se počinju sva nerazumevanja. Za zimski period suše na suncu omiljeno voće, ponajviše obožavanu kajsiju i tokom zime potapaju u savršeno čistu vodu rečene suve proizvode. Tako kraj zime, odnosno dobar deo proleća žive gotovo isključivo na ovom kvalitetnom soku što je neka vrsta posta koji čisteći temeljno organizam znatno doprinosi visokom nivou zdravlja.

hunce voćnjaci

Teza nekih autoriteta na polju prirodne ishrane da je tropsko voće najprikladnije čovekovom organizmu jer je to njegova autentična hrana pošto je čovek u tropskom pojasu i nastao, kako vidimo ozbiljno je dovedena u pitanje jer ovi najdugovečniji ljudi tu vrstu voća ne koriste iz razumljivog razloga.

Osim voća jedu i povrće razno, zatim nešto mahunarki i žitarica uglavnom bezglutenskih poput prosa i heljde od kojih prave posebnu vrstu hleba od integralnog brašna samlevenog na kamenom mlinu. Zatim orašaste plodove, najviše orah.

Ipak Hunze nisu stoprocentni vegani jer s vremena na vreme pojedu i nešto životinjskog porekla poput piletine ili ovčetine, a takođe i kozijeg mleka ali to su male količine i u retkim prilikama, što ne remeti zdravu nutritivnu orijentaciju. Bitno je za njihov način ishrane da se spontano i prirodno – što ne iziskuje nikakav napor –  drže zdravog balansa makronutrijenata u odnosu, otprilike 75 : 10 : 15 (ugljeni hidrati, proteini, masnoće) koji istina nije savršen ali je prihvatljiv, tim više što su sve namirnice apsolutno prirodne bez traga hemije koja je ovde sasvim nepoželjna i suvišna.

Ono što naročito treba podvući jeste činjenica da jedu „samo“ dva puta dnevno, doručak i ručak! Nikakve „grickalice“ van tih obroka, to se podrazumeva. Tako probavni aparat ostaje neopterećen što je idealna situacija za apsorpciju unete hrane i potom za metabolizam. Ovaj podatak čoveku zapadnjaku deluje potpuno fantastično i nemoguće ali to je prirodno i ne zahteva nikakav napor niti odricanje što rezultuje savršenim  zdravljem.

Naravno, hrana nije sve iako je najbitnija u formuli zdravlja pa tako u ovom slučaju postoji niz pozitivnih i povoljnih elemenata što je sve skupa zaista redak i srećan spoj koji rezultira tako značajnim fenomenom. Još su dva bitna elementa za koje je teško reći koji je važniji: fizička aktivnost i čist vazduh. A tek u kombinaciji ovo je moćan doprinos zdravlju! Na 2500 metara nadmorske visine bez bilo kakvog traga industrije vazduh je savršeno čist i takav prema istraživanjima od bitnog je značaja za održavanje optimalnog zdravlja. A ako se pritom, kakav je ovde slučaj, celodnevno udiše radeći u voćnjaku ili bašti, što ovi prirodni ljudi čine, onda je to izrazito povoljna okolnost. Treba reći da u ovom slučaju fizička aktivnost iako maksimalana ipak nije preterana i iscrpljujuća da ima negativne posledice. Kod spontanih ljudi ne postoji ni jedna radnja koja će doprinositi slabljenju organizma, tako je kod svih vrsta pa i kod čoveka, naravno ako nije opterećen opsesijama koje dovode do neprirodnosti i slabljenja tela.hunce grupa žena

Dalje, mentalni i emotivni sklop ovih ljudi izrazito je biofilan i harmoničan što se vidi na prvi pogled. Ničeg agresivnog niti destruktivnog, a to je odlika zrelih i duhovno stabilnih ljudi jer je destrukcija uvek i autodestrukcija a agresija jasan znak nezrelosti, nesigurnosti i nemoći potisnutoj duboko u podsvest. Spokoj i zadovoljstvo življenjem iz njih naprosto isijava, pojava tako retka u našoj kulturi. Koliko su na drugoj strani od svake vrste agresivnosti govori i neverovatan podatak da u njihovom društvu ne postoji nešto kao što je ZATVOR za previše „živahne“ i „temperamentne“ to jest, za one koji ne poštuju običaje pristojnosti i uljudnosti!

Ono što eventualno nedostaje, ili ga nema u dovoljnim količinama, jesu povoljni klimatski uslovi. Možda je nedovoljno sunčeve svetlosti s obzirom na geografski položaj i nadmorsku visinu, ali i to “hladno” sunce sudeći po voću koje odlično uspeva ipak je od velike koristi.

Konačno, ovde imamo ubedljiv dokaz da čovek može dobro da zdravstveno napreduje i izvan tropskog pojasa njegove pradomovine, ukoliko se dobro “ukomponuju” svi bitni elementi potrebni za celinu koja čini odlično zdravlje. A ovde imamo neponovljivo dobar sklad i rezultat je takav kakav jeste: fenomen svetskih razmera.

Fizička aktivnost

U celini zdravlja bitan elemenat jeste svakako svakodnevna fizička vežba, jer čovek je po prirodi svojoj biće pokreta. I posle ishrane (a po nekima i čistog vazduha) ovo je svakako najvažnija komponenta složene „smese“ iz koje se „mesi“ zdravlje, najbitnija stvar u životu čoveka.

Danas postoje brojni načini vežbanja koje se uglavnom odvijaju po sve prisutnijim za to posebnim prostorima koji se kolokvijalno nazivaju TERETANE. Takođe i u kućnoj varijanti se to često radi, pa mnogi stanovnici po gradovima imaju u stanu više sprava u navedene svrhe a poneki čak i mini-teretane.

Ovakvi načini vežbanja imaju prednosti ali i nedostatke. Prednost je ta što se to brzo odvija, u skladu sa vremenom, koje je danas, kao što znamo – novac. Jedna od mana ovog načina je nespontanost, neka vrsta prisilne radnje koja deluje kao odrađivanje zadatka i samim tim deluje kao opterećenje sa malo pravog zadovoljstva.

Čini se da je bolja solucija vežbati na otvorenom kada god je to moguće jer tada imamo bolji vazduh, ali za gradsko stanovništvo ovo je jedan od većih problema s obzirom na zagađenost kako industrijsku tako i prometnu. Zato treba koristiti parkove relativno pristojnog kvaliteta vazduha.

Šta upražnjavati u svrhu vežbanja?

Najčešće je prisutno trčanje, koje je dobar način koji podstiče kvalitetniji metabolizam tj. dobru apsorpciju unetih hranljivih materija u organizmu, ali i „razbija“ depresivna stanja. Dalje, koristan je i bicikl naročito ako su staze na čistim terenima van prometnih saobraćajnica. Po mom iskustvu veoma dobro je igrati svoj omiljeni sport, za šta je potrebna ekipa što može delovati kao ograničenje i ne može se izvoditi svakodnevno jer je najčešće za to odvojen „sportski dan“, obično vikendom. Prednost bavljenja sportom (iako to možda ponekad i ne liči na sport) je kolektivnost gde čovek nije usamljen, što deluje opuštajuće na organizam. Ipak, recimo za košarkaški teren nije potrebno imati mnogo saigrača, dovoljan je samo jedan pa da se odigra „meč“. Čak i samo bacanje lopte na koš deluje veoma korisno i odlično je razgibavanje koje se ne manifestuje kao nešto monotono niti „prisilno“.

Stanovnici sela su u nesrazmerno boljem položaju, pre svega zbog čistog vazduha. A tamo je, uglavnom, fizička aktivnost sastavni deo življenja i najbolja „vežba“. Ali razvojem društva, „progresom“ na selu se sve manje radi fizički, a napretkom novih tehnologija (televizija, kompjuteri, internet…) u selima projektovanim po glupom modelu grada (ušorenost), fizikalisanje se svodi na minimum. Da ne govorimo o sve prisutnijoj modi među omladinom, sedenja po čitav dan u kući pa makar to bilo i u ovo najlepše doba godine na početku proleća.

A najbolja i najsvrsishodnija „vežba“, kada je selo u pitanju  (ili  za gradske stanovnike prilikom boravka u vikendici za lepoga vremena ) jeste raditi nešto rukama i nogama što će koristiti, kao praktični rad  npr. u vrtu, voćnjaku, vinogradu, dalje na pripremi drva za ogrev i slično. Takođe i sakupljanje gljiva spada u tu PRODUKTIVNU aktivnost koja je veoma bitna za čoveka kao vrstu.

Ovde bih izneo i jedan svoj, kako mi se čini, originalni način kada sam u prirodi koji se pokazao veoma korisnim. Naime, posle napornih sedenja za kompjuterom u svrhu pisanja, prisiljen sam gotovo svakodnevno kada sam na selu na izlazak u prirodu ne bi li amortizovao mentalne napore koje imam pišući razne tekstove, što blog, što knjige. Uvek krećem sa rancem na leđima u kojem je nešto voća i plastična flaša sa vodom od litar i po ili dva, kako kada, koja je uvek tu iako retko pijem vodu zbog obilja voća koje unosim. Ta puna flaša pokazala se kao odličan sportski rekvizit za raznovrsne vežbe koje je moguće sa njom izvesti.

Posle izvesnog vremena pešačenja stanem na neki proplanak, skinem ranac sa leđa, uzmem malo voća i dohvatim se flaše. Vremenom sam otkrio niz vežbi, a počelo je tako što sam flašu prebacivao, jednostavno iz ruke u ruku. U početku sa male razdaljine između ruku, a zatim sve veće i veće. Odlično za ručne mišiće ali i nožne. Zatim sam počeo da izvodim pokrete bacača kugle, sa jenom pa zatim sa drugom rukom. Onda pokreti bacača diska, naročito efektna vežba. Onda bacanje „lopte“ iz auta kao u fudbalu. Pa pokreti „slobodnih bacanja“ na zamišljeni koš. I konačno držanje flaše obema rukama i zamahivanje visoko kao kada se sekirom cepaju tvrda drva za ogrev. Zamahuje sa dalako unazad preko glave pa zatim duboko savijanje kao udarac „sekirom“.  Praktično nema ograničenja u pronalaženju novih vežbi, samo nedovoljno mašte može biti prepreka.

Za početak može se koristiti laganija flaša od 1,5 lit. a kasnije od 2 i još kasnije od 2,5 lit. Ovo zavisi od osobe do osobe, od veličine šaka, fizičke snage i sl.

Minerali za oporavak

                                           

 Zimsko doba je uglavnom oskudno voćem i povrćem, osobito zelenišem pa smo tako u manjku mineralnih materija i vitamina ukoliko ne koristimo suplemente, koje nikako ne bih mogao preporučiti.

Istina zeleniša ima na pijacama ali je izrazito lošeg kvaliteta, tj. proizveden na neprirodan način, industrijskim postupkom gde je glavni i jedini cilj profit. Takav zeleniš iz plastenika i staklenika prepun hemije gde raste na sasvim osiromašenom i „posnom“ tlu bez mikroorganizama koji stvaraju vitalne materije našem organizmu neophodno potrebne, gde biljke nemaju direktnu vezu sa suncem, koje jedino na taj način postupkom fotosinteze pravi život u plodovima, malo vredi, i tek je loša imitacija onom prirodnom koji slobodno raste na čistim brdovitim i planinskim predelima a kojeg kod nas ima u izobilju.

Vesnici proleća su upravo te zelene biljke pune života kao što su kopriva, maslačak, zelje i sremuš. I, zavisno od metereoloških uslova, već početkom marta se mogu sakupljati, pogotovu maslačak koji je već procvetao svojim karkterističnim žutim cvetovima, ali i kopriva, istina još prilično sitna i malih listova ali tada je i najvrednija. Sedmog marta, kad je ovaj članak nastao našao sam obilje maslačka i koprive i nešto zelja, a ponajmanje je bilo sremuša kojem su listovi, barem ovde, u Centralno – Istočnom delu zemlje, još mali.

Kako pripremiti ovo izrazito korisno bilje?

Postoji više načina pripreme, a među njima svakako najlošiji je onaj najčešći: kuvanje čorbe ili spravljanje pite, uobičajeno od kukuruznog brašna uz puno rafinisanog ulja i kuhinjske soli.

Može se preporučiti presna upotreba a ja sam se ovoga puta odlučio za blender. Naravno može se praviti i salata od rečenih zelenih listova ali puno je jednostavnije i brže, uz to i kvalitetno, uz pomoć rečenog blendera.

Ubace se oprani listovi u posudu doda određena količina vode i, u varijanti bez voća samo se izblenda. Dobija se odlična supa koja (van blendera) se može začiniti samlevenim orasima ili puterom od istih odnosno od badema i tome slično. Može se i malo posoliti morskom solju, mada je ukusna i bez toga jer ove biljke, kao i većina ostalih, imaju u sebi prirodnu notu slanosti.Svakako,predložene masnoće mogu se ubaciti i direktno u blender.

Druga varijanta je slatko, zrelo voće poput jabuka, krušaka i, pre svega, tropskih plodova kao što su banane, urme, narandže…

Dodaje se malo avokada (ako ga trenutno imamo) ili semenke suncokreta, bundeve i sličnog, odnosno orašasti plodovi. Dobija se izvanredno ukusan smuti sa malo vode ili kašica sasvim bez vode. Litar i po ovakvog napitka, odnosno kašice, rano izjutra pravi je motor koji će vas nositi skoro do podneva, zavisno koji posao obavljate!

Na kraju nešto o načinu sakupljanja ovog vrednog zeleniša. Koprivu pošto je još relativno sitna kidam prstima (bez rukavica) do samog tla jer drška još nije tvrda i ne odbacije se kao kada u punoj meri naraste i kada su listovi krupni.

Maslačak se najbrže sakuplja jer se mogu vaditi čitavi busenovi sa često po nekoliko žutih cvetova koji su takođe jestivi. Sakupljati još uvek sitne listove pipav je posao, zato se šakom uhvati čitav busen i može se kompletno iščupati iz zemlje. Ako ne ide onda nožićem se odseče do samog tla ili nešto u zemlji. Kompletan žbun se dobro opere i tada je spreman za upotrebu.

Ukoliko nakupite veću količinu ovog zeleniša, dobro opran se može zamrznuti u prikladnim plastičnim kesama za po jedno korišćenje koje je obično 250 grama, mada i pola kilograma dnevno nije previše pošto nema u sebi mnogo kalorija i na samom zelenišu ne možemo živeti, tek u tom slučaju dobar je za brzo mršavljenje, ali najbolja je varijanta sa slatkim, zrelim voćem i malo biljnih masti iz oraha, semenki ili avokada jer ono što nas nosi tj. što sadrži potrebne kalorije je upravo – voće.I tada je to sasvim kompletan obrok sa svim što je našem organizmu potrebno.

Svakako, treba znati da kopriva ima obilje vlakana (nekada su se čak od nje izrađivali i odevni predmeti slično kao od konoplje!) pa bi zato njenu dnevnu količinu trebalo ograničiti na stotinak grama, jer može doći do otežanog rada creva a u velikim količinama i do zatvora! Ali se u rečenoj količini može koristiti svakodnevno. U ovom pogledu pogodniji su maslačak a pogotovu zelje jer imaju manje vlakana.

.

 

Gojaznost kao bekstvo od zivota

Trend gojaznih osoba na delu je širom sveta i nema razlike da li neko živi u gradu i radi u kancelariji ili na selu na čistom vazduhu. Gledam na internetu polučasovnu emisiju o seljacima iz Evropske Unije, konkretno iz jednog sela severne Italije podno Alpa. Očaravajuće lepi planinski tereni uređeni „k’o apoteka“ sa savršeno čistim vazduhom, livade pune stoke nestvarno uredne i čiste kao slika sa čokolade. Ljudi vredni i aktivni, ali više nekako rade glavom nego mišićima što se vidi po obilju koje poseduju i po uređajima novih tehnologija koje koriste.Резултат слика за gojaznost

U knjigovostvu obavezan je kompjuter, a u prevozu samohodni četvorotočkaši širokih guma, umesto konja! I obilni obedi sa gomilama hrane. Gledam mlade ženske osobe valjkastog oblika bez trunke ženstvenosti i to me ispunjava nezadovoljstvom i setom za prošlim vremenima normalnosti, jer šta je žena bez svog osnovnog obeležja? I mit o Italijankama kao lepim i privlačnim topi se pred našim očima, a takvo je globalno stanje, nažalost.

U lepoj Sloveniji slično, gotovo identično. Stariji farmer, očito pater familias brojnije porodice je, veoma aktivan, zapravo najaktivniji i u dobroj formi, za razliku od, na primer, njegovog sina…Isto i ovde mladi su mahom gojazni, odbojne spoljašnosti nekako apatični za razliku od živahnog domaćina. Gazdinstvo tj. kmetija bavi se seoskim turizmom na bajkovito zelenim terenima. Gostiju ima dovoljno a među njima dosta mladih. Vitalni, pominjani stariji domaćin, priča kako su mladi, njegovi gosti, začarani novim tehnologijama i čudom se čudi tome. Kaže da ne razume da mladi povazdan bulje u svoje blješteće spravice, više nego što gledaju svog dragog, odnosno dragu. Uzeo mi je reč iz usta, i meni je, moram priznati, poodavno ta pojava čudna i ne uspeva mi da je dešifrujem.

Stariji su Резултат слика за gojaznost, uopšte uzev, čini se, životniji i manje gojazni ali ni oni nisu ono što nekada, i ne tako davno, bejahu. Videh polet na pogrešnoj strani i ne razumeh zašto je to tako, malo je reći, neprirodno. Sve ide u jednom nepovoljnom pravcu i čoveka hvata tuga u šta se svet pretvara, a nemoćan je da bilo šta promeni. Videti jasno loše trendove a ne moći ništa promeniti, to je nevolja jer se može dospeti do rezignacije pa i do depresivnih stanja.

Glavni pravac kojim se svet kreće danas jeste gojaznost. Zapravo, to je vrsta degeneracije, odnosno izrođavanja čoveka kao takvog. Kako vreme protiče tim više je gojaznih, deformisanih osoba.To se događa iz, najmanje dva razloga. Prvo u pitanju je manipulacija udruženih industrija bolesti (prehrambene, farmaceutske i medicinske, i njihovih satelita) i drugo, nemoć pojedinca da izađe na kraj sa životom kao takvim, jer pravi život ima niz zahteva i svi se moraju ispuniti, a to je poduhvat koji čini se u mnogo čemu premaša današnja pokolenja.

Kvaziživot jeste linija manjeg otpora, lakoća postojanja i ne zahteva napor za koji je sve manje ljudi spremno, i ti su u rangu heroja.

Vegetiranje jeРезултат слика за gojaznost, na prvi pogled, životna udobnost i hedonija bez granica, jer nema neizvesnosti i bura koje pravi život neminovno donosi, a ponajmanje je strasti i ljubavnog zanosa koje tzv. moderni čovek izbegava koliko je god to moguće, a čini se da pred tako nečim ima i paničan strah.

Mehanizam je prost: žderanjem bez granica umrtvljuju se svi biofilni životni instikti i porivi, i čovek postaje tupo i inertno biće, “debele kože” koje ništa ne može da duboko takne jer ništa nije vredno unutrašnjeg mira kako se misli, no to je, naravno, racionalizacija daleko od pravog stanja stvari.

I tako dobija se biće “oslobođeno” potreba koje čoveka čine čovekom, poput potrebe za ljubavlju koja se nikako ne uklapa u težnje Vrlog Novog Čoveka i grubo mu remeti sistem vrednosti u kojem je na samom vrhu težnja za dominacijom nad svojim bližnjim.

Ljudsko biće tako postaje automat za proizvodnju novca koji posle koristi u svrhu lečenja zdravstvenih poremećaja nastalih u bezobzirnoj trci za profitom. A ono što mu preostane koristi za ispunjnavanje fiktivnih potreba koje ja interno nazivam “nepotrebne potrebe” kao što je kupovina skupih stvari koje će mu doneti prednost nad bližnjim ili pak skupa, daleka i isprazna putovanja u svrhu stvaranja veštačkog ugleda u okruženju.

Nedostatak strasti i, povezano sa tom patološkom pojavom, aseksualnost jeste glavno obeležje modernog sveta, iako se uobičajeno smatra da je seksualnost danas “oslobođena” i nije izvor nikakavih suzdržavanja ili bilo kakvog “puritanstva”. Oslobođena je strasti i zanosa no bez toga pitanje je da li uopšte moguća i da li postoji više.

A rečeno je jedan od glavnih Резултат слика за gojaznostuslova zdravlja jer u tom slučaju organizam oživljava i sve u čovečijem telu lagodnije funkcioniše. Prava seksualnost koja uključuje zdrave i duboke emocije je veliki doprinos zdravlju kako emotivnom tako (u istoj meri) i fiziološkom. Današnji čovek svojim profiterskim opredeljenjem apsolutno je zakinut za blagorodna dejstava spontanog, nepervertiranoga seksualnog čina oslobođenog straha da će na taj način biti ugrožen njegov materijalni napredak. Zato su one retke osobe koje su uspele da zadrže, uprkos svemu, svoju spontanost i sačuvaju moć empatije i emotivni odnos spram svog bližnjeg u značajnoj prednosti kada je zdravlje u pitanju pred izrođenim osobama koje su se samim tim činom izrođenosti “upisale” u tragikomični Vrli Novi Svet, svet bolesti, shizofrenije i opačina svake vrste.

Tamo gde nema ljubavi rađaju se čudovišta, davno je (i tačno) rečeno.

Svet je, nažalost, duboko zašao u društvo bezobličnih, grotesknih i beživotnih osoba i biće potrebno mnogo ozbiljnih i temeljnih promena i reformi – pre svega reforme ishrane – što bi moglo dovesti do povratka na stare staze slave kojima je, ne tako davno, čovek ponosno hodao u slavu života a ne u nerazumnom kontriranju toj svetinji.

Trebaju li nam skrobovi u ishrani

 

Congratulations on writing 200 posts on PRIRODNI ŽIVOT (NATURAL LIFE)!
Postovani, evo mog 200. clanka od kada sam krenuo sa BLOGOM. Hvala svima koji se interesuju za moje tekstove!

 

Šta je, zapravo, skrob?

Skrob (amylum) je nesladak polisaharid, odnosno ugljeni hidrat koji se nalazi u namirnicama biljnog porekla, pre svega žitaricama 65-85 %, zatim u mahunarkama oko 60%, krompiru oko 25%. i drugom krtolastom povrću, a u malim količinama u mnogim vrstama povrća, kao i u nedozrelom voću. Proizvode ga, dakle, isključivo biljke kojima služi kao rezervna energija. Po ulozi i strukturi sličan je glikogenu. Kao i šećer, skrob je sastavljen od ugljenika, vodonika i kiseonika. Dakle, skrob je izvorno šećer koji biljke pretvaraju u neslatku materiju što im služi kao rezerva hrane.  žitarice 4 vrste

Primarni skrob stvara se fotosintezom u tkivu biljaka tzv. hloroplastima. Zapravo, primarni proizvod fotosinteze jeste glukoza ali ona se kondenzuje u nerastvorljivi skrob koji se, odnekud takav kakav jeste veoma ceni u ljudskoj ishrani. Tako gustin, klasični jestivi skrob je proizvod koji se “dokazao” u kuvanju i pripremanju kolača. Gustin  se koristi i za vezivanje čorbi i soseva kao i za popravljanje strukture kolača, torti i keksa. Ima onih koji skrobovima pevaju hvalospeve, međutim, na prvi površan pogled je vidljivo da oni nisu prikladni za ljudsku ishranu. Postoje čak tvrdnje da je skrob “hrana za bolesne” a inulin se zbog svojstva da se fermentom inulazom prevodi u fruktozu smatra pogodnim za lečenje dijabetesa. Ovde se, logično, može postaviti pitanje nije li fruktoza iz voća bolje rešenje pošto se ne dobija iz druge ruke, što bi se reklo, već direktno i jednostavno, iz slatkog voća.

Istina, pod dejstvom fermenata i raznih kiselina poput želudačne, odnosno hlorovodonične, crevne i njima sličnim može se u našem organizmu razgraditi do glukoze, to jest stepenastim putem od dekstrina do maltoze ali, kao što je rečeno to je prilično težak proces, što ukazuje na neprirodnost.

U prilog gornjim tvrdnjama govori i činjenica da se ekstrahovani skrob iz žitarica i krompira upotrebljava u industriji papira kao LEPAK a u prehrambenoj, opet, industriji kao sredstvo za ZGRUŠNJAVANJE! Potom koristi se i u kozmetici, zatim u tekstilnoj, farmaceutskoj, pa čak i metalnoj industriji!

Ovom prilikom nećemo ulaziti u strogo naučne detalje koji neretko zamaraju, već ćemo pokušati da iznesemo ono suštinsko za ovu materiju.

hleb okrugao free

Skrob predstavlja, zapravo, smesu dva polisaharida: amiloze (ne amilaze, koja je ferment!) i amilopektina, oko četiri petine sadržaja je amilopektin a oko jedne petine je amiloza. U hladnoj vodi skrob je nerastvoriv a u toploj dobija se gust koloidni rastvor, skrobni lepak, što samo po sebi govori dosta toga o sastavu ove neobične materije.

U žitaricama su sjedinjena, zapravo zalepljena zrnca proteina sa skrobnim zrnima pa imamo “savršenu kombinaciju” gluten (protein) plus skrob! Time se dobija “pravo” LEPILO koje ljudi smatraju odličnom hranom jer se “sporo razgrađuje” a o tome koliko je to dobro za našu krv retko se postavlja pitanje. Samo malo logike nam je potrebno pa da shvatimo da ta vrsta hrane i nije tako superiorna kako se iz raznih, pa i komercijalnih razloga prikazuje, jer je suštinski važno da nam krv bude lako protočna što ne treba detaljno obrazlagati..

Čijenica je da se skrob izuzetno teško razgrađuje jer naš organizam naprosto ne poseduje adekvatne fermenete za preradu ove po mnogo čemu strane nam materije! Tako tu tešku ulogu u ustima „igra“ ptijalin a u tankom crevu amilaza, pa udruženim snagama nekako uspevaju da se izbore, pretvarajući ga u disahrid maltozu a zatim konačno u glukozu.

Evo detaljnijeg opisa mučnog procesa razgradnje skroba.krompir 2 free

U ustima dejstvo ptijalina dovodi do hidrolize skroba u maltozu i izomaltozu. Tom prilikom se razgradi tri do pet procenata skroba. Dejstvo ptijalina nastavlja se u želucu još neko vreme dok se sadržaj ne pomeša sa želudačnim sokom koji blokira amilazu. Trideset procenata skroba je tada pretvoreno u maltozu. U tankom crevu, amilaza iz pankreasa i creva razlaže preostali skrob na maltozu i izomaltozu.

Dakle, osnovna teza koju želim predstaviti je da nam skrob ne odgovara kao hrana jer naša fiziologija, naprosto nije prikladna ovoj vrsti hrane i shodno tome, ako želimo dobro zdravlje ne preostaje nam drugo nego da izbegavamo sve skrobne namirnice, što, dakako ne deluje naročito prijatno na većinu nas koji volimo rečene brojne proizvode (a ko ih ne voli?) ali to su, po svemu sudeći zakonitosti, a rušiti zakone ishrane nije naročito preporučljivo.

Kako nastaje dijabetes

Šema nastanka DIJABETESA je, u najkraćem, ovakva: usled nepravilnog unosa makronutrijenata sa nedovoljnim procentom od minimum 80 % prostih, voćnih šećera dolazi do opterećenja PANKREASA koji je da bi “ispravio” disbalans prinuđen da proizvodi više insulina nego obično kako bi sve brojne ćelije bile opskrbljene potrebnom hranom tj. GLUKOZOM.

Taj loš proces odvija se “ispod leda” i na površini jedva da je vidljiv. Istina, osoba se ne oseća najbolje, ali su manifestacije bolesti nevidljive i loše stanje se pripisuje tempu modernog života, trci i jurnjavi za privilegijama i profitom. Dogodi se da oboleli ode i lekaru ali ni ovaj često ne može videti problem pošto je dobro maskiran. Dakle, pojačan rad gušterače maskira problem i sve se na prvi pogled odvija “kako treba” ali oboleli se ne oseća zdravo i sve mu je lošije kako vreme protiče.

Težak rad na proizvodnji insulina “pod vanrednim okolnostima” razumljivo ne može potrajati dugo i dolazi do posustajanja u radu pankreasa. U međuvremenu mnogi vitalni organi kao posledica patološkog procesa stradaju, kao srce, mozak, bubrezi i oči.

I kada se konačno dijagnostikuje povišen šećer u krvi tj. hiperglikemija štete su već nastale. Tada je to dijabetes melitus i pristupa se uobičajenom tretmanu hemijskim lekovima koji nažalost ne donosi poboljšanja već samo KONZERVIRA bolesno stanje i “drži ga pod kontrolom” na šta je zvanična medicina ponosna. orangutan-sa-bornea

“Pacijent” kako-tako funkcioniše ali je daleko od preokreta bolesti u zdravlje, odnosno do izlečenja. I tada imamo doživotnog pacijenta, osobu osuđenu na taj strašni status.

Ima li ovde rešenja i da li je moguće IZLEČENJE? Na sreću rešenja ima i izlečenje je moguće! A tajna nije jako složena i praktično je, uz nešto malo dobre volje, izvodljiva! Šta je potrebno preduzeti? Prvo i najvažnije, treba izbaciti iz ishrane SVE VEŠTAČKE PROIZVODE koji se odnekud smatraju hranom! Tu spadaju svi industrijski proizvodi, a na prvom mestu rafinisani (belo brašno, beli šećer, “jestivo” ulje, kuhinjska so.) Zatim treba izbaciti sve proizvode ŽIVOTINJSKOG POREKLA (meso, mleko, jaja i njihove derivate) Takođe i skrobne namirnice, pre svega žitarice, ali i mahunarke i korenasto povrće.

Nekom će izgledati da je to previše odricanja i ni pomisliti neće da tako nešto i primeni. To je njegovo pravo. Sad, da li je to zaista previše odricanja “užitka u dobrom zalogaju” zavisi kako se gleda na stvar, što implicira system vrednosti svakog pojedinca. Onaj ko na prvo mesto stavlja pravo zdravlje i sve ono što se sa tim dobija, neće smatrati da je na gubitku što ostavlja namirnice koje čoveku nisu prirodno dodeljene, dok onaj ko živi da bi jeo njemu je, svakako i najmanja restrikcija unosa namirnica neprihvatljiva.

I, što je najvažnije, treba uvesti PRIRODAN MAKRONUTRIJENTSKI ODNOS 80/10/10. (ugljeni hidrati/proteini/masti)

Našem organizmu potrebno je minimum 80 % voćnog šećera, fruktoze da bi ispravno radio! Tada gušterača može relaksirano da proizvodi insulin, znači, bez da se iscrpljuje. Tako za proteine i masnoće ostaje po 10 % i to maksimalno, a još bolje je da to bude po 6 %. No to je idealna situacija koja i ne mora biti ostvarena. Svaki unos ova dva nutrijenta u količini preko rečenih 10% produkuje toksične ostatke procesa prerade u ugljene hidrate, odnosno u glukozu, koji truju organizam i samim tim to je “bolest” odnosno bolesno stanje organizma. A u velikim količinama, kako se danas događa, može doći i do AKUTNOG TROVANJA organizma poznatog pod medicinskim izrazom KOMA!

Znači, zdravlje se postiže doslednim POŠTOVANJEM PRIRODNOG ODNOSA NUTRIJENATA u gornjem razmeru, uz korišćenje prirodnih, jestivih i čoveku kao vrsti namenjenih namirnica. To je cela priča o zdravlju.

Pismo od meda

bonaparta na konju free          Zdravo svima,

Iako se ne uključujem prečesto u komentare na ovoj web stranici reših da prozborim koju na ovu blisku mi temu. Ja sam jedan od onih koji uspešno kompenzuju svoju slatku bolest evo već je – onomad beše jubilej – decenija  kompenzovanja! Nije za potcenjivanje, priznaćete. Lep primer dobro savladane tehnike držanja dijabetesa pod kontrolom!

Kako sam uspeo pitaćete se svi?

U početku nije bilo lako, priznajem, ali sam vremenom savladao sve Scile i Haribde i evo me zadovoljnog i bodrog. Ja sam, zapravo, optimista i u tom grmu leži zec. Ali ipak, da nam nije našeg čarobnog insulina ništa ne bi smo mogli da učinimo. Džaba elan! Ne pomaže kod napasti hipoglikemije, najveće zasede u našim medenim životima. Ono, istina, dogodi mi se ponekad da se overdoziram moderno rečeno, uštrcam naprosto veću dozu od potrebne. Događa se ljudi smo…I onda ta nesrećna hipoglikemija, đavo da je nosi. kačkavalj free

Ali i tu ima leka i nema mesta za sekiraciju. Uza se vazda nosim kutiju od pola kile kockastog šećera, opet, čarobne materije. I, a nevolja, otvorim usta i ubacim tri, četiri kocke! Prosto kao pasulj sa kranjskom!

No desi se da ubacim i koju kocku više, da se malko zasladim kao što kaže ona reklama: zasladite život. A ja sam ga vala zasladio! I onda nevolja druge vrste: hiperglikemija! Ne volim ovu reč “glikemija” nekako ružno mi zvuči. I opet, nema mesta za brigu. Tu je insulin, rashlađen u frižideru, a imam i špric. I kako god okrenem zaštićen sam i bezbedan.

Bavim se i fizikalijama, normalno, jer i to treba, kako moj lekar kaže, iako to danas baš i nije moderno niti u trendu. Idem tri puta sedmično put Paksija u šoping. Za sobom vučem klaj, klaj svoju prikolicu na dva točkića, kariranu torbu većih gabarita. Zapravo velika je taman koliko treba da u njoj posložim špeceraj za narednih par dana kao, krompira sorte “kapitalac” onog pokrupnog i nesvakidšnje naprednog, zatim brojne kese sa žitaricama i belim brašnom tip 500, balonče natural jestivog ulja, dvolitarku vitasoka sa aspartamom i obavezno, da ne zaboravim, “Podnevni list” (imaju veliku ukrštenicu na čitavoj pretposlednjoj strani!) Dobro sve posložim, tu mi uvek pomogne Snežana, ona ljubazna kasirka (kažu da je onomad otišla u Nemačku na arbajt… a nije se ni pozdravila.)  čokoladni kolač free

Vučem svoj ceger uz ono brdo – prestonica je sva na brdima i bregovima kao što su tereni za ispašu na našoj planini – zar nemam dovoljno snage? Evo dokaza! Da li postoji razlog za neraspoloženje? Ne! U svakom trenutku zaštićen sam kao onaj cer na Cvetnom trgu pod zaštitom države. Nosim medaljon oko vrata i ljudi mi pomognu u nevolji. Ima dobrih ljudi na svetu.

Sa sobom vazda nosim i svoju priručnu apoteku, zlu ne trebalo, jer hipoglikemija, ovaj, đavo, ne ore i ne kopa već radi svoju đavolsku rabotu. U mojem čuvenom sandučetu što ga držim u džepu torbe redovno imam insulin, tablete, špriceve i pribor za analizu krvi. Sve uredno posloženo. Rezerva lekova stalno na zavidnom nivou. gril na tanjiru free

  A tehnika unosa insulina je, zapravo, sasvim jednostavna. Ušprica se 2-4 puta na dan, u stvari onoliko koliko je potrebno. Koliki gurmanski užitak – toliko insulina ( treba jesti, to svi doktori naglašavaju). Prosto kao prost beli šećer u kockama!

Idu dani. Živi se. Zima je lepa. Samo da mi nije ovog dimnjaka ispod prozora, na  komšije Trajka krovu, što ga gledam ispred kako izvija  dok kuckam, bilo bi još i lepše… Ali ni ovako nije loše i taj neznatan problem mi ne može poremetiti moje optimističko raspoloženje po čemu sam i šire poznat. Ne! Uostalom, tako je samo za vreme zime, no dogodi se da Trajku ponestanu cepanice već krajem februara. mleko kravlje

 A zvuk sekire pri obradi panja u rano nedeljno jutro odzvanja pastoralno kao ono nekdašnje na Beljanici; samo nedostaje zvon medenice na ovnu predvodniku, onom sa muflonski spiralnim, ufrčkanim rogovima kakvog smo nekada na bačiji imali. Primerak retke, izložbene, lepote. Svetski a sjenički. E, tad bi bilo kompletne idile…

 

Srećni praznici i izvinite na iskrenosti!

+1479                                             -3

"Priroda leči a lekar brine o bolesniku" Hipokrat