Šta je kancer?

 

 

U narodu postoji uzrečica koja se izgovara pred neku predstojeću radnu akciju: „Bože zdravlja!“ ili „od Boga zdravlje!“ Ipak, racionalni odnos prema pitanjima zdravlja i bolesti je dijametralno suprotan: čovek proizvodi svoju bolest ili svoje zdravlje, zavisno od stepena svoje biofilnosti!

Princip zdravlja može se izraziti gotovo matematički u formuli, tj. pravilnom unosu makronutrijenata koji automatski obezbeđuje ispravan rad organa a time i čitavog organizma. Držati se te (poznate) formule koja je, približno, 80:10:10 (ugljeni hidrati, proteini, lipidi) znači lagodan i relaksirajući rad organizma i samim tim odsustvo bolesti, koje su, u suštini, disfunkcionalnost u radu organa a ne zla kob i loše promešane svemirske karte.

U formuli, odnosno celini, mozaiku zdravlja, hrana je daleko najbitniji činilac! Svi drugi elementi stanu, otprilike, u jednu petinu celine. Ali i tih, oko dvadeset procenata celine imaju težinu preostalih osamdeset procenata i samo sklad i izbalansiranost donose navažniju stvar u životu čoveka – zdravlje!

Dakle, možemo jesti savršenu, organski nproizvedenu biljnu hranu u savršenom balansu nutrijenata, ali ako pored toga nemamo svakodnevnu fizičku aktivnost adekvatnu starosnom dobu, boravak na čistom vazduhu i suncu, dovoljno odmora i sna u pravo vreme i uz to harmoničan emocionalni i duhovni život nećemo moći dostići optimalno zdravlje. Svaki disbalans elemenata zdravlja donosi automatski poremećaj u funkcionisanju organizma. Najjednostavniji način da imamo dobro zdravlje jeste da se hranimo prirodnom hranom u rečenom balansu makronutrijenata.

U tom slučaju i nedovoljno prisustvo ostalih elemenata neće se drastično odražavati na zdravlje kao što je to obrnut slučaj kada imamo prisutne sve elemente osim ispravne ishrane. Loše fiziološko dejstvo neprikladne tj. veštačke hrane ne može ništa nadoknaditi, niti anulirati!

Iluzija je da se ekstremno izraženom fizičkom aktivnošću može stići do dobrog zdravlja i pokraj loše ishrane! To je, naprosto, nemoguće i pored tvrde vere da svakodnevnih dvadeset kilometara brzog hoda može da anulira posledice hronične bolesti.

Šta je hronična bolest? Šta je kancer, o kojem je ovde reč?

U najkraćem, to je ekstremna neprirodnost, pre svega u ishrani ali i u svim ostalim elementima zdravlja! Sve što pojedemo odražava se dobro ili loše na našu krv, naše probavne i ostale organe. Neutralno dejstvo hranljivih materija naprosto ne postoji. Što smo dosledniji i disciplinovaniji u tom pogledu bolje je po zdravlje. Što smo nedosledniji i indolentniji to ćemo imati lošije funkcionisanje organizma.

Sve su tzv. bolesti manje ili veće trovanje organizma! Što veća otrovanost i više deponovanog otrova i otpada to teža „bolest“. Što čistiji organizam i krvni sistem to više zdravlja.

Trujemo se od samog rođenja, a ponekad i pre toga! Otrovi se talože, organizam slabi i zavisno od genetike dođe (pre ili kasnije) dan kada počne opasno da „preskače“ „trokira“ i blokira, nešto slično poput automobila koji pedugo koristi isto motorno ulje već istrošeno i „oksidiralo“.

Teže blokade, to su te tzv. hronične i po zvaničnoj medicini NEIZLEČIVE bolesti sa „NEPOZNATOM ETIOLOGIJOM“

Ima li zaista neizlečivih bolesti sa „nepoznatom etiologijom“? Naravno da nema! Nema neizlečivih bolesti već samo neizlečivih bolesnika, davno je i savršeno tačno rečeno. Sve bolesti ili „bolesti“ imaju POZNATU ETIOLOGIJU a to je, najpre, neprikladna, neprirodna tj. veštačka hrana koja se svakodnevno nesmotreno konzumira! To je ako se može u procentima izraziti čitavih osamdeset procenata direktnog dejstva na nastanak bolesti odnosno zdravlja!

Dakle, ono ekstremno loše što u dužem periodu unosimo u organizam izaziva stanje poznato pod strašnim imenom kancer. To nije, kao što je rečeno nikakvo dejstvo mističnih sila, niti božija volja, već pre FIZIOLOGIJA!

Danas tvrditi da je kancer izlečiv još uvek je bogohuljenje i provokacija pa i obmana, jer kada oficijelna medicina kaže da su hronične bolesti NEIZLEČIVE onda je to zaista tako. Amin!

Alternativa koja, srećom, postoji, kaže: promenite jelovnik i u kratkom vremenu ćete videti blagotvorno dejstvo tog jednostavnog čina! Umesto viršli, hrenovki, kulena, prasetine, piletine, pašteta, parmezana (ovo naročito!), jogurta, pavlake, kajgane i jaja „na oko“ uzmite ono što vam je po Prirodi i pominjanom Bogu dodeljeno, poput voća, zelenog lisnatog povrća i orašastih plodova u (takođe pominjanom) razmeru 80:10:10 i hronična bolest pa i „strašni kancer“ za manje od tri meseca biće ružna prošlost!

I što je najvažnije, rečeno nije nikakva utopija i maštarija već provereno i dokazano ozbiljnim i dugotrajnim ispitivanjima i analizama od kojih je, već legendarno KINESKO ISTRAŽIVANJE krunski dokaz! 8000 veza između bolesti i uzročnika takvog stanja, više su nego ubedljiv dokaz rečenog u ovom članku nemenjenog onima koji sebi ( i svojim bližnjima) žele dobro. Oni drugi će ovo, po starom običaju, ignorisati i dalje će gutati pilule i junački trpeti nesnosne bolove „sudbe klete“ koja se ostrvila baš na njih.

Autohtone sorte voća

 

 

Petrovača (jabuka)

Ova, relativno retka vrsta jabuka, stara je sorta naših prostora izuzetnog ukusa i slasti. Sitni do srednje krupnih plodova jarkorumenih obično sa sunčane strane dok je suprotna strana često zelenkasta. U selima Istočne Srbije tradicionalno skoro svaka bašta imala je obavezno stablo ovog delikatesnog voća. Vremenom, nažalost, broj stabala se je smanjivao, što nesmotrenom i sasvim nepotrebnom sečom, što dotrajalošću to jest izumiranjem. Ima je i danas ali je veoma retka to jest ugrožena i treba je spašavati i na svaki način sačuvati. Sazreva oko Petrovdana (12 jul) i po tome je i dobila ime.

Ilinka (jabuka)

Slično Petrovači i ova jabuka je veoma ukusna, izuzetne slasti, naravno, kada je u punom zrenju. Isto tako srednje je veličine plodova, bele do žućkaste boje. Sazreva oko Ilindana (drugi avgust). Ova sorta danas je ređa od pomenute Petrovače (no tako je bilo i ranije) ali sada joj je potrebna ozbiljna zaštita kako ne bi nestala zauvek.

Ječmenka (kruška)

 

Retka vrsta sitnih žutih plodova spada u najomiljenija voća moga detinjstva. Specifičnog, neponovljivog ukusa, dozreva pred početak žetve. Kada se žitna polja u braon oboje tada se jedne junske večeri prvo pojave svici a par dana kasnije zažute visoka stabla ovih jedinstvenih krušaka. Nekada ih je bilo puno na obodima bašta i po avlijama (u našoj behu dva stabla, jedno kraj drugog). Vremenom broj im se smanjivao ali ih ima i danas prilično. Naravno, plodovi ove kruške nisu trajni i potraju koliko i vršidba, petnaestak dana. Kada prezreli opadnu po travi svojom slasti privlače rojeve pčela i mirišu na daljinu, širom sela.

Vidovača (kruška)

Kruška zelenkastih do braon plodova srednje veličine posebnog šmeka, nekada je bila brojna, danas je prilično manje stabala ali ih, barem ovde u Istočnoj Srbiji, ima još. Plodovi su ukusni odmah na početku sazrevanja. Mana, ako se to tako može nazvati, je što plodovi veoma brzo prezrevaju i na stablu su tek pet-šest dana. No meni to nikada nije smetalo jer uvek iskoristim to kratko vreme hraneći se svakodnevno gotovo samo njima.

Kaluđerka (kruška)

Krupniji duguljasti plodovi ove sorte dozrevaju kasno u jesen, pa je tako pogodna za čuvanje za zimske mesece. Bitno je samo da se dozreli plodovi koje ponekad prekrije i prvi novembarski sneg, pokupe sa grana rukom da ne padnu u travu i time se ugnječe. Plodovi su zelene do žućkaste boje izuzetnog ukusa i slasti koje smo skoro uvek imali na tavanu za vreme zime. Danas je situacija slična kao i sa ostalim autohtonim sortama. Broj stabala je prilično mali ali ih ima i treba ih sačuvati a i nova zasaditi.

Džanarika (šljiva)

Nekada majuri i bačije na planini nisu se mogli zamisliti bez stabala ovih šljiva širokoh krošnji koje pružaju „debelu“ hladovinu oko koliba. Plodovi su sitni, okrugli raznih boja: žuti, crveni, ljubičasti, modri…Uz ranku, to je bila najčešća vrsta šljiva koja se uglavnom koristila za spravljanje dobre rakije. Plodovi ovih šljiva obiluju vitalnim materijama poput vitamina i minerala, ali je danas ova sorta izgubila skoro sasvim nekadašnju popularnost i niko je više ne sakuplja za rakiju a još manje se koristi za jelo osim retkih poznavalaca. Ipak treba reći da je njen ukus ispod nivoa one najbolje vrste, naše domaće – ranke.

Ranka (šljiva)

Šljiva bez premca po ukusu i količini voćnog šećera, savršena kako za jelo tako i za preradu kao što su razni džemovi ali i proizvodnja rakije. Najpoznatija  je (a i najslađa) ona crvene boje vrhunskog šmeka i ukusa. Danas je, u velikoj meri, potisnuta hibridnim sortama krupnih ali neukusnih plodova, i zato je potrebno preduzeti mere i sačuvati ovo dragoceno voće, dragulj naših prostora.

Požegača (šljiva)

ZADAR – 13-08-2010 – SLJIVE PZ 4

U mom detinjstvu znao sam samo za gorepomenute tri vrste šljiva, od kojih je požegača, sitnijih duguljastih plavih plodova izuzetne slasti kada dobro sazri. Spravljanje pekmeza nije se moglo ni zamisliti bez ove sorte. Za tu namenu pokazala se nenadmašnom. Takođe se koristila i za pečenje odlične rakije, nešto malo manje od nenadmašne ranke. Danas je, barem u mom kraju, ima veoma malo i može se reći da je u nestajanju, što svakako treba na svaki način sprečiti.

Šeftelija (kajsija)

Voće koje sam među prvima probao u ranom detinjstvu bila je baš ova sitnih plodova narandžaste boje kajsija sa stabla koje raslo u avliji tik ispred kuće. Mnoštvo sitnih plodova na razgranatom širokom stablu bili su izvor beskrajne radosti nas dece i povazdan smo se pentrali po granama hrapave kore. Tada beše prilično stabala ovog voća u mom kraju. Danas su prava retkost a i onog ispred kuće više nema! Ovo je – barem ovde – jedna od starih dobrih vrsta voćaka koja je baš ugrožena i pred nestajanjem je! Zato je zadatak nas koji volimo voće da je po svaku cenu spasimo od zatiranja.

Praska (vinogradska breskva)

Nekada stari vinogradi obavezno su nakraj imali jedno, dva a ponekad i više stabala ovih vanredno ukusnih bresaka sa belim a ponekad i žutim „mesom“. Sazrevaju istovremeno kad i grožđe pa kada odemo u vinograd jedemo malo grožđe a malo praske. Meni je, moram priznati, podjednako ukusno bilo i jedno i drugo. Stabla ove vredne voćke dugovečna su pa tako neke opstaju i danas i rađaju punim kapacitetom. Ipak mnoga su, iz raznih razloga nestala i zato je potrebno zasaditi nova kako bismo očuvali za budućnost ovu autohtonu kvalitetnu sortu, kojoj (poput svih navedenih) nikakva hemija nije potrebna.

Tamjanika (grožđe)

Stari vinograd koji smo imali nakraj sela sa autohtonim otpornim sortama, nekada beše moje najomiljenije mesto! Kada grožđe počne sa zrenjem tada sam svakodnevno u obilasku. Veće radosti ne beše! Nikakve hemije, naravno, tada nije bilo i grozdovi su sazrevali sasvim prirodno i uvek je bilo roda! Istina, zrna nisu bila ovako krupna kao kod današnjih hibrida ali to i nije važno. Uvek, do dana današnjeg za mene te sorte grožđa bile su u svakom pogledu bolje od bučno reklamiranih i precenjenih hibrida. Nažalost starog vinograda više nema a na njegovom mestu je plantaža sa kombinacijom starih i novih sorata. Tamjanika je, po meni, najbolje grožđe koje kod nas postoji, mada je danas sasvim ugrožena sorta i sve je manje, zapravo sasvim malo čokota je ovde u Istočoj Srbiji ostalo!

Kako izgleda grozd tamjanike? Znam da se širom Srbije grožđe pod ovim nazivom razlikuje od kraja do kraja. Ono što sam viđao na prestoničkim pijacama, što prodavci nazivaju ovim imenom nema nikakve sličnosti sa autentičnom tamjanikom! To je mali grozd približno u obliku kocke, zrna srednje veličine bele boje, koja u punom zrenju postaje postepeno roze i tada je treba brati jer je najslađa, slatka poput meda.

Uvek bi među svim vrstama grožđa u vinogradu prvo išao ka čokotima sa ovom sortom iako ni ostale nisu zaostajale za njom, i sve su neuporedivo bile ukusnije od hibrida na ivici GMO.

Svi smo taki u Banatu, lepi i debeli

gojaznost, evolutivno

Najviše od svega moderni čovek ceni fizičku snagu. To je ono nešto neupitno i nesumnjivo vredno jer, kako se smatra, donosi sve blagodeti i, konačno SREĆU kojoj se odvajkada teži . Do ostvarenja te vrednosti putevi su brojni a neretko bizarni i neprirodni. San svakog roditelja je da mu potomak bude krupan, snažan, pun snage. Deca nisu ono što su nekad bila, pa i do pre samo nekoliko decenija. Gojazno dete beše pravi raritet na čiji su račun preostalih 99 procenata dece zbijala šale. Fizička akcija, sama suština čovekove prirode, najočitije se manifestuje baš u ovom uzrastu. Igra na otvorenom uz puno trčanja i skakanja beše nešto najnonormalnije i niko nije dolazio na ideju da u tom pogledu nešto menja. Kada god su vremenske prilike dozvoljavale deca su bila van kuće, a letnje doba, podrazumevalo se, jeste „doba na suncu“

A onda je stigao „procvat“ tehnike i ERA MOTORA. Čovek je poverovao da se do SREĆE najbrže stiže ako se zajaše MOTOR. Zašto se zlopatiti i koristiti noge kad su nam dostupna samohodna pevozna sredstva sa najčudesnijim formama, kako nova tako i manje ili više korišćena i „naprednom“ Zapadu nepotrebna. Vazda sirotan, balkanski čovek začaran obiljem zapadnog sveta dovlači u svoju avliju čitav omanji vozni park. Autombil klasik, 4×4 vozilo (najprestižnije i najpopularnije), motocikl (par komada, kako za asfalt tako i za zemljane terene, za „avanturu“), mali otvoreni četvorotočkaš nesvakidašnjeg izgleda sa širokim gumama čijeg se naziva – neka mi bude oprošteno – trenutno ne mogu prisetiti, takođe za „avanturu“. Neka se nađe. Em je praktično em prestižno. džip 2

Deca ne maštaju više o biciklu već o motor-biciklu istog kavasaki, suzuki atraktivnog dizajna poput onoga namenjenog odraslima (prateća oprema u vidu kacige, zaštitnika za kolena i laktove, se podrazumeva). Klinac od pet godina sa izraženim stomakom, prati oca ulicom na sopstvenom dvotočkašu.

Danas, vožnja kroz selo brzinom od 80 kilometara jeste nešto najnormalnije, a oni retki koji se pridržavaju normalnih i zakonom propisanih 40 spadaju u kategoriju čudaka, nemodernih likova koji kaskaju za progresom.

Da bi ostvarilo snove roditelja o nasledniku-supermenu, dete se kljuka od rođenja štetnom i otrovnom hranom životinjskog porekla, mesom najčešće, ne bi li dobilo fizionomiju koja će izazivati, ako ne strah a ono respekt okoline. Rezultat takvog sistema vrednosti jesu deca dijabetičari među kojima je sve veći broj i onih sa krajnje opasnim dijabetesom tipa 1 koji se, kako je nauka dokazala,  nasleđuje od „snažne“ majke koja za vreme trudnoće jede „za dvoje“ ne bi li na svet donela „naprednu“ i „zdravu“ bebu na ponos uže i šire familije. gojaznost dece

Opšteprihvaćeno je stanovište da dete napreduje na „jakoj“ hrani životinjskog porekla i samo takvo može se uključiti u bespoštednu trku za profitom sa visokim preponama. Takođe, veruje se da prirodna hrana nije u mogućnosti da obezbedi, kako detetu tako ni odrasloj osobi, dovoljno kalorija i energije koju zahteva „moderno društvo“. Da li je to zaista tako?

Nalazi nauke o ishrani, poznate pod nazivom Prirodna Higijena, nedvosmisleno pokazuju da  prirodna hrana u potpunosti ispunjava sve telesne potrebe kako kod odraslih tako i kod dece. To je izvan svake sumnje. Druga je stvar što se ljudi uporno drže mitova, legendi i praznoverica koje vode u „bolest“ odnosno trovanje organizma i samim tim do bitnog skraćenja životnog veka ispunjenog patnjom i zavisnošću od hemijskih medikamenata koji narkotizovanjem „leče“ igrajući ulogu spasitelja u nevolji koju čovek sam sebi projektuje i stvara. motorista free

Iz rečenog proizilazi da su, nemale i sve veće, zdrastvene nevolje današnjeg čoveka u najvećoj meri stvar NEINFORMISANOSTI odnosno pogrešnih informacija o tome šta trebamo jesti da bi smo bili (i ostali) zdravi, što je u prirodi spontan proces kojeg se sve vrste drže „kao pijan plota“ ne pokušavajući da jedu hranu koja im nije od Prirode i Boga namenjena, što donosi vitkost odnosno vitalnost i savršenu formu i isto takvo zdravlje. Čovek sa stomakom u obliku košarkaške lopte je neverovatna anomalija u prirodi i tako nečeg nikada nije bilo u ljudskoj istoriji! Pojavljuje se tek u poslednjih nekoliko vekova kao rezultat „progresa“, obilja i „blagostanja“ automatski donoseći tzv. bolesti koje u suštini nisu ništa drugo do ekstremna neprirodnost.

Živa hrana sa mrtvog zemljišta

Obilna ponuda voća i povrća na pijacama i po hipermarketima u svima nama stvara iluziju da je ponuđena roba „sasvim u redu“. Plodovi nesvakidašnje napredni, raznih boja i dezena sasvim su nalik „pravim“. Štaviše, deluju „ubedljivije“ od onih po seoskim voćnjacima i baštama a naročito od samoniklih koji su, znatno sitniji i tim, na prvi pogled (koji je najčešće i zadnji) „infeperiorniji“.

„Neodoljivo“ krupni plodovi i jarke boje gotovo svakog će osvojiti na prepad, što je – treba reći – i cilj prehrambene industrije. Hemija ili alhemija, uglavnom rezultati su sasvim onakvi kako su i projektovani u laboratorijama moćnih svetskih korporacija.

Ideja, lepo, krupno i trajno ostvarivana u dugom nizu godina, pa i decenija, danas je, čini se, izvedena do savršenstva!Roba ove vrste ide „kao alva“, biznis cveta. Vratolomna trka za profitom ne dozvoljava ljudima da sednu, stave prst na čelo i postave logično pitanje: šta u sebi sadrže ovi atraktivni plodovi i da li će od njih moj organizam napredovati ili možda stagnirati? A razloga za tako nešto – ma kako izgledalo nepotrebno – ima itekako!

Analiza sadržaja ovih plodova (koju bi svako od nas trebao znati) donosi uvek neočekivane ali i šokantne rezultate. Niz supstanci u ovim plodovima koje su zapravo antizdravlje jeste poduži, a spisak korisnih veoma kratak, i kako vreme prolazi, sve kraći.

Uobičajeno, imamo iluziju da su ti milovidni plodovi puni vitamina, minerala, enzima, fitohemikalija, antioksidanasa…korisnih našem organizmu ali realnost je sasvim drugačija: sadržaj istih je zabrinjavajuće mali i ni izdaleka dovoljan za normalno i zdravo funkcionisanje organizma.

Pođimo od famoznog B12 vitamina neophodno potrebnog. Sve se češće postavlja pitanje zašto ga nema iako se uglavnom tendenciozno akcentira veganska ishrana kao „opasnost“ u ovom smislu. No evidentni nedostatak ovog vitamina (ali i svih drugih) jeste podjednak u veganskoj kao i u konvencionalnoj ishrani.

Kako?

Bezobzirnim iscrpljivanjem zemljišta na kojem se uz pomoć svete hemije uzgajaju voće i povrće doveo je, u doslovnom smislu, do potpune praznine, odnosno do mrtvog sloja na kojem se, iz godine u godinu, zasađuju plodovi.

Za zdravu biljku koja donosi plod neophodan je sloj zemljišta poznat pod imenom humus koji prirodno sadrži sve materije i mikroorganizme što svojim dejstvom i aktivnostima proizvode supstance poput vitamina, minerala, enzima…bitne za pravilan rad naših organa. Konkretno za rečeni B12 potrebne su zemljištu bakterije i drugi mikroorganizmi koji će ga proizvesti što se u prirodnom ambijentu, u šumi, događa spontano, i samonikli plodovi sa takvog zemljišta obiluju, kako ovim, tako i svim drugim vitaminima.

Sasvim drugi proces se odvija veštačkom proizvodnjom voća i povrća. Razumljivo je da u zemljištu u koje se dugi niz godina ubacuje veštačko đubrivo i hemijska sredstva za „zaštitu“ ne mogu živeti mikroorganizmi. Dakle, u takvom veštačkom zemljištu HUMUSA jednostavno NEMA! Biljke rastu na potpuno veštački način i samo svojom vizuelnom pojavom fingiraju iste takve plodove iz prirode, ali sadržajno su sasvim inferiorne! Dominira siromaštvo vitalnih materija a obilje hemije koja je, razumljivo, ljudima koji plodove kupuju, nevidljiva. Samo naši nesrećni organi „vide“ tu razliku i bore se koliko mogu. A ta borba traje duže ili kraće u zavisnosti od snage organizma svakog pojedinačnog i od genetike, i neminovno dolazi do poraza tj. „bolesti“ kako se medicinski naziva višak otrova u našoj krvi.

E sad, jedino mi sami možemo odlučiti šta ćemo prihvatiti za ishranu: proizvode iz prirode, kojih je moguće imati (organska proizvodnja, samonikli plodovi) ili pak one koji „glume“ prave plodove a u stvari su „veštak“ lepog izgleda kojim smo zatrpani po pijacama i hipermarketima.

Samo od nas zavisi!

Prolećni jelovnik: slaninica ili trešnje?

 

Ulaskom u sezonu voća i povrća svi zimski problemi sa zdravim i korisnim namirnicama nestaju do prvih snegova Ovo je period kada se možemo idealno hraniti a za to je potrebno samo malo truda i dobre volje, odnosno opredeljenost za takvo rešenje.

Ono što me uvek iznova iznenađuje jeste vezanost za uvreženi način i nemogućnost većine ljudi da raskine sa starim i, očigledno lošim, navikama. Sve se odvija po automatizmu i većina ljudi drugačije ne može ni zamisliti a još manje ostvariti.

Ujutru prvo dolazi neprikosnovena „kafica“, najgora moguća navika! Zatim na scenu stupa isto „naprikosnoveni“ tiganj. Jaja na oko, kajgana, slaninica, viršle, hrenovke, sir. Čaša jogurta, beli hleb i „poslastica“ na bazi belog šećera. Teško je reći koja je od navedenih namirnica (ili „namirnica“) najštetnija. Konkurencija za tu „titulu“ je izuzetno oštra i teško je odlučiti. Po svemu sudeći to je pre svega sir i ostali proizvodi od kravljeg mleka. Ali tek za malu nijansu su manje opasni mesni proizvodi, jaja i, što je mnogima teško za poverovati, proizvodi na bazi belog brašna, kako slani tako i slatki. Beli šećer i rafinisano „jestivo ulje“  (koje je pre varijanta motornog goriva nego prehrambeni artikl) jesu priča za sebe.

Navike se teško menjaju ali to ne znači da ih nikako i nimalo ne možemo promeniti. Možemo. Teško je ali izvodljivo, znam po sebi. Svaka promena u ovom smeru od najveće je koristi po naše zdravlje, i nema efikasnije mere dostizanja zaista dobrog zdravlja osnove svake dobrobiti za naš život.

.

Već godinama, sigurno više od decenije, upražnjavam svoj, može se reći, autentični jutarnji obrok koji se sastoji stoprocentno od žive hrane pretežno svežeg sezonskog domaćeg voća. To je stečena navika koja je prava blagodet za moj organizam. U rano prolećno, i zatim letnje i potom jesenje jutro polazim u šetnju po brežuljcima ponad sela koji obiluju samoniklim voćem i zelenišem potpuno prirodnim što je – mora se priznati – u današnjem svetu prava privilegija.

Prvo stižu veličanstvene trešnje, nenadmašno voće koje mom organizmu prija kao ni jedno drugo. Kilogram (a ponekad i pola kilograma plus) direktno sa grane ubranih, daje mi takvu količinu energije koja me čini poletnim i snažnim „kao nekad“.

Nešto kasnije stižu i domaće jagode, a još malo kasnije dudinje i, delikates među voćem, divlja jagoda po čistim livadama. Tako negde sredinom juna obilje ponude i obrok razdeljujem na razne poslastice (u pravom smislu reči) kao, trešnje, jagode, dudinje, divlje jagode, višnje…Moje zdravlje u ovom periodu dostiže neslućene visine. Još kada ukomponujem čist vazduh, sunčanje sa puno kretanja i eliminišem nepotrebne (pa i glupe) stresove sve u meni funkcioniše gotovo savršeno i čak nestvarno.

Gledam i pomalo se u sebi čudim kako ljudi ne vide i ne žele da vide ovakvu jednu bogomdanu mogućnost da omoguće sebi blagostanje. I nastavljaju sa trovanjem sopstvenog organizma samo zato što su na televiziji rekli da meso daje snagu a kravlje mleko kalcijum i da su najvažniji proteini a voće je za decu, no danas, nažalost, ni za njih!

Na trešnjevom drvetu sam, koje posećujem godinama unazad, i sa velikim zadovoljstvom zobam u punom zrenju kao med slatke crvene sitne plodove. Naravno, nisam vlasnik ovog stabla pokraj zemljanog puta u polju ali osim mene niko se još nije popeo čak ni deca iako je od sela udaljeno tek pola kilometra. Jedem spokojno i sa uživanjem. Vidim izdaleka čoveka masivne građe i priličnog viška kilograma kako hoda prema meni. Pošto ovaj put vodi prečicom u susedno selo ne znam čiji je: naš seljanin ili komšija. Prilazi stablu i kako mi se čini ne primećuje me. Očekujem ipak da mi „nazove“ dobro jutro ali ništa od toga. Čuje se samo teško disanje kao kod plućnih bolesnika i otpuhavanje kao posle napornog fizičkog zahvata. Shvatam da čovek ima ozbiljne zdravstvene probleme i ne pešači iz razonode već čini se nema nikakav prevoz za kojim vapi njegov napaćeni organizam. Ovo ranojutarnje pešačenje ipak mu je od neprocenjive koristi što će se naknadno pokazati. Još da mi se pridruži na trešnji makar ne popevši se već sa niskih grana da pozoba koju bio bi pun pogodak i doprinos zdravlju. Pitam se u sebi šta li je jutros doručkovao iako odgovor znam, a on je onaj opisan na početku ovog članka.

Neki dan srećem starog prijatelja u kolicima, težak slučaj multiple skleroze. Ulazim u razgovor, a tema ishrane nameće se sama po sebi. Mučno je gledati njegovo dehidrisano,oteklo telo, i šake sa kojima se ne može ni rukovati. Noge bose i otekle do duple veličine deluju zastrašujuće. Pokušavam diskretno da mu „dojavim“ da kravlje mleko i proizvode od njega nikako ne bi trebao da koristi. To radim po ko zna koji put, čak sam mu i svoju prvu knjigu o ishrani poklonio. Kaže: ne, ja samo malo parče sira a ako u njemu ima nečeg nevaljalog ja ga počistim i eliminišem rakicom! Au, kombinacije! Sir i rakija! Ubistveno! I to sve sa hemijskim lekovima! U to zazvoni mu mobilni kojeg nekim čudesnim trikom drži u, do neverovatnosti, hipertrofiranoj šaci. Na moje deprimirajuće doživljavanje cele situacije (jasno vidim srž problema a ne mogu pomoći) on se vedro šali sa onim „na drugoj strani žice“. Kaže: Imaš sira?! Donesi slobodno…ja i supruga ga uništavamo u velikim količinama…donesi kanticu kako si navikao…Slušam i ne mogu da verujem svojim ušima…Stužio sam se još više a on gotovo razdragan,kao da smo zamenili naše organizme…

Moja misija prenošenja zdravstvenih informacija (još jednom) je doživela poraz! Nije mi lako, ali ja sa svojom nezahvalnom rabotom nastavljam i nemam nameru da odustanem. I ako od sto ljudi jedan prihvati moje sugestije, moje iskustvo i znanje mogu (i moram) biti zadovoljan. Nije to mala stvar kako možda na prvi poled izgleda. Nipošto.

 

 

 

Hunza narod ili ljubav prema životu (2)

Legenda kaže da ovaj neobičan narod potiče od evropskih naroda bele puti (kavkazoidni tip rase). Kako? Osvajački pohodi Aleksandra Makedonskog su ga sa svojim soldateskama doveli do ove udaljene teritorije podno Himalaja a neki od ratnika nisu se vratili natrag  i tako je nastao novi narod. Danas ih, prema nekim podacima, ima oko 90 000. Nekada mala kraljevina pod britanskom upravom, pripojena je 1947. godine Pakistanu i tako, nešto kasnije, postala republika.

hunce devojke

Sve je kod Hunza (ime po reci koja protiče „čarobnom dolinom“)  ili Buriša (Burusho) kako su se nekada nazivali, originalno: jezik kojim govore, izgled  pa i boja kože jer su pripadnici muslimanske veroispovesti uglavnom tamne puti. A naročito je originalan njihov NAČIN ŽIVOTA koji je već stotinu godina predmet istraživanja ljudi “ostatka sveta”. O tome postoje brojni zapisi pa i čitave knjige posvećene samo fenomenu njihovog zdravlja koje je velika enigma, posebno ljudima najbrojnije “zapadne civilizacije” trajno i dirljivo posvećenim traganju za čarobnom supstancom ili lekom koji će im omogućiti da dembelišu i jedu povazdan a da istovremeno budu zdravi. Tako najbrojnija tumačenja rečenog fenomena akcentuju, ne ishranu kajsijama (marelicama)  njihovim voćem najomiljenijim, već korišćenje u svrhu ishrane jezgra koštice rečene voćke! U tome ljudi dominirajuće kulture vide tajnu dugovečnosti i pokušavaju da merkantilizuju tu “čarobnu supstancu” verujući da su svom vekovnom, iznurujućem traganju za svetim gralom konačno stali na kraj.

Mir Muhamed Džamal Kan koji je kraljevao, kako bi drugačije, apsolutistički, živeo je suštu suprotnost svojih biofilnih podanika, jeo sve što se u zapadnjačkoj civilizaciji smatra hranom i pomalo, skriveno prezirao sklonost zdravlju, sreći i dugovečnosti svojih podređenih. I shodno svojoj životnoj filozofiji “kratko ali slatko” poživeo je 69 godina što je skoro pa polovina od onoga što pojedini predstavnici ovog zaista zdravog naroda požive! Većeg i boljeg dokaza o moći ishrane teško je pronaći.

Hunce, dakle, ponajviše jedu voće pre svega pomenute kajsije ali i jabuke, kruške, breskve, trešnje, dudinje, kupine, grožđe…Nematerijalistički orijentisani ponose se brojem stabala voća  u svom voćnjaku a ne onim što je nama „civilizovanim“ bitno, i tu čini se počinju sva nerazumevanja. Za zimski period suše na suncu omiljeno voće, ponajviše obožavanu kajsiju i tokom zime potapaju u savršeno čistu vodu rečene suve proizvode. Tako kraj zime, odnosno dobar deo proleća žive gotovo isključivo na ovom kvalitetnom soku što je neka vrsta posta koji čisteći temeljno organizam znatno doprinosi visokom nivou zdravlja.

hunce voćnjaci

Teza nekih autoriteta na polju prirodne ishrane da je tropsko voće najprikladnije čovekovom organizmu jer je to njegova autentična hrana pošto je čovek u tropskom pojasu i nastao, kako vidimo ozbiljno je dovedena u pitanje jer ovi najdugovečniji ljudi tu vrstu voća ne koriste iz razumljivog razloga.

Osim voća jedu i povrće razno, zatim nešto mahunarki i žitarica uglavnom bezglutenskih poput prosa i heljde od kojih prave posebnu vrstu hleba od integralnog brašna samlevenog na kamenom mlinu. Zatim orašaste plodove, najviše orah.

Ipak Hunze nisu stoprocentni vegani jer s vremena na vreme pojedu i nešto životinjskog porekla poput piletine ili ovčetine, a takođe i kozijeg mleka ali to su male količine i u retkim prilikama, što ne remeti zdravu nutritivnu orijentaciju. Bitno je za njihov način ishrane da se spontano i prirodno – što ne iziskuje nikakav napor –  drže zdravog balansa makronutrijenata u odnosu, otprilike 75 : 10 : 15 (ugljeni hidrati, proteini, masnoće) koji istina nije savršen ali je prihvatljiv, tim više što su sve namirnice apsolutno prirodne bez traga hemije koja je ovde sasvim nepoželjna i suvišna.

Ono što naročito treba podvući jeste činjenica da jedu „samo“ dva puta dnevno, doručak i ručak! Nikakve „grickalice“ van tih obroka, to se podrazumeva. Tako probavni aparat ostaje neopterećen što je idealna situacija za apsorpciju unete hrane i potom za metabolizam. Ovaj podatak čoveku zapadnjaku deluje potpuno fantastično i nemoguće ali to je prirodno i ne zahteva nikakav napor niti odricanje što rezultuje savršenim  zdravljem.

Naravno, hrana nije sve iako je najbitnija u formuli zdravlja pa tako u ovom slučaju postoji niz pozitivnih i povoljnih elemenata što je sve skupa zaista redak i srećan spoj koji rezultira tako značajnim fenomenom. Još su dva bitna elementa za koje je teško reći koji je važniji: fizička aktivnost i čist vazduh. A tek u kombinaciji ovo je moćan doprinos zdravlju! Na 2500 metara nadmorske visine bez bilo kakvog traga industrije vazduh je savršeno čist i takav prema istraživanjima od bitnog je značaja za održavanje optimalnog zdravlja. A ako se pritom, kakav je ovde slučaj, celodnevno udiše radeći u voćnjaku ili bašti, što ovi prirodni ljudi čine, onda je to izrazito povoljna okolnost. Treba reći da u ovom slučaju fizička aktivnost iako maksimalana ipak nije preterana i iscrpljujuća da ima negativne posledice. Kod spontanih ljudi ne postoji ni jedna radnja koja će doprinositi slabljenju organizma, tako je kod svih vrsta pa i kod čoveka, naravno ako nije opterećen opsesijama koje dovode do neprirodnosti i slabljenja tela.hunce grupa žena

Dalje, mentalni i emotivni sklop ovih ljudi izrazito je biofilan i harmoničan što se vidi na prvi pogled. Ničeg agresivnog niti destruktivnog, a to je odlika zrelih i duhovno stabilnih ljudi jer je destrukcija uvek i autodestrukcija a agresija jasan znak nezrelosti, nesigurnosti i nemoći potisnutoj duboko u podsvest. Spokoj i zadovoljstvo življenjem iz njih naprosto isijava, pojava tako retka u našoj kulturi. Koliko su na drugoj strani od svake vrste agresivnosti govori i neverovatan podatak da u njihovom društvu ne postoji nešto kao što je ZATVOR za previše „živahne“ i „temperamentne“ to jest, za one koji ne poštuju običaje pristojnosti i uljudnosti!

Ono što eventualno nedostaje, ili ga nema u dovoljnim količinama, jesu povoljni klimatski uslovi. Možda je nedovoljno sunčeve svetlosti s obzirom na geografski položaj i nadmorsku visinu, ali i to “hladno” sunce sudeći po voću koje odlično uspeva ipak je od velike koristi.

Konačno, ovde imamo ubedljiv dokaz da čovek može dobro da zdravstveno napreduje i izvan tropskog pojasa njegove pradomovine, ukoliko se dobro “ukomponuju” svi bitni elementi potrebni za celinu koja čini odlično zdravlje. A ovde imamo neponovljivo dobar sklad i rezultat je takav kakav jeste: fenomen svetskih razmera.

Fizička aktivnost

U celini zdravlja bitan elemenat jeste svakako svakodnevna fizička vežba, jer čovek je po prirodi svojoj biće pokreta. I posle ishrane (a po nekima i čistog vazduha) ovo je svakako najvažnija komponenta složene „smese“ iz koje se „mesi“ zdravlje, najbitnija stvar u životu čoveka.

Danas postoje brojni načini vežbanja koje se uglavnom odvijaju po sve prisutnijim za to posebnim prostorima koji se kolokvijalno nazivaju TERETANE. Takođe i u kućnoj varijanti se to često radi, pa mnogi stanovnici po gradovima imaju u stanu više sprava u navedene svrhe a poneki čak i mini-teretane.

Ovakvi načini vežbanja imaju prednosti ali i nedostatke. Prednost je ta što se to brzo odvija, u skladu sa vremenom, koje je danas, kao što znamo – novac. Jedna od mana ovog načina je nespontanost, neka vrsta prisilne radnje koja deluje kao odrađivanje zadatka i samim tim deluje kao opterećenje sa malo pravog zadovoljstva.

Čini se da je bolja solucija vežbati na otvorenom kada god je to moguće jer tada imamo bolji vazduh, ali za gradsko stanovništvo ovo je jedan od većih problema s obzirom na zagađenost kako industrijsku tako i prometnu. Zato treba koristiti parkove relativno pristojnog kvaliteta vazduha.

Šta upražnjavati u svrhu vežbanja?

Najčešće je prisutno trčanje, koje je dobar način koji podstiče kvalitetniji metabolizam tj. dobru apsorpciju unetih hranljivih materija u organizmu, ali i „razbija“ depresivna stanja. Dalje, koristan je i bicikl naročito ako su staze na čistim terenima van prometnih saobraćajnica. Po mom iskustvu veoma dobro je igrati svoj omiljeni sport, za šta je potrebna ekipa što može delovati kao ograničenje i ne može se izvoditi svakodnevno jer je najčešće za to odvojen „sportski dan“, obično vikendom. Prednost bavljenja sportom (iako to možda ponekad i ne liči na sport) je kolektivnost gde čovek nije usamljen, što deluje opuštajuće na organizam. Ipak, recimo za košarkaški teren nije potrebno imati mnogo saigrača, dovoljan je samo jedan pa da se odigra „meč“. Čak i samo bacanje lopte na koš deluje veoma korisno i odlično je razgibavanje koje se ne manifestuje kao nešto monotono niti „prisilno“.

Stanovnici sela su u nesrazmerno boljem položaju, pre svega zbog čistog vazduha. A tamo je, uglavnom, fizička aktivnost sastavni deo življenja i najbolja „vežba“. Ali razvojem društva, „progresom“ na selu se sve manje radi fizički, a napretkom novih tehnologija (televizija, kompjuteri, internet…) u selima projektovanim po glupom modelu grada (ušorenost), fizikalisanje se svodi na minimum. Da ne govorimo o sve prisutnijoj modi među omladinom, sedenja po čitav dan u kući pa makar to bilo i u ovo najlepše doba godine na početku proleća.

A najbolja i najsvrsishodnija „vežba“, kada je selo u pitanju  (ili  za gradske stanovnike prilikom boravka u vikendici za lepoga vremena ) jeste raditi nešto rukama i nogama što će koristiti, kao praktični rad  npr. u vrtu, voćnjaku, vinogradu, dalje na pripremi drva za ogrev i slično. Takođe i sakupljanje gljiva spada u tu PRODUKTIVNU aktivnost koja je veoma bitna za čoveka kao vrstu.

Ovde bih izneo i jedan svoj, kako mi se čini, originalni način kada sam u prirodi koji se pokazao veoma korisnim. Naime, posle napornih sedenja za kompjuterom u svrhu pisanja, prisiljen sam gotovo svakodnevno kada sam na selu na izlazak u prirodu ne bi li amortizovao mentalne napore koje imam pišući razne tekstove, što blog, što knjige. Uvek krećem sa rancem na leđima u kojem je nešto voća i plastična flaša sa vodom od litar i po ili dva, kako kada, koja je uvek tu iako retko pijem vodu zbog obilja voća koje unosim. Ta puna flaša pokazala se kao odličan sportski rekvizit za raznovrsne vežbe koje je moguće sa njom izvesti.

Posle izvesnog vremena pešačenja stanem na neki proplanak, skinem ranac sa leđa, uzmem malo voća i dohvatim se flaše. Vremenom sam otkrio niz vežbi, a počelo je tako što sam flašu prebacivao, jednostavno iz ruke u ruku. U početku sa male razdaljine između ruku, a zatim sve veće i veće. Odlično za ručne mišiće ali i nožne. Zatim sam počeo da izvodim pokrete bacača kugle, sa jenom pa zatim sa drugom rukom. Onda pokreti bacača diska, naročito efektna vežba. Onda bacanje „lopte“ iz auta kao u fudbalu. Pa pokreti „slobodnih bacanja“ na zamišljeni koš. I konačno držanje flaše obema rukama i zamahivanje visoko kao kada se sekirom cepaju tvrda drva za ogrev. Zamahuje sa dalako unazad preko glave pa zatim duboko savijanje kao udarac „sekirom“.  Praktično nema ograničenja u pronalaženju novih vežbi, samo nedovoljno mašte može biti prepreka.

Za početak može se koristiti laganija flaša od 1,5 lit. a kasnije od 2 i još kasnije od 2,5 lit. Ovo zavisi od osobe do osobe, od veličine šaka, fizičke snage i sl.

"Priroda leči a lekar brine o bolesniku" Hipokrat