Grip (influenca)

šipak free

 

Slušajući ljude (bez razlike: starije, srednjih godina  i mlade) kako teško kašlju u mom okruženju dođoh na ideju da iznesem svoje viđenje ovog zdravstvenog problema. Uobičajeno, problem leži u VIRUSU koji ima pik na ljude i gleda da im što više naudi. Stvara im visoku telesnu temperaturu, bol u grlu, kašalj a kod nekih koji se nazivaju “visoko rizični” i veće nevolje kao bronhitis, upala pluća, problemi sa srcem, pa nije retkost da po njih bude i fatalan!

Preventivno predlaže se vakcinacija protiv sezonskog gripa (ima i raznih drugih vrsta ove “bolesti”) zatim zdraviji nacin života sa više antioksidanasa, voća i povrća (što je, naravno sasvim u redu, ali i jedini razuman način očuvanja zdravlja) . No ovo zadnje kao tek sporedni i “pomoćni” metod, primarna je hemija.

Šta se postiže hemijskim medikamentima? Postiže se to da se spontani (i očajni) pokušaji organizama da se oslobodi nagomilanih toksina, ZAUSTAVE, a burne reakcije ojađenog organizma veštački primire, i simptomi nestanu. Time se grip ne “leči”, naravno već se primiruje i odlaže (konzervira) do sledeće prilike kada će postojeći problem biti DUPLO VEĆI a nesrećna osoba biti svrstana u “visoko rizične”. A ako to ne u sledećoj manifestaciji problema, a ono u onoj iza nje najverovatnije!

Šta je, zapravo, GRIP ili INFLUENCA?

paprika žuta crtež free

 

Ljudski organizam ima tu bogomdanu sposobnost da kada nivo otpada, šlajma, sluzi i otrova pređe kritičnu tačku, odnosno nivo, preduzima odlučne mere da taj otpad u velikoj meri eliminiše, što se događa uz burne reakcije, razumljivo. Povišena telesna temperatura je jedna od njih jer to je efikasan način kada se organizam napregne maksimalno da obavi nimalo jednostavan zadatak. U zavisnosti od količine otrova ali i od “kvaliteta”, reakcije su manjeg ili većeg intenziteta.

Prvi stepen, da tako kažemo, je „obična prehlada” koja se periodično događa i tada se eliminiše određena količina otpadnih materija. To je slučaj ne drastične zagađenosti. Drugi “stepen” je ovaj o kojem govorimo: takozvani grip. Teži i složeniji jer je otpada količinski više. Postoje i viši “stepeni” poput težih upala npr. pluća koja su jedan od četiri glavna organa za izlučivanje (uz kožu, bubrege i creva). Tako početni stadijumi izlučivanja (pokretač ili okidač je najčešće hladan vazduh!) koji se nazivaju prehlada i grip mogu da se “prometnu” u opasniji oblik tj. u bronhitis odnosno pneumoniju.

Naravno, sve su ovo veštačke podele i klasifikacije koje samo zbunjuju. Suština je: IZLUČIVANJE OTROVA I OTPADA. Veće odnosno radikalnije ili manje veliko, u zavisnosti koliko se toga pokrene iz organizma… Treba znati da i posle “preležanog gripa” koji nije blokiran medikamentima, opet izvesna količina toksina ostaje, ali sada znatno manje što omogućuje pravilno funkcionisanje organizma u velikoj meri.

jabuka free

Šta je preventiva u pravom smislu reči?

Naravno, to je prirodna ishrana sa kojom organizam neće biti septička jama. Ili bar u većoj meri ispravna prirodna ishrana čije će otpadne materije organizam moći bez većih potresa da izbaci, odnosno eliminiše. To je pravo rešenje a ne fingirano. Rešenje bez samozavaravanja i korišćenja „čarobnih“ supstanci koje su bačen novac, i gore od toga: autodestrukcija, odnosno samotrovanje.

Da ne bude zabune, i kod sasvim prirodne, sirove ishrane opet nastaje mala količina otpada kojeg organizam bez velikih problema izbaci. A i sam metabolizam hranljivih materija rezultira otpadom jer veliki broj ćelija svakodnevno odumre. No ako je organizam u velikoj meri čist neće doći do drastičnog problema kao što je takozvani grip, pa čak i same “bezazlene prehlade“ biće jako retke, a moguće u savrsenoj ishrani, ali i kompletno prirodnom nacinu zivljenja sa puno fizicke aktivnosti, i sasvim eliminisane.

 

Šta je kancer?

 

 

U narodu postoji uzrečica koja se izgovara pred neku predstojeću radnu akciju: „Bože zdravlja!“ ili „od Boga zdravlje!“ Ipak, racionalni odnos prema pitanjima zdravlja i bolesti je dijametralno suprotan: čovek proizvodi svoju bolest ili svoje zdravlje, zavisno od stepena svoje biofilnosti!

Princip zdravlja može se izraziti gotovo matematički u formuli, tj. pravilnom unosu makronutrijenata koji automatski obezbeđuje ispravan rad organa a time i čitavog organizma. Držati se te (poznate) formule koja je, približno, 80:10:10 (ugljeni hidrati, proteini, lipidi) znači lagodan i relaksirajući rad organizma i samim tim odsustvo bolesti, koje su, u suštini, disfunkcionalnost u radu organa a ne zla kob i loše promešane svemirske karte.

U formuli, odnosno celini, mozaiku zdravlja, hrana je daleko najbitniji činilac! Svi drugi elementi stanu, otprilike, u jednu petinu celine. Ali i tih, oko dvadeset procenata celine imaju težinu preostalih osamdeset procenata i samo sklad i izbalansiranost donose navažniju stvar u životu čoveka – zdravlje!

Dakle, možemo jesti savršenu, organski nproizvedenu biljnu hranu u savršenom balansu nutrijenata, ali ako pored toga nemamo svakodnevnu fizičku aktivnost adekvatnu starosnom dobu, boravak na čistom vazduhu i suncu, dovoljno odmora i sna u pravo vreme i uz to harmoničan emocionalni i duhovni život nećemo moći dostići optimalno zdravlje. Svaki disbalans elemenata zdravlja donosi automatski poremećaj u funkcionisanju organizma. Najjednostavniji način da imamo dobro zdravlje jeste da se hranimo prirodnom hranom u rečenom balansu makronutrijenata.

U tom slučaju i nedovoljno prisustvo ostalih elemenata neće se drastično odražavati na zdravlje kao što je to obrnut slučaj kada imamo prisutne sve elemente osim ispravne ishrane. Loše fiziološko dejstvo neprikladne tj. veštačke hrane ne može ništa nadoknaditi, niti anulirati!

Iluzija je da se ekstremno izraženom fizičkom aktivnošću može stići do dobrog zdravlja i pokraj loše ishrane! To je, naprosto, nemoguće i pored tvrde vere da svakodnevnih dvadeset kilometara brzog hoda može da anulira posledice hronične bolesti.

Šta je hronična bolest? Šta je kancer, o kojem je ovde reč?

U najkraćem, to je ekstremna neprirodnost, pre svega u ishrani ali i u svim ostalim elementima zdravlja! Sve što pojedemo odražava se dobro ili loše na našu krv, naše probavne i ostale organe. Neutralno dejstvo hranljivih materija naprosto ne postoji. Što smo dosledniji i disciplinovaniji u tom pogledu bolje je po zdravlje. Što smo nedosledniji i indolentniji to ćemo imati lošije funkcionisanje organizma.

Sve su tzv. bolesti manje ili veće trovanje organizma! Što veća otrovanost i više deponovanog otrova i otpada to teža „bolest“. Što čistiji organizam i krvni sistem to više zdravlja.

Trujemo se od samog rođenja, a ponekad i pre toga! Otrovi se talože, organizam slabi i zavisno od genetike dođe (pre ili kasnije) dan kada počne opasno da „preskače“ „trokira“ i blokira, nešto slično poput automobila koji pedugo koristi isto motorno ulje već istrošeno i „oksidiralo“.

Teže blokade, to su te tzv. hronične i po zvaničnoj medicini NEIZLEČIVE bolesti sa „NEPOZNATOM ETIOLOGIJOM“

Ima li zaista neizlečivih bolesti sa „nepoznatom etiologijom“? Naravno da nema! Nema neizlečivih bolesti već samo neizlečivih bolesnika, davno je i savršeno tačno rečeno. Sve bolesti ili „bolesti“ imaju POZNATU ETIOLOGIJU a to je, najpre, neprikladna, neprirodna tj. veštačka hrana koja se svakodnevno nesmotreno konzumira! To je ako se može u procentima izraziti čitavih osamdeset procenata direktnog dejstva na nastanak bolesti odnosno zdravlja!

Dakle, ono ekstremno loše što u dužem periodu unosimo u organizam izaziva stanje poznato pod strašnim imenom kancer. To nije, kao što je rečeno nikakvo dejstvo mističnih sila, niti božija volja, već pre FIZIOLOGIJA!

Danas tvrditi da je kancer izlečiv još uvek je bogohuljenje i provokacija pa i obmana, jer kada oficijelna medicina kaže da su hronične bolesti NEIZLEČIVE onda je to zaista tako. Amin!

Alternativa koja, srećom, postoji, kaže: promenite jelovnik i u kratkom vremenu ćete videti blagotvorno dejstvo tog jednostavnog čina! Umesto viršli, hrenovki, kulena, prasetine, piletine, pašteta, parmezana (ovo naročito!), jogurta, pavlake, kajgane i jaja „na oko“ uzmite ono što vam je po Prirodi i pominjanom Bogu dodeljeno, poput voća, zelenog lisnatog povrća i orašastih plodova u (takođe pominjanom) razmeru 80:10:10 i hronična bolest pa i „strašni kancer“ za manje od tri meseca biće ružna prošlost!

I što je najvažnije, rečeno nije nikakva utopija i maštarija već provereno i dokazano ozbiljnim i dugotrajnim ispitivanjima i analizama od kojih je, već legendarno KINESKO ISTRAŽIVANJE krunski dokaz! 8000 veza između bolesti i uzročnika takvog stanja, više su nego ubedljiv dokaz rečenog u ovom članku nemenjenog onima koji sebi ( i svojim bližnjima) žele dobro. Oni drugi će ovo, po starom običaju, ignorisati i dalje će gutati pilule i junački trpeti nesnosne bolove „sudbe klete“ koja se ostrvila baš na njih.

Autohtone sorte voća

 

 

Petrovača (jabuka)

Ova, relativno retka vrsta jabuka, stara je sorta naših prostora izuzetnog ukusa i slasti. Sitni do srednje krupnih plodova jarkorumenih obično sa sunčane strane dok je suprotna strana često zelenkasta. U selima Istočne Srbije tradicionalno skoro svaka bašta imala je obavezno stablo ovog delikatesnog voća. Vremenom, nažalost, broj stabala se je smanjivao, što nesmotrenom i sasvim nepotrebnom sečom, što dotrajalošću to jest izumiranjem. Ima je i danas ali je veoma retka to jest ugrožena i treba je spašavati i na svaki način sačuvati. Sazreva oko Petrovdana (12 jul) i po tome je i dobila ime.

Ilinka (jabuka)

Slično Petrovači i ova jabuka je veoma ukusna, izuzetne slasti, naravno, kada je u punom zrenju. Isto tako srednje je veličine plodova, bele do žućkaste boje. Sazreva oko Ilindana (drugi avgust). Ova sorta danas je ređa od pomenute Petrovače (no tako je bilo i ranije) ali sada joj je potrebna ozbiljna zaštita kako ne bi nestala zauvek.

Ječmenka (kruška)

 

Retka vrsta sitnih žutih plodova spada u najomiljenija voća moga detinjstva. Specifičnog, neponovljivog ukusa, dozreva pred početak žetve. Kada se žitna polja u braon oboje tada se jedne junske večeri prvo pojave svici a par dana kasnije zažute visoka stabla ovih jedinstvenih krušaka. Nekada ih je bilo puno na obodima bašta i po avlijama (u našoj behu dva stabla, jedno kraj drugog). Vremenom broj im se smanjivao ali ih ima i danas prilično. Naravno, plodovi ove kruške nisu trajni i potraju koliko i vršidba, petnaestak dana. Kada prezreli opadnu po travi svojom slasti privlače rojeve pčela i mirišu na daljinu, širom sela.

Vidovača (kruška)

Kruška zelenkastih do braon plodova srednje veličine posebnog šmeka, nekada je bila brojna, danas je prilično manje stabala ali ih, barem ovde u Istočnoj Srbiji, ima još. Plodovi su ukusni odmah na početku sazrevanja. Mana, ako se to tako može nazvati, je što plodovi veoma brzo prezrevaju i na stablu su tek pet-šest dana. No meni to nikada nije smetalo jer uvek iskoristim to kratko vreme hraneći se svakodnevno gotovo samo njima.

Kaluđerka (kruška)

Krupniji duguljasti plodovi ove sorte dozrevaju kasno u jesen, pa je tako pogodna za čuvanje za zimske mesece. Bitno je samo da se dozreli plodovi koje ponekad prekrije i prvi novembarski sneg, pokupe sa grana rukom da ne padnu u travu i time se ugnječe. Plodovi su zelene do žućkaste boje izuzetnog ukusa i slasti koje smo skoro uvek imali na tavanu za vreme zime. Danas je situacija slična kao i sa ostalim autohtonim sortama. Broj stabala je prilično mali ali ih ima i treba ih sačuvati a i nova zasaditi.

Džanarika (šljiva)

Nekada majuri i bačije na planini nisu se mogli zamisliti bez stabala ovih šljiva širokoh krošnji koje pružaju „debelu“ hladovinu oko koliba. Plodovi su sitni, okrugli raznih boja: žuti, crveni, ljubičasti, modri…Uz ranku, to je bila najčešća vrsta šljiva koja se uglavnom koristila za spravljanje dobre rakije. Plodovi ovih šljiva obiluju vitalnim materijama poput vitamina i minerala, ali je danas ova sorta izgubila skoro sasvim nekadašnju popularnost i niko je više ne sakuplja za rakiju a još manje se koristi za jelo osim retkih poznavalaca. Ipak treba reći da je njen ukus ispod nivoa one najbolje vrste, naše domaće – ranke.

Ranka (šljiva)

Šljiva bez premca po ukusu i količini voćnog šećera, savršena kako za jelo tako i za preradu kao što su razni džemovi ali i proizvodnja rakije. Najpoznatija  je (a i najslađa) ona crvene boje vrhunskog šmeka i ukusa. Danas je, u velikoj meri, potisnuta hibridnim sortama krupnih ali neukusnih plodova, i zato je potrebno preduzeti mere i sačuvati ovo dragoceno voće, dragulj naših prostora.

Požegača (šljiva)

ZADAR – 13-08-2010 – SLJIVE PZ 4

U mom detinjstvu znao sam samo za gorepomenute tri vrste šljiva, od kojih je požegača, sitnijih duguljastih plavih plodova izuzetne slasti kada dobro sazri. Spravljanje pekmeza nije se moglo ni zamisliti bez ove sorte. Za tu namenu pokazala se nenadmašnom. Takođe se koristila i za pečenje odlične rakije, nešto malo manje od nenadmašne ranke. Danas je, barem u mom kraju, ima veoma malo i može se reći da je u nestajanju, što svakako treba na svaki način sprečiti.

Šeftelija (kajsija)

Voće koje sam među prvima probao u ranom detinjstvu bila je baš ova sitnih plodova narandžaste boje kajsija sa stabla koje raslo u avliji tik ispred kuće. Mnoštvo sitnih plodova na razgranatom širokom stablu bili su izvor beskrajne radosti nas dece i povazdan smo se pentrali po granama hrapave kore. Tada beše prilično stabala ovog voća u mom kraju. Danas su prava retkost a i onog ispred kuće više nema! Ovo je – barem ovde – jedna od starih dobrih vrsta voćaka koja je baš ugrožena i pred nestajanjem je! Zato je zadatak nas koji volimo voće da je po svaku cenu spasimo od zatiranja.

Praska (vinogradska breskva)

Nekada stari vinogradi obavezno su nakraj imali jedno, dva a ponekad i više stabala ovih vanredno ukusnih bresaka sa belim a ponekad i žutim „mesom“. Sazrevaju istovremeno kad i grožđe pa kada odemo u vinograd jedemo malo grožđe a malo praske. Meni je, moram priznati, podjednako ukusno bilo i jedno i drugo. Stabla ove vredne voćke dugovečna su pa tako neke opstaju i danas i rađaju punim kapacitetom. Ipak mnoga su, iz raznih razloga nestala i zato je potrebno zasaditi nova kako bismo očuvali za budućnost ovu autohtonu kvalitetnu sortu, kojoj (poput svih navedenih) nikakva hemija nije potrebna.

Tamjanika (grožđe)

Stari vinograd koji smo imali nakraj sela sa autohtonim otpornim sortama, nekada beše moje najomiljenije mesto! Kada grožđe počne sa zrenjem tada sam svakodnevno u obilasku. Veće radosti ne beše! Nikakve hemije, naravno, tada nije bilo i grozdovi su sazrevali sasvim prirodno i uvek je bilo roda! Istina, zrna nisu bila ovako krupna kao kod današnjih hibrida ali to i nije važno. Uvek, do dana današnjeg za mene te sorte grožđa bile su u svakom pogledu bolje od bučno reklamiranih i precenjenih hibrida. Nažalost starog vinograda više nema a na njegovom mestu je plantaža sa kombinacijom starih i novih sorata. Tamjanika je, po meni, najbolje grožđe koje kod nas postoji, mada je danas sasvim ugrožena sorta i sve je manje, zapravo sasvim malo čokota je ovde u Istočoj Srbiji ostalo!

Kako izgleda grozd tamjanike? Znam da se širom Srbije grožđe pod ovim nazivom razlikuje od kraja do kraja. Ono što sam viđao na prestoničkim pijacama, što prodavci nazivaju ovim imenom nema nikakve sličnosti sa autentičnom tamjanikom! To je mali grozd približno u obliku kocke, zrna srednje veličine bele boje, koja u punom zrenju postaje postepeno roze i tada je treba brati jer je najslađa, slatka poput meda.

Uvek bi među svim vrstama grožđa u vinogradu prvo išao ka čokotima sa ovom sortom iako ni ostale nisu zaostajale za njom, i sve su neuporedivo bile ukusnije od hibrida na ivici GMO.

Svi smo taki u Banatu, lepi i debeli

gojaznost, evolutivno

Najviše od svega moderni čovek ceni fizičku snagu. To je ono nešto neupitno i nesumnjivo vredno jer, kako se smatra, donosi sve blagodeti i, konačno SREĆU kojoj se odvajkada teži . Do ostvarenja te vrednosti putevi su brojni a neretko bizarni i neprirodni. San svakog roditelja je da mu potomak bude krupan, snažan, pun snage. Deca nisu ono što su nekad bila, pa i do pre samo nekoliko decenija. Gojazno dete beše pravi raritet na čiji su račun preostalih 99 procenata dece zbijala šale. Fizička akcija, sama suština čovekove prirode, najočitije se manifestuje baš u ovom uzrastu. Igra na otvorenom uz puno trčanja i skakanja beše nešto najnonormalnije i niko nije dolazio na ideju da u tom pogledu nešto menja. Kada god su vremenske prilike dozvoljavale deca su bila van kuće, a letnje doba, podrazumevalo se, jeste „doba na suncu“

A onda je stigao „procvat“ tehnike i ERA MOTORA. Čovek je poverovao da se do SREĆE najbrže stiže ako se zajaše MOTOR. Zašto se zlopatiti i koristiti noge kad su nam dostupna samohodna pevozna sredstva sa najčudesnijim formama, kako nova tako i manje ili više korišćena i „naprednom“ Zapadu nepotrebna. Vazda sirotan, balkanski čovek začaran obiljem zapadnog sveta dovlači u svoju avliju čitav omanji vozni park. Autombil klasik, 4×4 vozilo (najprestižnije i najpopularnije), motocikl (par komada, kako za asfalt tako i za zemljane terene, za „avanturu“), mali otvoreni četvorotočkaš nesvakidašnjeg izgleda sa širokim gumama čijeg se naziva – neka mi bude oprošteno – trenutno ne mogu prisetiti, takođe za „avanturu“. Neka se nađe. Em je praktično em prestižno. džip 2

Deca ne maštaju više o biciklu već o motor-biciklu istog kavasaki, suzuki atraktivnog dizajna poput onoga namenjenog odraslima (prateća oprema u vidu kacige, zaštitnika za kolena i laktove, se podrazumeva). Klinac od pet godina sa izraženim stomakom, prati oca ulicom na sopstvenom dvotočkašu.

Danas, vožnja kroz selo brzinom od 80 kilometara jeste nešto najnormalnije, a oni retki koji se pridržavaju normalnih i zakonom propisanih 40 spadaju u kategoriju čudaka, nemodernih likova koji kaskaju za progresom.

Da bi ostvarilo snove roditelja o nasledniku-supermenu, dete se kljuka od rođenja štetnom i otrovnom hranom životinjskog porekla, mesom najčešće, ne bi li dobilo fizionomiju koja će izazivati, ako ne strah a ono respekt okoline. Rezultat takvog sistema vrednosti jesu deca dijabetičari među kojima je sve veći broj i onih sa krajnje opasnim dijabetesom tipa 1 koji se, kako je nauka dokazala,  nasleđuje od „snažne“ majke koja za vreme trudnoće jede „za dvoje“ ne bi li na svet donela „naprednu“ i „zdravu“ bebu na ponos uže i šire familije. gojaznost dece

Opšteprihvaćeno je stanovište da dete napreduje na „jakoj“ hrani životinjskog porekla i samo takvo može se uključiti u bespoštednu trku za profitom sa visokim preponama. Takođe, veruje se da prirodna hrana nije u mogućnosti da obezbedi, kako detetu tako ni odrasloj osobi, dovoljno kalorija i energije koju zahteva „moderno društvo“. Da li je to zaista tako?

Nalazi nauke o ishrani, poznate pod nazivom Prirodna Higijena, nedvosmisleno pokazuju da  prirodna hrana u potpunosti ispunjava sve telesne potrebe kako kod odraslih tako i kod dece. To je izvan svake sumnje. Druga je stvar što se ljudi uporno drže mitova, legendi i praznoverica koje vode u „bolest“ odnosno trovanje organizma i samim tim do bitnog skraćenja životnog veka ispunjenog patnjom i zavisnošću od hemijskih medikamenata koji narkotizovanjem „leče“ igrajući ulogu spasitelja u nevolji koju čovek sam sebi projektuje i stvara. motorista free

Iz rečenog proizilazi da su, nemale i sve veće, zdrastvene nevolje današnjeg čoveka u najvećoj meri stvar NEINFORMISANOSTI odnosno pogrešnih informacija o tome šta trebamo jesti da bi smo bili (i ostali) zdravi, što je u prirodi spontan proces kojeg se sve vrste drže „kao pijan plota“ ne pokušavajući da jedu hranu koja im nije od Prirode i Boga namenjena, što donosi vitkost odnosno vitalnost i savršenu formu i isto takvo zdravlje. Čovek sa stomakom u obliku košarkaške lopte je neverovatna anomalija u prirodi i tako nečeg nikada nije bilo u ljudskoj istoriji! Pojavljuje se tek u poslednjih nekoliko vekova kao rezultat „progresa“, obilja i „blagostanja“ automatski donoseći tzv. bolesti koje u suštini nisu ništa drugo do ekstremna neprirodnost.

Živa hrana sa mrtvog zemljišta

Obilna ponuda voća i povrća na pijacama i po hipermarketima u svima nama stvara iluziju da je ponuđena roba „sasvim u redu“. Plodovi nesvakidašnje napredni, raznih boja i dezena sasvim su nalik „pravim“. Štaviše, deluju „ubedljivije“ od onih po seoskim voćnjacima i baštama a naročito od samoniklih koji su, znatno sitniji i tim, na prvi pogled (koji je najčešće i zadnji) „infeperiorniji“.

„Neodoljivo“ krupni plodovi i jarke boje gotovo svakog će osvojiti na prepad, što je – treba reći – i cilj prehrambene industrije. Hemija ili alhemija, uglavnom rezultati su sasvim onakvi kako su i projektovani u laboratorijama moćnih svetskih korporacija.

Ideja, lepo, krupno i trajno ostvarivana u dugom nizu godina, pa i decenija, danas je, čini se, izvedena do savršenstva!Roba ove vrste ide „kao alva“, biznis cveta. Vratolomna trka za profitom ne dozvoljava ljudima da sednu, stave prst na čelo i postave logično pitanje: šta u sebi sadrže ovi atraktivni plodovi i da li će od njih moj organizam napredovati ili možda stagnirati? A razloga za tako nešto – ma kako izgledalo nepotrebno – ima itekako!

Analiza sadržaja ovih plodova (koju bi svako od nas trebao znati) donosi uvek neočekivane ali i šokantne rezultate. Niz supstanci u ovim plodovima koje su zapravo antizdravlje jeste poduži, a spisak korisnih veoma kratak, i kako vreme prolazi, sve kraći.

Uobičajeno, imamo iluziju da su ti milovidni plodovi puni vitamina, minerala, enzima, fitohemikalija, antioksidanasa…korisnih našem organizmu ali realnost je sasvim drugačija: sadržaj istih je zabrinjavajuće mali i ni izdaleka dovoljan za normalno i zdravo funkcionisanje organizma.

Pođimo od famoznog B12 vitamina neophodno potrebnog. Sve se češće postavlja pitanje zašto ga nema iako se uglavnom tendenciozno akcentira veganska ishrana kao „opasnost“ u ovom smislu. No evidentni nedostatak ovog vitamina (ali i svih drugih) jeste podjednak u veganskoj kao i u konvencionalnoj ishrani.

Kako?

Bezobzirnim iscrpljivanjem zemljišta na kojem se uz pomoć svete hemije uzgajaju voće i povrće doveo je, u doslovnom smislu, do potpune praznine, odnosno do mrtvog sloja na kojem se, iz godine u godinu, zasađuju plodovi.

Za zdravu biljku koja donosi plod neophodan je sloj zemljišta poznat pod imenom humus koji prirodno sadrži sve materije i mikroorganizme što svojim dejstvom i aktivnostima proizvode supstance poput vitamina, minerala, enzima…bitne za pravilan rad naših organa. Konkretno za rečeni B12 potrebne su zemljištu bakterije i drugi mikroorganizmi koji će ga proizvesti što se u prirodnom ambijentu, u šumi, događa spontano, i samonikli plodovi sa takvog zemljišta obiluju, kako ovim, tako i svim drugim vitaminima.

Sasvim drugi proces se odvija veštačkom proizvodnjom voća i povrća. Razumljivo je da u zemljištu u koje se dugi niz godina ubacuje veštačko đubrivo i hemijska sredstva za „zaštitu“ ne mogu živeti mikroorganizmi. Dakle, u takvom veštačkom zemljištu HUMUSA jednostavno NEMA! Biljke rastu na potpuno veštački način i samo svojom vizuelnom pojavom fingiraju iste takve plodove iz prirode, ali sadržajno su sasvim inferiorne! Dominira siromaštvo vitalnih materija a obilje hemije koja je, razumljivo, ljudima koji plodove kupuju, nevidljiva. Samo naši nesrećni organi „vide“ tu razliku i bore se koliko mogu. A ta borba traje duže ili kraće u zavisnosti od snage organizma svakog pojedinačnog i od genetike, i neminovno dolazi do poraza tj. „bolesti“ kako se medicinski naziva višak otrova u našoj krvi.

E sad, jedino mi sami možemo odlučiti šta ćemo prihvatiti za ishranu: proizvode iz prirode, kojih je moguće imati (organska proizvodnja, samonikli plodovi) ili pak one koji „glume“ prave plodove a u stvari su „veštak“ lepog izgleda kojim smo zatrpani po pijacama i hipermarketima.

Samo od nas zavisi!

Prolećni jelovnik: slaninica ili trešnje?

 

Ulaskom u sezonu voća i povrća svi zimski problemi sa zdravim i korisnim namirnicama nestaju do prvih snegova Ovo je period kada se možemo idealno hraniti a za to je potrebno samo malo truda i dobre volje, odnosno opredeljenost za takvo rešenje.

Ono što me uvek iznova iznenađuje jeste vezanost za uvreženi način i nemogućnost većine ljudi da raskine sa starim i, očigledno lošim, navikama. Sve se odvija po automatizmu i većina ljudi drugačije ne može ni zamisliti a još manje ostvariti.

Ujutru prvo dolazi neprikosnovena „kafica“, najgora moguća navika! Zatim na scenu stupa isto „naprikosnoveni“ tiganj. Jaja na oko, kajgana, slaninica, viršle, hrenovke, sir. Čaša jogurta, beli hleb i „poslastica“ na bazi belog šećera. Teško je reći koja je od navedenih namirnica (ili „namirnica“) najštetnija. Konkurencija za tu „titulu“ je izuzetno oštra i teško je odlučiti. Po svemu sudeći to je pre svega sir i ostali proizvodi od kravljeg mleka. Ali tek za malu nijansu su manje opasni mesni proizvodi, jaja i, što je mnogima teško za poverovati, proizvodi na bazi belog brašna, kako slani tako i slatki. Beli šećer i rafinisano „jestivo ulje“  (koje je pre varijanta motornog goriva nego prehrambeni artikl) jesu priča za sebe.

Navike se teško menjaju ali to ne znači da ih nikako i nimalo ne možemo promeniti. Možemo. Teško je ali izvodljivo, znam po sebi. Svaka promena u ovom smeru od najveće je koristi po naše zdravlje, i nema efikasnije mere dostizanja zaista dobrog zdravlja osnove svake dobrobiti za naš život.

.

Već godinama, sigurno više od decenije, upražnjavam svoj, može se reći, autentični jutarnji obrok koji se sastoji stoprocentno od žive hrane pretežno svežeg sezonskog domaćeg voća. To je stečena navika koja je prava blagodet za moj organizam. U rano prolećno, i zatim letnje i potom jesenje jutro polazim u šetnju po brežuljcima ponad sela koji obiluju samoniklim voćem i zelenišem potpuno prirodnim što je – mora se priznati – u današnjem svetu prava privilegija.

Prvo stižu veličanstvene trešnje, nenadmašno voće koje mom organizmu prija kao ni jedno drugo. Kilogram (a ponekad i pola kilograma plus) direktno sa grane ubranih, daje mi takvu količinu energije koja me čini poletnim i snažnim „kao nekad“.

Nešto kasnije stižu i domaće jagode, a još malo kasnije dudinje i, delikates među voćem, divlja jagoda po čistim livadama. Tako negde sredinom juna obilje ponude i obrok razdeljujem na razne poslastice (u pravom smislu reči) kao, trešnje, jagode, dudinje, divlje jagode, višnje…Moje zdravlje u ovom periodu dostiže neslućene visine. Još kada ukomponujem čist vazduh, sunčanje sa puno kretanja i eliminišem nepotrebne (pa i glupe) stresove sve u meni funkcioniše gotovo savršeno i čak nestvarno.

Gledam i pomalo se u sebi čudim kako ljudi ne vide i ne žele da vide ovakvu jednu bogomdanu mogućnost da omoguće sebi blagostanje. I nastavljaju sa trovanjem sopstvenog organizma samo zato što su na televiziji rekli da meso daje snagu a kravlje mleko kalcijum i da su najvažniji proteini a voće je za decu, no danas, nažalost, ni za njih!

Na trešnjevom drvetu sam, koje posećujem godinama unazad, i sa velikim zadovoljstvom zobam u punom zrenju kao med slatke crvene sitne plodove. Naravno, nisam vlasnik ovog stabla pokraj zemljanog puta u polju ali osim mene niko se još nije popeo čak ni deca iako je od sela udaljeno tek pola kilometra. Jedem spokojno i sa uživanjem. Vidim izdaleka čoveka masivne građe i priličnog viška kilograma kako hoda prema meni. Pošto ovaj put vodi prečicom u susedno selo ne znam čiji je: naš seljanin ili komšija. Prilazi stablu i kako mi se čini ne primećuje me. Očekujem ipak da mi „nazove“ dobro jutro ali ništa od toga. Čuje se samo teško disanje kao kod plućnih bolesnika i otpuhavanje kao posle napornog fizičkog zahvata. Shvatam da čovek ima ozbiljne zdravstvene probleme i ne pešači iz razonode već čini se nema nikakav prevoz za kojim vapi njegov napaćeni organizam. Ovo ranojutarnje pešačenje ipak mu je od neprocenjive koristi što će se naknadno pokazati. Još da mi se pridruži na trešnji makar ne popevši se već sa niskih grana da pozoba koju bio bi pun pogodak i doprinos zdravlju. Pitam se u sebi šta li je jutros doručkovao iako odgovor znam, a on je onaj opisan na početku ovog članka.

Neki dan srećem starog prijatelja u kolicima, težak slučaj multiple skleroze. Ulazim u razgovor, a tema ishrane nameće se sama po sebi. Mučno je gledati njegovo dehidrisano,oteklo telo, i šake sa kojima se ne može ni rukovati. Noge bose i otekle do duple veličine deluju zastrašujuće. Pokušavam diskretno da mu „dojavim“ da kravlje mleko i proizvode od njega nikako ne bi trebao da koristi. To radim po ko zna koji put, čak sam mu i svoju prvu knjigu o ishrani poklonio. Kaže: ne, ja samo malo parče sira a ako u njemu ima nečeg nevaljalog ja ga počistim i eliminišem rakicom! Au, kombinacije! Sir i rakija! Ubistveno! I to sve sa hemijskim lekovima! U to zazvoni mu mobilni kojeg nekim čudesnim trikom drži u, do neverovatnosti, hipertrofiranoj šaci. Na moje deprimirajuće doživljavanje cele situacije (jasno vidim srž problema a ne mogu pomoći) on se vedro šali sa onim „na drugoj strani žice“. Kaže: Imaš sira?! Donesi slobodno…ja i supruga ga uništavamo u velikim količinama…donesi kanticu kako si navikao…Slušam i ne mogu da verujem svojim ušima…Stužio sam se još više a on gotovo razdragan,kao da smo zamenili naše organizme…

Moja misija prenošenja zdravstvenih informacija (još jednom) je doživela poraz! Nije mi lako, ali ja sa svojom nezahvalnom rabotom nastavljam i nemam nameru da odustanem. I ako od sto ljudi jedan prihvati moje sugestije, moje iskustvo i znanje mogu (i moram) biti zadovoljan. Nije to mala stvar kako možda na prvi poled izgleda. Nipošto.

 

 

 

"Priroda leči a lekar brine o bolesniku" Hipokrat