Nedoumice u vezi ishrane presnom hranom

Među neobaveštenim ljudima postoje razna predubeđenja u vezi sa ovim načinom ishrane. Pre svega, postavlja se pitanje da li se do sita može jesti presna hrana i ima li ona dovoljno energije za naporan, svakodnevni posao i uopšte za sve napore današnjeg tempa života, kako fizičke tako i mentalne ako se hranimo „salatama i travkama“ kako se obično može čuti kada je u pitanju presna hrana. Ne vodi li to u anoreksiju (bolest mršavosti) ili kvašiorkor  (neishranjenost proteinima) ili  u nešto još  „opasnije“.

Ovo su pitanja onih koji nemaju nikakva predznanja o ishrani prirodnom hranom i koji više obraćaju pažnju na glasine (koje su neretko smišljena propaganda) nego što sami vide sopstvenim očima i rasuđuju sopstvenom glavom. Ovde treba jasno reći: energija koju dobijate iz presne hrane nimalo ne zaostaje od, na primer, precenjenog mesa ili proizvoda na bazi belog brasna i belog šećera!

Možete raditi i najteže poslove ovako se hraneći, baviti se i najtežim sportovima (fudbal, tenis, atletika) i biti izdržljiviji od vaših kolega koji se kljukaju mesom i belim šećerom. Ovo je provereno i dokazano u praksi.

Drugo, pitanje ukusa hrane . Tu mozda leži i najveći i, često, nepremostivi problem. Opšte je uverenje da je presna hrana bez ukusa, bljutava i čak odvratna. Naravno, to je predrasuda. Ukus je stvar navike, i kao svaka navika i ukus se može promeniti. Ljudi koji se duže vreme hrane presnom hranom ne bi je menjali ni za koju drugu.

Postoji rašireno mišljenje da je ishrana prirodnom hranom, ishrana skupim namirnicama pošto su uglavnom organske proizvodnje , jer ko će kupovati skupo maslinovo ulje , na primer. Treba reći da je ovaj način ishrane, ukupno uzev, jeftiniji od ishrane tradicionalnom (kuvanom) hranom. Evo i zašto.

Prvo, kod termički obrađene hrane treba vam trostruko veća količina namirnica, jer se ukuvavanjem količina znatno smanjuje, a i ta „proizvedena“ količina u organizmu čovečijem samo se delimično iskoristi a ostatak je običan  balast koji opterećuje organizam. Kod presne hrane male količine unešene u telo imaju veliku hranljivu vrednost i korist po organizam, jer se, doslovno ništa ne odbacuje i sve su same korisne materije.

Da li je organski (biološki) proizvedena hrana zaista skupa? Sigurno ne, jer je na tržištu skuplja nešto više od 100% u odnosu na proizvode tretirane hemijom. Nesumljivo, isplati se i to nije velika razlika u ceni, a ako se uzme u obzir zdravstvena korist od tako proizvedene hrane, onda ispada još povoljnije. Na primer, kupite 10 kg pšenice organski proizvedene (sa sertifikatom)  direktno od proizvođača. Platićete najviše duplo skuplje od takozvane „merkantilne“ koja, kako joj ime kaže, nije za ljudsku upotrebu, već za pravljenje biznisa.

A pšenica je izvanredna hrana od koje se takoreći same može živeti, jer sadrži gotovo sve materije za normalno funkcionisanje organizma… Dve vreće spelte od po 50 kg mogu vam biti dovoljne za čitavu godinu dana! Zar to nije jeftino? Znate li koliko se potroši novaca za kupovinu hleba za godinu dana? A da ne računamo razne kore, kako za pitu tako i za pravljenje palačinki, pizze itd. Od te velike cifre platićete samo manji deo kupujući pšenicu a hranićete se neuporedivo zdravije. Na stranu izdaci  za meso, rafinisani zejtin, beli šećer, alkoholna pića, kafu duvan…

Stvarno, kupovati umesto tih štetnih i otrovnih proizvoda organski (biološki) proizvedene žitarice, povrće, voće, hladno ceđeni zejtin i drugo potrebno, daleko je jeftinije, iako mnogima, na prvi pogled ne izgleda tako.

Za letnje sezone korisno voće lako je pronaći na selu, netretirano hemijom i po veoma pristupačnim cenama. Ima u izobilju trešanja koje niko ne sakuplja pa vam mogu dopasti i potpuno besplatno. Ovde se misli na samonikla stabla u polju pa i u samom selu. A ima ih i na nižim planinama. Takođe i jabuke i kruške starih sorti ne tretiraju se hemijom, već to važi uglavnom za, novim sortama zasađene voćnjake… Ni lubenice se na malim zasadima, takođe, ne prskaju.

Većina  plodova voća moze se sušiti i to je, možda, i najbolji način „konzervisanja“. Uz to je i zamrzavanje, isto tako,  odlično rešenje. Osušeno voće (pa i povrće) relativno je trajan proizvod i najmanje godinu dana može potrajati i jednostavno je za smeštaj. Investicija u mini sušaru za voće i povrće  od velikog je značaja za one koji se hrane prirodnom hranom. Takođe i vlastita bašta, ako ste u mogućnosti i ako imate uslova za tako nesto.

Ono što je skuplje jeste hladno ceđeni zejtin, bilo maslinov ili suncokretov, lanen ili bundevin.

Uređaji potrebni za prirodnu ishranu

„Kuhinja“ za ishranu presnom hranom (kuhinja budućnosti) može biti i vaša dnevna soba! Nikakva grejna tela (šporeti razni, pećnice obične, pećnice mikrotalasne, „indukcione“  grejne ploče, tobož posebne) nisu potrebna za ovakav način ishrane.

Nema isparavanja štetnih po zdravlje (ali i po namestaj i zidove) pa samim tim  ni „aspiratora“ za odvod isparenja i gasova. Sve sto vam je potrebno to je pult (može i običan trpezarijski sto) za seckanje, rendanje i ceđenje povrća i voća, kao i za mlevenje žitarica i mahunarki.sokovnik-za-hladno-cedjenje_slika_L_11156265

Od „alata“ potreban vam je, pod broj jedan dobar sokovnik . To je glavno oruđe, uobičajeno je centrifugalni, mada sa gledišta očuvanja vitalnih elemenata, bolji je svakako “ koji radi na pritisak“ tj. hidraulični.  No s obzirom na njegovu visoku cenu dobro može poslužiti i jednostavan ručni sa ručicom na okretanje, ili pak „obični“, centrifugalni veće snage min. 800 KW  koji može cediti cele plodove voća ili povrća. Jeftin a koristan.

Potom blender (mikser) potreban naročito osobama sa slabijim kvalitetom zuba, mada je u presnoj biljnoj ishrani preporučljivo dugo žvakanje koje pored toga što doprinosi boljoj apsorpciji hrane dobro i sa gledišta zubala i desni. Danas postoje kombinovani uređaji (sokovnik, blender, mlin itd.) ujednom, no svakako je bolje i sigurnije rešenje pojedinačni uređaj.

Još, mlin za mlevenje kafe (u kome necete mleti kafu) isto tako, veće jačine. Služi za mlevenje žitarica (pšenica, ovas, ječam, integralni pirinač, heljda itd.) zatim mahunarki (pasulj, soja, bob itd.) Ovaj mlinčić je sve manje  potreban pošto se u poslednje vreme radi naklijavanje žitarica pa i mahunarki.

Takođe treba imati i ručnu mašinicu za mlevenje oraha, lešnika i badema, kao i rende i cediljku. I to je sve.

U ishrani presnom hranom jedino se kuvaju čajevi, za šta vam je dovoljan i običan, mali rešo na struju ili plin. U stvari, većina čajeva se i ne kuva doslovno, već se preliva vrelom vodom. U poslednje vreme gotove biljne tinkture postepeno potiskuju klasično pripremanje čajeva i vrlo je verovatno da će u skorijoj budućnosti  kuvanje biljnih čajeva biti sasvim napušteno.

Tako, pored mnogobrojnih ušteda, od kojih je na prvom mestu, „ušteda“ zdravlja, imate uštedu i na potrebnu energiju za kuvanje (struja, gas, čvrsto gorivo itd.)

Uloga čajeva u očuvanju zdravlja i lečenju bolesti

Biljni čajevi igraju značajnu ulogu u lečenju gladovanjem, i presnoj ishrani uopšte. Na primer, slavni narodni lekar Rudolf Brojs (Rudolf  Breuss) u tri najvažnije stvari za zdrav život ubraja i redovno (svakodnevno) ispijanje čaja od žalfije (kadulje).

Kako prirodna ishrana ne podrazumeva ništa kuvano, može na prvi pogled da izgleda čudno da se biljke i mešavine biljaka termički obrađuju, odnosno kuvaju. U stvari, većina biljnih čajeva ne kuva se, već se preliva vrelom vodom i tako preliveni odstoje, najčešće 10 minuta. Međutim, neke biljke se i kuvaju, jer tek kuvanjem, u tačno određenom vremanu, lekoviti sastojci se oslobađaju iz biljke.

Tako, jedna od najvažnijih biljaka u spravljanju čajeva, već pomenuta žalfija (postoje čak tvrdnje da ko redovno pije čaj od zalfije neće se nikada razboleti) mora da se kuva tačno tri minuta. Posle tri minuta kuvanja iz zalfije ispare etarska ulja i samo takav čaj se može unositi u organizam. Zalfija prelivena vrelom vodom, može samo poslužiti za ispiranje obolelog grla i ne unosi se u organizam. Etarska ulja prisutna u čaju, u tom slučaju, veoma su korisna.

Posle tri minuta kuvanja žalfije oslobađa se jedan, životno važan ferment izuzetno značajan za sve žlezde, kičmenu moždinu i diskove. I to je ono što je lekovito i zbog čega čaj od žalfije, ovako pripremljen, treba piti svakodnevno.

Čaj od žalfije, najvažniji je od svih čajeva.

Čaj od krompirove ljuske kuva se 2-4 minuta.

Veoma važan čaj za nerve od jabukove ljuske kuva se 3-6 minuta. Ako se redovno pije, najbolje pred spavanje, naši živci biće mirni i na taj način celokupno zdravlje će biti na poželjnom nivou.

Koliko mi je poznato i čaj od šipka spravlja se kuvanjem jer se tek tada, navodno,  iz ploda šipka  izdvaja ono najvažnije. Takve tvrdnje postoje, međutim nisu proverene i treba ih uzeti sa rezervom. Zbog toga,najbolje je spravljati sok iz ploda šipka držanjem samlevenih plodova određeno vreme u čistoj vodi (zavisno od temperature vazduha, potrebno je paziti da ne fermentira), što i sam praktikujem već duži niz godina.

Neke biljke, većina zapravo,  „kuvaju se“ ispod tačke ključanja, to jest, prelivaju se vrelom vodom.

Bitno je napomenuti da se čaj pije hladan ili mlak a nikako vreo, kako je najčešće, i uobičajeno da se piju čajevi. Sa gledišta zdrave, prirodne ishrane, ispijanje vrelog čaja nije preporučljivo.

Zašto ne piti vreo čaj?

Pre svega zato što je to, „šok za nerve i bič za srce“ kako kaže veliki poznavalac ishrane presnom hranom Ernst Ginter (Ernst Gunter). Osim toga, vrela pića „omekšavaju, ozleđuju i uništavaju sluzokožu i slabe  prirodno čulo ukusa“.

Treba još reći da se čaj, u pravilu, pije nezaslađen , izuzetno ako je naročito gorkog i neprijatnog ukusa, može se staviti malo žutog šećera.

Kako ne treba piti vrela pića, isto tako ne treba piti ni ledena, što se često događa sa vodom za vreme letnjih vrućina koja se drži u frižideru, što je apsolutno štetno. Lično, vec godinama pijem vodu koja stoji na sobnoj temperaturi zimi, i na dnevnoj za vreme leta.

Dakle, sve treba koristiti kako nam priroda daje, pa tako i vodu. Da ne spominjem ljubitelje piva (preporučujem čaj od hmelja umesto gore navedenog napitka) koji to piće ne mogu ni da zamisle ako nije „propisno“ ohlađeno. „Kao zmija“, to je izraz oduševljenja kada rosna, ledeno hladna flaša dospe u ruke obožavaoca ovog pića.

Značaj vode po zdravlje

Voda predstavlja osnovnu materiju za ljudski organizam. Putem vode  hranljive materije i osnovni elementi prenose se  u sve delove organizma, a takođe  i izlučuju  (eleminišu) se otrovi iz organizma. Voda učestvuje u biohemijskim procesima u organizmu, kao što je varenje belančevina (proteina) i ugljenih hidrata i njihovo pretvaranje u molekule.

Zvanična nauka o ishrani tvrdi da voda, izmedju ostalog, služi i „da zaštiti neke osetljive delove sistema, kao što su mozak, oči i kičmena moždina“. Osim toga pomaže i u regulisnju telesne temperature. Ovo je, po svemu sudeći, tačno, ali dovoljne količine vode u organizmu štite i sve druge organe, a posebno je potrebna za krvotok jer sprečava emboliju. Takođe značajno utiče na sniženje krvnog pritiska i uopšte, značajno poboljšanje rada kompletnog organizma.

Dehidracija je, danas, jedan od najvećih zdravstvenih problema jer su se ljudi naprosto odvikli od pijenja vode i prigrlili razna druga pića „obogaaćena“ belim šećerom, da ne govorimo o onim „pravim“ na bazi alkohola, kofeina, teina itd. Međutim voda se NE MOŽE zameniti nijednim drugim pićem! Sva druga pića ne mogu izvršiti ulogu vode jer nemaju takvo svojstvo, čak štaviše izazivaju suprotan efekat: DEHIDRACIJU.

Jedina, adekvatna zamena za izvorsku vodu jeste ona iz voća i povrća, i zato ako unosimo velike količine voća i povrća, obaveznu količinu unosa izvorske vode možemo znatno smanjiti pa i sasvim zameniti. Ipak, čak i tada, po nekim autorima, delom treba uneti i običnu vodu. A ima i stručnjaka koji izvorsku vodu zbog svog sastava uopšte ne preporučuju a umesto nje zastupaju unos destilisane vode, tj.“sasvm čiste“ i oslobođene svih primesa iz zemljišta kroz koje protiče.

Najvažniji sastojci izvorske vode jesu minerali kao: kalcijum, magnezijum, fluor, natrijum i mangan.

Koliko treba piti vode dnevno?

Ovo zavisi i od godišnjih doba (uz doba starosti čoveka) ali smatra se da je za odraslog čoveka, dovoljno  dva litra  dnevno, a za vreme letnjih vrućina neretko ide i preko toga, zavisno od fizičke aktivnosti.

Bitno: nikada ne piti vodu iz gradskog vodovoda! Iz razloga jer je hlorisana i samim tim izuzetno štetna. Ako niste u mogućnosti imati vodu sa planinskog izvora, onda će, kao zamena moći da posluži i neka od kvalitetnijih i proverenih (dobro proveriti!) voda flaširanih, mada se sa sigurnošću ne moze tvrditi šta sve sadrže u sebi kao konzervans. Verovatno i tu ima (iako ste skupo platili) štetnih materija, pa u skladu sa moralnim profilom vremena, i bogat repertoar trikova proizvođača, kao npr. kombinovanje sa „česmovačom“, ali je, svakako i takva prihvatljivija od stoprocentno hlorisane iz vodovoda.

Zanimljivost. Veliki pisac Franc Kafka u svojim dnevnicima zapisao je kako je ustanovio da je njegova neizlečiva bolest posledica toga što nikada nije pio vodu! Kako se (koliko mi je poznato) hranio vegetarijanski, verovatno je pio, isključivo, voćne sokove ali da li su ti sokovi bili isključivo od ceđenog voća ili veštački proizvedeni, teško je reći.

Mogu li se deca hraniti presnom hranom?

Svakako DA, bez dvoumljenja.

Dete treba što duže da sisa majčino mleko jer je u njemu apsolutno sve što mu je potrebno za rast i zaštitu zdravlja. To je, izvan sumnje najbolje i  jedino ispravno… U slučaju da ga nema dovoljno, ili je u pitanju pomodno (i ekstremno egoistično, pa i mentalno problematično) odbijanje majke da doji sopstveno dete, ima rešenja. Nekada su za to u plemićkim porodicama bile unajmljivane dojilje, no danas toga nema više.

Šta učiniti kada majka, iz raznih razloga, ne doji svoje dete? U  tom slučaju prilično adekvatna zamena je mleko od organski proizvedene soje. Kasnije se dodaje određena količina soka od šargarepe (organski proizvedene) a nešto kasnije sok od cvekle i zelene salate. Sve ovo ide postupno i postepeno se količina povećava sa odrastanjem deteta. Zatim se u ishranu uvode razni sokovi, još kasnije kašice, kako od povrća tako i od voća (paradajz,narandža, grožđe itd.) No danas retko koja majka (ali i otac) će prihvatiti biljno mleko u strahu za razvoj svog deteta, i najčešće se kao zamena za majčino mleko koristi kravlje a ponekad i kozije. Mleka životinjskog porekla sa gledišta zdravlja apsolutno su NEPRIHVATLJIVA u ishrani dece! Posledice su krajnje teške i javljaju se u obliku teških pa i najtežih, autoimunih bolesti poput dijabeta tipa 1. O ovome treba dobro razmisliti i obavezno konsultovati lekara prirodne medicine.

Bitno za dečiju ishranu: odlučno izbegavati industrijsku hranu za decu koje je ponuda na tržistu bogata. U ponudi su razna mleka u prahu koja i na prvi pogled izgledaju zastrašujuce, razni Bebelak-ovi kao i razne kašice kako slatke tako i slane, čak i sa mesom, potpuno neprihvatljive sa gledista zdrave i pravilne ishrane deteta. Kupovati takvu dečiju hranu znači činiti zlo vlastitom detetu od prve godine zivota.

Sokovi, sveže ceđeni od povrća i voća organski gajenog  i dete će rasti i napredovati bez plakanja i razbolevanja. Organizam tako hranjenog deteta uvek će biti otporniji od organizma dece hranjenih na uobičajen (konvencionalan) način.

Ovakav zdrav temelj nikako ne treba ugroziti ni kada dete dođe do predskolškog uzrasta, već treba nastaviti sa, isključivo presnom hranom… Dete naviknuto od prve godina života na takvu ishranu neće praviti nikakav problem, niti će tražiti „poslastice“ iz prodavnica koje su sam zašećereni otrov, i kao takve, pogubne po zdravlje.

Može se postaviti pitanje kako da se hrani dete kada pođe u predškolsko i zatim u prvi razred osnovne. Iako može da izgleda teško i nemoguće izvodljivo u današnjim okolnostima, dete treba, redovno, da nosi sa sobom od kuće gotov obrok presne hrane. Najpogodnije za to su neprovidne plastične teglice (sa navojem) tako da ostala deca ne mogu da vide, i da komentarišu sadrzaj. To je lako izvodljivo ako dete ima naviku od prve godine zivota, tada će i samo tražiti takvu vrstu hrane. Ostaloj deci u vrticu (školi), pa i vaspitačima, u početku će takav način ishrane izgledati veoma čudno, ali ce se vremenom priviknuti, a pojedina deca će, moguće, slediti dobar primer.

Biće, svakako, i onih koji će praviti šale, pa i grubo se podsmevati takvoj ishrani ali to će vremenom nestati i roditelji nikako ne treba da se obeshrabre već je potrebno da iskažu upornost i doslednost i to će se stostruko isplatiti.

Naravno, ovakav način ishrane i ovako vaspitanje zahtevaju određen napor i „žrtvu“ od strane današnjih roditelja, u većini, orijentisanih krajnje profitno, no i ako imalo vole svoju decu oni će se  potruditi. Idealana situacija je da se i roditelji hrane na isti način, presnom hranom dakle, no nije nemoguće da bude suprotan slučaj, mada , ako je ovo drugo u pitanju, teže će se ostvarivati cilj zdravog podizanja deteta.

Ovako odraslo dete bice, fizički ali i mentalno, superiornije od svojih vršnjaka i imaće idealnu težinu spram visine, koju presna hrana, takoreći automatski, reguliše. Biće, zdravo i snažno, ne samo fizički već i psihički tj. nervno, i biće vam kasnije, kao odrasla osoba, zahvalno za vaš trud koji i nije nista drugo do vrsta ljubavi prema rođenoj deci jer ljubav se i na ovaj nacin može iskazati, a ne razmaziti decu i konstantno im ispunjavati sve hirove. A dete je često, po naravi, hirovito. Razmaženost je vrsta bolesti. To treba znati.

Ima roditelja, i to priličan broj, danas više nego ikada ranije, koji imaju fiks-ideju da im dete bude najjače u razredu, u ulici pa i šire, i ne biraju sredstva da to ostvare. Kljukaju decu mesom i industrijskom hranom bez mere i granica. Takvu decu mučno je gledati kako šepaju ulicama jedva hodajući, izobličena kako spolja tako i iznutra. Gojaznost jeste bolest, to danas i državna nauka o ishrani i  oficijelna medicina priznaju.

Postoji čak i moda vremena, da se dete usmerava da bude negativna ličnost, tobož bolje će se snaći u životu. (Ovde se društvo tretira kao zverinjak). Ovako nešto krajnje je neodgovorno eksperimentisanje sa vlastitom decom i iživljavanje nekih psihickih trauma i životnih neuspeha (pato)roditelja. Mnoga takava deca krenu krivim putem, a neretko se dogodi i da izgube život u cvetu mladosti zavedena lažnim vrednostima. Roditelji tek tada shvate šta su uradili vlastitom detetu, ali tada je već, za sve kasno.

Koje je povrće najkorisnije?

Green-Leaves-of-Celery_91470-150x150 celer list freeCabbage_211445-150x150 kupusCucumber-Fruit_122694-150x150 krastavac free

Svako povrće korisno je po ljudski organizam, više ili manje. To je, može se reći, najsavršenija hrana dodeljena čoveku. Samo još voće ima slične kvalitete.

Svo povrće potpuno je alkalno (bazno) što nije, po svemu sudeći, slučaj sa vocem, takođe izvanrednom hranom. Tako je, posedovanje vlastite bašte (ko za to ima uslove) sa raznim povrćem, začinskim i lekovitim biljem pravo bogatstvo u ishrani i u zdravstvenom pogledu.

Povrće treba gajiti isključivo biodinamički (organski) bez dodavanja bilo čega što bi ga moglo učiniti krupnim i „naprednim“ a da sadrži i najmanje hemijskog u sebi. Veličina (krupnoća) plodova povrća (isto je i sa voćem) ne igra nikakvu ulogu! Ne treba, dakle, dodavati ni stajsko djubrivo koje se, uobičajeno, smatra zdravim i korisnim, jer se danas ono sastoji od raznih štetnih materija hemijskog porekla koje se nalaze u stočnoj hrani (u travama i žitaricama). Osim toga sadrzi i antibiotike i razne hormone koji se koriste za stiimulaciju „napretka“ stoke, koji je, ustvari nazadak.

Ovako proizvedeno povrće apsolutno je zdravo iako nije uvek krupno i „napredno“ i na oko lepog oblika. I sitnije je od pune prehrambene i zdravstvene vrednosti.

šta koristiti od povrća „pod obavezno“?

To je, pre svega luk, kako beli (češnjak) tako i crni. Oba su izvanredno korisna i zdrava a za beli se vezuju i mnoge legende koje nisu bez naučnog osnova, da produžava život. Beli luk je, takođe, izvanredno koristan za dobar san a u tu svrhu hemijske lekove treba odlučno odbaciti zbog njihovog, dokazano, štetnog dejstva na ljudski organizam. Takođe beli luk razredjuje krv i snižava krvni pritisak.

Crni luk je, ne samo zdrav već je i izvanredno hranljiv i, narodnim jezikom rečeno, „drži sitost“ slično nekim namirnicama životinjskog porekla.

Zbog svega rečenog, beli i crni luk treba da bude svakodnevna hrana, naravno u prikladnim kolicinama. Ne preterivati, jer je ovo, na neki način, ipak koncentrovana hrana, za razliku od npr. paradajza, paprike i krastavaca.

Cvekla je veoma zdravo povrće, jedno od najzdravijih i najlekovitijih. U, već legendarnoj mešavini pet vrsta sokova od povrća kojom se, po Rudolfu Brojsu, leče najteže bolesti, cvekla zauzima velikih 60%, što govori, samo po sebi o vrednosti cvekle. Osim toga, cvekla je izuzetno korisna i efikasna u lečenju gripa od kojeg se često oboljeva.

Šargarepa spada u grupu izuzetno vrednog povrća . Veoma je pogodna za ceđenje i izvanredno je prijatnog ukusa. Ima prirodno izraženu slast tako da je ne treba „začinjavati“ tj. zaslađivati.

Paradajz (rajčica) spada u najzahvalniju vrstu povrća jer je prikladan za sve mešavine (salate) Lično, najviše volim i koristim bas ovo povrće jer ima izvanredan ukus i „uklapa se“ u gotovo svako jelo. Naročito je dobrodošao u zimskim mesecima i zato ga uvek treba imati u zamrzivaču, najbolje zamrznute cele plodove. Pod „paradajz“ podrazumevam sortu cherry  i nešto malo krupnije sorte koje su se kod nas pokazale najbolje, a znam da postoje i druge sorte čiji plodovi izgledaju kao od plastike sagrađeni i neprirodno krupni . Meni lično, dejstvo paradajza na organizam  najprijatnije je od sveg povrća i zato je (uz beli luk)  na prvom mestu.

Krompir je, isto tako, veoma koristan i koristi se u lečenju teških bolesti poput kamena u zuči. Kod ovog povrća „problem“ je njegov ukus, mnogima neprijatan, no ako se dobro umeša sa drugim namirnicama postaje prijatan i deluje pomalo slično rotkvi. A može se cediti i sok i takođe „začiniti“ drugim sokovima ili pak  sirovim mlekom. Krompir treba svakodnevno koristiti, ali u malim kolicinama zbog alkaloida koje sadrži u sebi.

Kupus opštepoznato je lekovito povrće. Prastaro je lekovito sredstvo i čak postoji izreka da ko je bolestan treba da jede kupus, naravno, u presnom obliku a nikako kao podvarak sa ćuretinom što moze biti, na prvi pogled primamljivo pa i veliko iskušenje za one koji se hrane presnom hranom, pogotovu za vreme raznih svečanosti i praznika, jer u nama budi sećanje na detinjstvo i lepe,  prohujale dane, ali treba se izdignuti iznad  takvih iskušenja jer od tih „specijaliteta“ više je štete nego koristi. Korist je samo za nepce i čulo ukusa (koje se može prevaspitati) ali ne i za krv.

Paprika je povrće koje, svakako, ne treba zaboraviti, i treba je koristiti često u ishrani najpre zbog veće količine vitamina „c“ kojeg sadrži. Može se „konzervisati“ zamrzavanjem sitno isečena i spakovanu u plastične kese kao i sušenjem na vazduhu cele plodove upletene u vence. Može biti i ponesto ljuta ali ne previše jer tada šteti organizmu.

Takođe treba obratiti pažnju i na rotkvu (belu i crnu), celer, zelenu salatu, špargle, pasulj (i uopste mahunarke), ren, kelj, karfiol, spanać, tikvice itd.

Presni krompir, kako vam to izgleda?

Moram priznati, kada sam počinjao sa presnom ishranom da mi je najveća enigma i najveći izazov bio baš, rečeni, presni krompir. Presno mleko i presna jaja, manje radikalna varijanta ishrane živom hranom, (istina,danas umnogome neprihvatljivi u ovoj vrsti ishrane, pa i sasvim nepreporučljivi) već sam koristio i privikao se na te namirnice koje većini ljudi izgledaju neukusno, a kod mleka tu je i neizbežni (a i prilično nepotrebni) strah od bakterija (mikroorganizama) i često se može čuti da je muža nehigijenski čin (što ne mora da bude ako se ispravno radi) pa je stoga potrebno da se mleko prokuva, inače salmoneloza nam „ne gine“ što, dakako, ne stoji.

Sirova jaja (domaća isključivo) sama po sebi mogu da deluju neukusno pa i odbojno (i ovde razni stručnjaci i „stručnjaci“ garantuju  salmonelozu što se meni nije dogodilo) ali u presnoj ishrani nikada se ne koriste samostalno, već se umiksaju sa drugim namirnicama i na kraju jelo dobije primamljiv ukus (čini se da su jaja bolje rešenje od hidrogenizovanih ulja). Svakako jaja treba uvek pravilno skladištiti i koristiti sveža, čuvana u frižideru, i domaće proizvodnje a NE INDUSTRIJSKA koja se samo tako zovu i tako izgledaju, ali su sadržajno nešto sasvim drugo.krompir 2 free

Što se tiče presnog krompira, svako kome sam , u razgovoru , rekao da krompir sasvim retko kuvam i pečem, a ni (što je najgore rešenje) ne pržim na ulju kao pomfrit, već ga pripremam u sirovom stanju, ne skidajući koru,  fino narendanog najčešće (ponekad ceđen pomešan sa sokom od mrkve i cvekle) moj sagovornik bi širom otvorio oči u znak iznenadjenja pa i zaprepašćenja. „Da li je moguće?“ upitao bi gotovo svako.

U narodu, barem u kraju u kojem živim,  postoji predubeđenje da ko hoće namerno da se razboli, to jest vestački da izazove povišenu telesnu temperaturu, samo pojede presni krompir. Ne jednom čuo sam:  „I ne dobiješ povišenu temperaturu?!“  „Ne“ rekao bih. Iznenađenju često nema kraja kod mog sagovornika. A ima i onih koji me samo zbog toga smatraju čudakom.

Svakako, krompir u presnom stanju sadrži alkaloid saponin ali u MALIM KOLIČINAMA (NAJVIŠE JEDAN KROMPIR SREDNJE VELIČINE) neškodljiv je, već koristan i lekovit! Zato treba posebno obratiti pažnju da krompir bude SASVIM ZDRAV, nikako proklijao i zelene boje! A najbolji je mladi, tek narastao.Dakle, male količine sasvim zdravog krompira mogu se koristiti i u presnom stanju, ali ne kao mononamirnica već izmešanog u salati od raznog povrća poput paradajza, paprika, krastavaca, luka itd.

Kada sam počinjao sa presnom ishranom imao sam, moram priznati, dosta strepnji kako će se čitav proces odvijati i hoću li se moći najesti do sita…

Već u prvim mesecima pokazalo se da nisam pogešio i da je presna hrana ne samo korisna po zdravlje i veoma hranljiva, već je i izvanredno ukusna. Danas mi kuvana (termički obradjena) jela deluju  malo privlačno kao sto je to nekada bio slučaj sa presnom hranom. Naravno, prilično dugo bio sam u iskušenjima, što je razumljivo, i svakom se događa. Na primer, veliki praznik je (krsna slava, Božić, Uskrs), napolju miriše pečenje sa ražnja dok ja jedem presnu hranu po kojoj kuća ne mirise, bar ne na onaj način iz sećanja koja nosim na detinjstvo kada se o krsnoj slavi kućom širio miris podvarka sa ćuretinom i kuvane rakije. Naravno, voće prijatno mirise, i u svako doba godine imam u dnevnoj sobi zdelu nekog voća a najviše volim miris dunja koje su u mom detinjstvu stajale poređane na ormaru (šifonjeru) jedna do druge. Ukus je stvar navike i može da se menja kao što se i druge navike menjaju. Za to je potrebna čvrsta volja, i ko je nema  malo će uspeha postići u ishrani presnom hranom i u očuvanju zdravlja.