Ljubičice svete Fine

U srednjem veku, u toskanskom gradiću San Điminjano živela je, izvesna Fina Cardi. Još kao devojcica činila je čuda. Na bunaru sastavljala je razbijene krčage, molitvom. Legla je na dasku i na njoj preležala pet godina, dok se nije zalepila. Kada je umrla zazvonila su zvona sama od sebe, a iz dasaka procvetalo cveće.Ljubičice. Slepi su progledali.

Ima ljudi koji veruju više glasinama, nego rođenim očima ili ličnom iskustvu… Čovek koji ima okačen plastični kompakt disk (CD) na unutrašnjem retrovizoru svog automobila, veruje da je nevidljiv za policijski radar, i da može , tamo gde je ograničenje na 60 km projuriti sa 100 na sat, i ostati nekažnjen.

U mom kraju, pre par decenija, u jednom selu bio je izvor vode na glasu, kao lekovit, koji leči bolesti „kao rukom odnešene“. Masovno se išlo po vodu, i u dugim redovima sa posudama u rukama, čekalo. Posle više godina , i većeg broja „uspešno izlecenih“ neko je odneo litar vode na analizu, u za to ovlašćen institut. Pokazalo se da je voda bila bakteriološki neispravna, odnosno zagađena! U blizini izvora bio je neki zagađivač, a da to, pod sugestijom, niko nije primetio.

Za vreme hiperinflacije, ratova i opšteg moralnog posrnuća devedesetih godina, ljudi su masovno odlazili kod „proroka“ i „proročica“. Kada je mesečna plata bila 5 nemackih maraka, „ladno“ su za jednu seansu izdvajali čitavih 100 maraka u nadi da će im biti „stručno“ ukazano na njihov problem.

Čini se da je u čovekovoj prirodi da traži prečice u životu, i pored toga što narodna kaže: preko preče, naokolo bliže.

Danas su popularni brzi  načini za „uspeh u životu“. Na primer, brzo učenje stranih jezika. Engleski, ili španski „bez muke“. Takođe su u modi i brzi načini lečenja. Brzo se živi pa je, nekako logično, da se čovek brzo i leči. U tu svrhu raširena je pojava hirurških intervencija, neretko i nepotrebnih, a uvek po život opasnih.

Ljudi, takođe veruju u, agresivno reklamirane, „čudotvorne“ tablete, pilule i kapsule.Televizija je danas, sveta knjiga kojoj mnogi ljudi ,bezrezervno, veruju, i zapisuju ime „spasonosnog“ leka koji leči „bez muke“ i dugotrajnih i „prevaziđenih“ načina lečenja, poput npr. lekovitog gladovanja (posta) i ishrane živom hranom.

Suplementi, koji u suštini, deluju placebo efektom, danas idu „kao alva“. Takodje i hemijski lekovi, koji su po zdravlje, nesumnjivo pogubniji, od pomodnih suplemenata. Državna (oficijelna) medicina i njena „asistentica“, farmaceutska industrija nude, uglavnom palijativna rešenja, u koje, nikom i ne pada napamet da sumnja. Doktori su to „prepisali“ i udarili pečat na „recepisu“, naše zdravlje je u sigurnim rukama. Ostaje samo da u apoteci kupimo artikle farmaceutske industrije.

Nekima će ovakvi stavovi izgledati , na prvi pogled (koji je neretko i zadnji) „cinični“, no ako se malo bolje zagleda u suštinu stvari, uvideće se da to i nije baš tako.

Prečeg puta i čarobnog štapića u lecenju ljudskih bolesti, jednostavno, nema. Hemijskim lekovima privremeno se ublažuje bol i otklanjaju akutne teškoće,“ gasi požar“ ali se bolest ne suzbija. U najboljem slučaju „drži se pod kontrolom“. I tako čovek „živi“godinama i decenijama sa svojom bolešću, koja samo može da napreduje, polako ali sigurno.

Mogu li se bolesti lečiti u toj meri da postanu strašna i ružna prošlost? Svakako da je to moguće! A to se čini prirodnom medicinom, na način kako se radilo i pre dve hiljade godina! Ništa novo i ništa efikasnije, savremena medicina nije „otkrila“, a sva je prilika da se tako nešto neće nikada ni dogoditi! Hipokratovi sledbenici problem tj. bolest, hvataju u korenu, tj. leče uzrok a ne posledice.. A to se postiže radikalnom promenom načina života (patogenog) i takođe radikalnom promenom životne filozofije. I korišćenjem prirodnih lekova, jedino efikasnih, kao što su, na prvom mestu, ishrana živom hranom netretiranom hemijom, i lekovito gladovanje (post).

Obrni, okreni, drugog, i boljeg rešenja nema! Tako je, na žalost ili na sreću! Nade, ipak, ima ali i realne šanse. Za uspeh treba se potruditi, a bez truda čovek ništa, nikada nije postigao. Nije postigao ni svoje bogatstvo, kao što sa tim silnim  novcima, ne moze kupiti zdravlje. Takođe, mora se potruditi.

Tvrd je orah, voćka čudnovata

orasi free

Orah je, nema sumnje jedna od najzahvalnijih i najkorisnijih namirnica u živoj, presnoj ishrani. I da ga nema, trebalo bi ga izmisliti… U našoj zemlji ova „voćka“ neobično je popularna i cenjena od davnina, i teško se može naći domaćinstvo u kojem nema ovih korisnih plodova.

Koriste ga, kako oni koji se hrane na uobičajen, konvencionalan način, tako, (i jos više) oni koji se hrane prirodnom hranom. O orahu su ispisani hvalospevi, o njegovoj moći i blagotvornom dejstvu na organizam i zdravlje. U narodu ima, gotovo mitsku vrednost, a njegovo obavezno prisustvo u božićnjem ritualu, govori u prilog tome… Ima i tvrdnji da deluje kao afrodizijak. Nema stručnjaka, iz bilo kojeg „tabora“, koji ne podvlači njegovu korisnost po ljudski organizam.
Pravljenje poslastica danas je nezamislivo bez mlevenih oraha. Kolači, torte, pite, štrudle, šta sve ne. „U sve se meša“ kažu domaćice i svuda „pasuje“.
U ishrani presnom presnom hranom tek svi njegovi kvaliteti dolaze do izražaja, jer se koristi u prirodnom stanju, samo samleven. Izbegava, na taj način, sudbinu prolaska kroz „pakao“ rerne na 200 stepeni Celzijusa. Koristi se, u kako u slatkim jelima, tako i u slanim. Podjednako se dobro „uklapa“ i daje ton jelu ili poslastici. O njegovoj vanrednoj hranljivoj vrednosti svi hvalospevi, uglavnom su na mestu, na sreću onih koji ga redovno koriste.

Jezgro oraha prava je riznica antioksidanata ( enzima, minerala i vitamina) kao što su kalcijum, magnezijum, cink, fosfor, vitamin E, (tokoferol) itd.Osim toga bogat je i proteinima i u prirodnoj ishrani, na neki nacin služi kao zamena za meso ( ako uopšte treba tražiti zamenu za tu, po zdravlje, štetnu namirnicu? )Takođe, sadrži i lipide koji su daleko poželjniji od onih iz rafinisanih ulja ili svinjske masti. No ovde je, ipak, potrebno napomenuti da ne treba preterivati sa unosom većih količina odjednom jer je bogat MASNOĆAMA kojih ljudski organizam potrebuje u sasvim malim količinama, i prevelik unos deluje štetno po krvne sudove jer masnoća je masnoća. Takođe, ima preosetljivih osoba koje su alergične na plod oraha i orašastih plodova uopšte, i oni trebaju biti  oprezni i unositi sasvim malu količinu odjednom jer reakcija organizma može biti i veoma žestoka.

Velika prednost oraha je u tome što se, gotovo isključivo,  uzgaja bez hemijskog tretiranja, barem je tako na selu u manjim zasadima. To je zaista redak slučaj danas kada je svaka voćka pod torturom hemije.

Kod nas postoji duga (i korisna) tradicija sadnje orahovog drveta, što govori da je cenjen od „starih vremena“. Na selu je danas mnoštvo starih, džinovskih stabala koji gotovo redovno donose obilje plodova najrazličitijih oblika i veličina. Zbog njegove visine „nebu pod oblake“ nikom nije palo na pamet da pokuša da ga „zapraši“ ili oprska hemijom. To je gotovo fizicki neizvodljivo, na srecu.Ovo je otporno drvo na biljne štetočine, takva mu  je, jednostavno, priroda, i koliko mi je poznato, ništa ga ne napada.Verujem da se i novi, mladi plantažni zasadi, takođe ne tretiraju, iako nisam stoprocentno siguran. Takodje nisam primetio da neko uz stabla stavlja veštacko đubrivo da bi pospešio rast, „napredovanje“ i ,naravno, prinos. Ni to nije u tradiciji i nema potrebe za tim. Orah ima duboki koren, i sve što mu je potrebno izvlači iz dubine zemlje.

Orah, danas na selu, najzahvalnija je voćka jer ne traži, doslovno nikakvu negu. Seljak, jednostavno pokupi na jesen plodove, opale po travi, i to je sve. Ništa jednostavnije. No, u poslednje vreme, dogodi se da se plodovi ne pokupe i da se njima goste veverice, a što ostane, prosto istruli. To je novi „trend“ o čemu će posebno biti reči u nekom od narednih članaka.

So za posipanje ulica u hlebu i kobasicama

U omiljenoj nam prodavnici životnih namirnica koju svakodnevno posećujemo iznenadjenja svake vrste moguća su i događaju se periodično. Prođe izvesno vreme „idile“ pa izbije afera.

Nekada je kod nas, oni koji duže pamte sećaju se, bila velika afera sa tragičnim epilogom, sa tzv. rakijom, odnosno otrovom u litarskim staklenim flašama (metil alkohol) koji se prodavao pod nazivom „šlivovica“. Bilo je brojnih žrtava tog proizvoda širom zemlje.

S vremena na vreme pojavljivale su se uznemirujuće vesti u medijima da je ovaj ili onaj proizvod „ozračen“ kao posledica černobilske nuklearne katastrofe. Sećam se da je „na tapetu“ bila mesnata slanina, uvezena iz neke skandidavske zemlje, ako se dobro sećam… Takođe, bila je afera i sa povrćem, zelenom salatom, uvezenom iz neke države u neposrednom okruženju Rusije… Zatim genetski modifikovana soja. Pa afera lude krave.

U skorije vreme bila je afera sa belim (kristal) šećerom u kojem su otkriveni metalni opiljci. I još skorije, afera  sa krastavcima proizvedenim u, ako se ne varam, Španiji, koji su, navodno, sadržavali neki virus opasan po zdravlje.

Pre kojih mesec dana u medijima pojavila se vest da jedno od omiljenih bezalkoholnih, „osvezavajućih“ pića, popularno širom sveta, u sebi sadrži  izvesne dodatke (konkretno karamel za bojenje) koji su kancerogeni! Iz kompanije je, hitno  stigao demanti, no senka sumnje je ostala.

Pre nekoliko dana (10. 03. 2012.) mediji su preneli neverovatnu, i krajnje bizarnu vest. U Poljskoj je vlast povukla iz prodaje više od 230 tona hleba, kobasica, turšije i drugih namirnica nakon sumnje da ta hrana u sebi sadrži industrijsku so koja se, inače, koristi za posipanje ulica u zimskom periodu! Uhapšeno je 5 osoba iz nekoliko kompanija na zapadu i severu Poljske, koje su prodavale ovaj nemogući  supstitut za kuhinjsku so (koja je, takodje, strožije gledano, nepoželjna i služi  kao nadomestak morske soli) i na toj „spretnosti“ i „snalažljivosti“, razume se, masno profitirale.

Kada je „oplodnja kapitala“ u pitanju, čini se da je danas u svetu sve dozvoljeno, jer cilj opravdava sredstva. Izbila je velika afera a zvaničnici poljske vlade govore da je to težak udarac i ljaga koja je od strane nekoliko neodgovornih pojedinaca, bačena na, inače, u Evropi cenjenu poljsku prehrambenu industriju.

Da li znamo šta kupujemo?

U elegantno i šareno upakovanim proizvodima, ubačenim u kutije, kese, tegle i flaše, može se skrivati svakojaka „mandža“ zaslađena belim šećerom, zasoljena, dozvoljenom, kuhinjskom solju, „obogaćena“ aditivima sintetickog porekla, koja prija našim nepcima, no bezbroj hemikalija o kojima možemo sitnim slovima na etiketama čitati, svakako ne doprinose napretku i očuvanju našeg zdravlja.To je van sumnje. A sadržaj pojedinih proizvoda npr. jeftinih kobasica, na ivici je kriminalnog.

U zdravstvenom i sigurnosnom pogledu, oni koji su se odlučili za prirodnu ishranu, svakako su u daleko povoljnijem položaju, jer kupuju neprerađene proizvode. Sama ta činjenica donosi veliku prednost, i opasnosti od štetnih dejstava na organizam ( ili eventualno akutno trovanje) svedene su na minimum.

Kupiti organsko proizvedeno povrće, voće, žitarice, uljarice, mleko i jaja, znači sigurnost u najvećem procentu! Nema dodataka karakteristicnih za prerađene proizvode i to je sjajna okolnost. Nema rafinacije, izvanredno povoljna situacija i zdravlje u našim rukama. Sami pripremamo jela od sirovina, i niko nam ne može podmetnuti so za posipanje ulica, npr.

Nije li dovoljno uverljivih razloga da je daleko bolje hraniti se presnom (prirodnom) hranom, nego zavisiti od sreće prilikom „izvlačenja“ sa polica prodavnica prehrambene industrije?

Bolje sprečiti nego lečiti

Dok smo zdravi, retko kada razmišljamo dokle ćemo biti takvi i kao da očekujemo da će to biti zauvek. No, nažalost, tako ne može biti.

Subjektivno, svako od nas koji se, relativno dobro oseća, smatra da mu je zdravlje “sasvim uredu“. No, da li je baš tako. Koristeći termicki obrađenu hranu godinama i decenijama naše zdravlje se narušava protekom vremena a da toga nismo ni svesni niti imamo uvida u to. Unošenjem bezvredne kuvane hrane naši organi su teško opterećeni i rade nepotrebno “težak posao“ jer im takva hrana ne pogoduje s obzirom na njihovu konstituciju. Npr. debelo crevo kod čoveka pet puta je duže nego u mesojeda (predatora) pa takvo nije pogodno za probavu mesa i mesnih proizvoda. Takođe zeludačna kiselina čovekova preslaba je da bi varila meso. Uprkos tih činjenica mi nehajno unosimo meso (često i u prevelikim količinama) u organizam kao da nam je to prirodna hrana.

Isto je i sa ostalom kuvanom (pečenom) hranom. Ni ona nije adekvatna našem organizmu i organizam se “buni“ na taj način što oboljeva usled viška kiselih materija u organizmu. Vremenom naše arterije se začepljuju otpadom iz denaturisane hrane, krv sve teže cirkuliše otrovima opterećena, no mi smatramo da to nije neki veći problem i da tako i mora da bude, s obzirom da starimo.

Da li je to, na neki način sudbina, ili taj proces možemo usporiti, ako ne zaustaviti? Proces starenja svakako se moze usporiti, i to znatno, korišćenjem prirodne hrane, adekvatne našim organima.

Kažu, poznavaoci  prirodne medicine, da je životni vek svakog živog bića, sedam puta njegovih godina zrelosti. Za čoveka  zrelost je negde sa 20-21 godine. Lako možemo izračunati koliki je prirodni vek čoveka ako živi prirodno od rođenja tj. u idealnoj situaciji, i ne upropaštava svoj organizam gurmanlukom i drogama u raznim oblicima.

Čovečiji organizam permanentnim i konstantnim trovanjem i ruiniranjem unošenjem neprirodne hrane, posle već nekoliko decenija biva doveden u stanje svršenog čina i neretko prva veća bolest biva i neizlečiva sa fatalnim ishodom. Celokupni organizam dođe do svog limita izdržljivosti i jednostavno “puca“ tj. doživljava tešku  „havariju“ od koje starim načinom ishrane nema oporavka kao ni medikamentima tj. hemijskim lekovima.

Šta nam je činiti? Dovesti sebe u bezizlaznu situaciju ili se preorijentisati na vreme na prirodnu ishranu?  Čini se  da je odgovor lak, no ne i lako izvodljiv.

Pored svega, upotrebom presne hrane prolazimo i ekonomski povoljno jer ne dovodimo sebe u situaciju da moramo da izdvajamo, često veliki novac za lečenje koje je neizvesno i neretko bezuspešno. U stvari, konvencionalno lečenje ne moze nikad doneti očekivani rezultat, već se uspeh u lečenju može postići radikalnom promenom načina življenja i načina ishrane. Tu leži izlaz za one koji se decenijama hrane denaturisanom hranom, a jedino pravo rešenje za one koji sebi žele dobro zdravlje i dug život i na vreme krenu sa ishranom prirodnom hranom, a to je od detinjstva, u najnepovoljnijem slučaju od rane mladosti. Svakako, što ranije, to bolje.

Odvagnimo dobro šta dobijamo prelaskom na prirodnu hranu a šta gubimo i videćemo da je radikalna promena načina življenja i načina ishrane jedino pravo rešenje. Što više oklevamo, to će se stvari, neminovno, lošije odvijati po nas.

Lično iskustvo. Na prelazak (preokret) u ishrani odlučio sam se iako sasvim zdrav (bar onoliko koliko mi je kao laiku vidljivo) iz uverenja da je to pravi put i jedino ispravan. Nije bilo odjednom niti sam “presekao“. Moje interesovanje za ovakav način ishrane datira od rane mladosti pošto sam već tada delimično poznavao literaturu iz ove oblasti i povremeno se i hranio tako, ali se i vraćao na stari način, ne uspevajući da odolim svakodnevnim iskušenjima. Verovatno je bila u pitanju izvesna nezrelost ličnosti da se još tada definitivno odlučim. No moja velika prednost bila je što sam od deteta bio, na neki nacin, frutarijanac. To je bilo potpuno spontano jer tada nisam ni imao pojma o nekoj prirodnoj ishrani. Jednostavno voće je bilo moja najomiljenija hrana, pa zatim sve drugo. To je bila povoljna okolnost da organizam nikada nisam  previše opteretio i zagadio denaturisanom  hranom. Naprosto, dogodilo se.

No i pored ove činjenice i mom organizmu bilo je potrebno detaljnije čišćenje iako sam godinama koristio kombinovano i presnu i termički obrađenu hranu. Vremenom dosta toga otrovnog natalozi se i ako se ništa radikalnije ne preduzme ozbiljna bolest je neminovnost. Tako sam se odlučio na definitivan (bar tako mislim) prelaz na prirodnu hranu. I nisam se pokajao. Sve manje osecam potrebu i čeznju za starim načinom, i sve više mi postaje novi način jedino moguć. Danas presnu hranu doživljavam gotovo isto kao nekada onu gurmansku kojoj je teško odoleti. I uživam u njoj. Zato preporuka.

Da li sve bolesti dolaze od neprirodne ishrane?

banana_bunch_2 besplatna

Odmah da kažem, iako  je PRAVILNA (PRIRODNA) ISHRANA ključ zdravlja, ipak čini se da sve bolesti nisu  u celosti posledica nepravilne ishrane. Ima i onih koje su, delom , duševnog porekla koje se manifestuju somatski, to jest telesno.

Poznato je da je, na primer, jedna od najtežih bolesti za koju zvanična medicina, još nema leka, delimično duševne prirode. Reč je o leukemiji. Leukemija se, oficijelno, smatra i definise kao rak krvi. Medjutim, prirodna medicina je dokazala da je u pitanju proces raspadanja ćelija krvi izazvan oboljenjem portne vene.

Ova teška bolest nastaje, često usled depresija i teške tuge. To je ustanovio i dokazao, već pominjani, Rudolf Brojs. Napada kako odrasle, tako i decu, pa čak i domaće zivotinje! Pas, na primer, kada ostane bez voljenog gazde, događa se da oboli. Takođe je sličan slučaj i kod konja i drugih senzibilnih životinja.

Deca su u istoj meri, ako ne i više ugrožena od odraslih, jer svoje duševne patnje i tugu (koja može biti i prilično iracionalna)  nisu u stanju, zbog nezrelosti, da racionalizuju. Treba reći da su duševne patnje dece ponekad izazvane nebrigom, ignorisanjem, pa i nipodaštavanjem od strane roditelja sa bolesnom psihom i sistemom vrednosti bez posvećenosti deci. Takva situacija za hipersenzibilno dete jeste pravi pakao iz kojeg ne vidi izlaz.

Da bi se izlečila ova strašna bolest ( a to je moguće prirodnim putem, to jest lekovitim gladovanjem i presnom hranom) potrebno je, pre svega, ukloniti uzroke koji su je izazvali, tj. izdvojiti bolesnika iz bolesnog okruženja. Problem je ovde što se kod dece, lečenje lekovitim gladovanjem teško može primeniti, ali samom promenom mesta i načina ishrane, kao i drugačijim postupkom, može se mnogo postići, pa i samo izlečenje. O tome govori i jedan uspeo film, domaće produkcije koji nije samo mašta scenariste i režisera, već je, u velikoj meri realnost. Ako se ne varam, film se zove “Ptice koje nikad ne polete“.

Ima tvrdnji da je i tuberkuloza, u korenu, psihičke prirode, i nastaje, takođe od prevelikih duševnih patnji, ali i “slabe“, nedovoljne i neadekvatne ishrane. Pogađa, najčešće hipersenzibilne osobe, što je u prošlosti bio čest slučaj sa pesnicima, na primer.

Takođe postoje i radikalne filozofske teorije koje tvrde da su u osnovi, sve bolesti moralne tj. duševne prirode, pa tako i one najteže. Ove teorije ostaju u domenu spekulativnog, bez potvrde.

Bolesna (nečista) krv

Zdravlje, to je pre svega, zdrava krv. Ona pokreće sve organe i zato treba sve učiniti da bude (i ostane) kakva treba da bude: zdrava. Kako to postići? Prirodni način života koji je u savremenoj civilizaciji gotovo nepoznanica, jeste ono čemu treba težiti. Ishrana presnom hranom jeste od presudnog značaja za zdravu krv, odnosno zdrav organizam.

Sve što covek danas konzumira industrijski proizvedeno, kako jela tako i pića, u velikoj je suprotnosti sa prirodom, odnosno zdravljem. Ipak, najveći procenat ljudi smatra svoj način zivota, svoju životnu filozofiju i svoj način ishrane kao “normalne“. Samo mali procenat ljudi razmišlja o svom načinu života i o svojoj ishrani i trudi se da ih, koliko je to moguće, poboljša. Zato poziv da“ prikočimo“ u suludoj i sumanutoj svakodnevnoj trci za profitom (koja implicira nezdrav način života a time nezdrav način ishrane) nikada nije suvišan, iako mnogi na tako nešto gledaju sa podsmehom i rezonovanjem: živeo “zdravo“ ili “nezdravo“ umrećeš kada ti dođe dan, a i oni “apostoli zdravlja“ takođe umiru i ne žive večno. Ipak, nije svejedno da li ćemo živeti bez bola i patnje u radosti i veselju, ili ćemo umesto života imati agoniju kojoj se ne vidi kraj.

Dekadentni način života, sveden na prizemni i vulgarni hedonizam, degradacija je i ruganje životu, racionalno gledano i, u krajnjoj liniji, nihilizam pa i nekrofilija. Ali čovek nije racionalno biće, reći ce mnogi. Verovatno je tako, ali nije ni isključivo instiktivno. Treba, dakle, pronaci harmoniju i sklad instikta i racia. U tome je cela mudrost življenja.

Bolesna krv može biti i psihičke, duševne prirode, kao produkt bolesne psihe i nezdravog nasleđa, sa nezdravim životnim ambicijama i bolesnim sklonostima. Tu spadaju razne psihičke devijacije, kao: sadizam (odnosno sadomazohizam), ekstremni egoizam (kojeg je, uzgred rečeno, Lav Tolstoj smatrao pravim ludilom), ekstremna sujeta, izopačena seksualnost, egzibicionizam (koji već danas nije više perverzija). Tu se mogu ubrojiti još: megalomanija (grandomanija), negativizam, mržnja (koja je uvek automržnja jer se vraća kao bumerang) itd.

Ukus ili sadržaj?

Ukus iznad svega. To je danas dominantan odnos prema hrani. Prehrambena industrija neprestano je u potrazi za novim ukusima svojih proizvoda kojim ce „fascinirati“, dobrano blaziranog,  konzumenta.. To nije lagan zadatak s obzirom na prefinjenost i istančanost ukusa današnjeg potrošaca, naročito u razvijenim zemljama Zapada.No to je trend u svetu i u tom pogledu ni siromašna Srbija, a takođe i ostale zemlje Balkana, ne zaostaju.

Jednostavna, prirodna hrana, nije više „in“.Moderno čulo ukusa ne reaguje više na prirodnu, i jedino korisnu hranu, po ljudski organizam… Kulinarska veština danas dostiže svoje vrhunce. Dovoljno je pogledati neku od brojnih tv-emisija iz ove oblasti, pa videti koliko je opsesija hranom, ukusom jela, pre svega, prisutna među nama.

Guru-i ove discipline izgledaju kao potpuni čarobnjaci u čijim tv-kuhinjama nastaju pravi alhemijski produkti koji će gledaocu podići nivo i kvalitet življenja a moguće i unaprediti njegov ljubavni (čitaj:seksualni) život. Mnoga jela i vrste namirnica, predstavljaju se kao afrodizijaci, što je taman ono što prosečni tv-pretplatnik i očekuje od takve vrste emisija.Vešti kulinari pred kamerama barataju mnoštvom činijica u kojima su „eliksiri života i ljubavi“, razni „tajni začini“ u specijalno sastavljenom odnosu i razmeru, umaci i sosovi koji doprinose pikantnosti konačnog proizvoda tj. jela. Pred očima gledalaca odvija se magičan proses stvaranja neodoljivog jela, neviđenog ukusa.Slatko i slano, kiselo, ljuto i gorko sve u jednom „loncu“. Čudesne i magične mešavine i „male tajne velikih majstora kuhinje“ kojima ni najblaziraniji sladokusac i gurman, ne može naći manu.

I sve to ne bi predstavljalo nešto mnogo štetno po organizam, da se te „čarobne mešavine“ ne podvrgavaju izuzetno visokim temperaturama koje neretko prelaze 200 stepeni Celzijusa! Na taj se način ukus „finišira“ i bez te završne faze i „glazure“, jelo ne bi bilo ono što se od njega očekuje, a to je vrhunski ukus. Nema svesti o tome da se već u procesu rafinacije neke namirnice (rafinisani zejtin i beli šećer, npr.) podvrgavaju temperaturama i preko 250 Celzijusa, i da bi bilo bolje ne ponavljati taj proces u pećnici (ispravnije rečeno, visokoj peći) jer na taj način nestaju i poslednji tragovi hranljivih sastojaka iz tih namirnica. Na ekstremno visokim temperaturama nastaju otrovni hemijski procesi koji se odvijaju u tepsiji ostavljenoj dva sata u pećnici-krečani.Tako „finiširani „proizvod, gotovo jelo koje se iznosi na sto, sa ponosom majstora kuhinje, nije ništa drugo do majstorski začinjen otrov, pikantnog ukusa.

Estetika stola danas igra značajnu ulogu, ponekad čini se, u istoj meri koliko i sami specijaliteti iznešeni pred „degustatore“ prefinjenog čula ukusa. Forma, danas prisutna kao najvažnija u mnogim oblastima, prisutna je snažno i u svakodnevnim ručkovima i večerama u boljim restoranima, ali i na svečanim ručkovima u domaćinstvu.

Pogledajmo kako izgleda trpezarijski sto kod prirodnih ljudi, stanovnika „pasivnih“ krajeva naše zemlje. U nekom crnotravskom zaseoku (mahali) došli su ljudi iz gradova da se nađu ovdašnjim retkim žiteljima u nevolji zvanoj „sibirski talas hladnoće“ i metarski snegovi. Na 1500 metara nadmorske visine, gde im je komšija na pola kilometra u „idiličnoj“ zavejanosti, nije lako živeti. I, za neke sasvim neočekivano, stigla je pomoć. Domaćini, kako priliči, svoje dobročinitelje dočekuju punom trpezom. Na stolu, običan, karirani stolnjak, i na njemu tanjiri i tepsije sa onim što zemlja daje: iz turšije paprika, kupus, šargarepa, celer, karfiol…ovčiji i kozji sir i mleko, hleb i proja iz crepulje, komadi crnog i glavice belog luka…Sto je „ukrašen“ samo ovim zdravim namirnicama, bez morskih kamenčića, raznih perli od stakla i drugih ukrasnih „detalja“ koji doprinose većem zadovoljstvu u činu konzumiranja. Gosti iz velikih gradova i prestonice u slast jedu ponuđeno ne skrivajuci svoje oduševljenje onim čime su posluženi i nikom ne pada napamet da na stolu nema ni kroasana, ni „eurokrema“, ni milkšeika, ni ketchup-a, ni majoneza, ni bilo kog „specijalnog“ i „tajnog“ začina. Dovoljni su crni i beli luk, ljuta paprika i ren.

Ti isti gosti u svojim stanovima koriste „čudesne“ proizvode prehrambene industrije, krajnje pikantnog ukusa i svaki (ili gotovo  svaki) od njih ima svoju bolest koju uredno „neguje“ godinama, i hemijskim lekovima, drži „na uzdi“. Ovi ljudi, njihovi domaćini, najčešće su bez većih zdravstvenih problema jer se, pretežno, hrane neprerađenim namirnicama a uz to su neprestano fizički aktivni i na čistom vazduhu. Zdravlje njihovih predaka, u prošlim vekovima i decenijama, kada je npr. bilo sasvim uobičajeno i normalno  da se mleko pije nekuvano, bilo je daleko bolje nego danas kada i kod njih, izgradnjom asfaltnih puteva, stiže „civilizacija“, ne donoseći, nažalost, zdravlje.