Travara

hajd.trava

Prodavnice lekova danas, uobičajeno, zovemo „Apoteka“. Ovaj naziv, relativno je, novijeg datuma. U prošlim vremenima, pre par stoleća, u svakodnevnom govoru u upotrebi bila je reč „Travara“, što je govorilo o suštini lekova. Tada su lekovite trave bile glavno sredstvo lečenja bolesti, što je vremenom i „napretkom“, nažalost, u velikoj meri napušteno i na scenu je stupila hemija.

Priroda je prepustila mesto veštačkim medikamentima, na prvi pogled efikasnijim, a na drugi (dublji i analitičniji) štetnim pa i inferiornijim. Vremenom, razvio se veliki biznis, i danas je farmaceutska industrija, najprofitabilnija od svih industrija!

U ovom članku, u skladu sa svojom verom u prirodu i prirodne načine lečenja, predstaviću neke od biljaka iz prirode koje su se vekovnim iskustvom i proverom, potvrdile u lečenju bolesti.

Žalfija (Kadulja). Ova biljka smatra se jednom od najkorisnijih od svih biljaka i značajni autoriteti prirodne medicine i ishrane živom hranom, preporučuju svakodnevno ispijanje čaja od žalfije koji svojim sastojcima i životno važnim fermentima, doprinosi očuvanju zdravlja. Takođe se koristi i kod akutnih stanja, kao što su zapaljenje grla i usta.

Valerijana (Odoljen) jedno je od najboljih sredstava iz prirode za ublažavanje, snižavanje i eliminaciju nervne napetosti (stresa), danas problema broj jedan moderne civilizacije. Svedoci smo da se hemijska sredstva (sedativi) za ovu svrhu koriste svakodnevno, kao što se koristi hrana. Lakari zvanicne medicine kod svih bolova (koji su, uglavnom, posledica nezdravog načina zivota) nonšalantno, i po automatizmu, prepisuju sedative „čarobni lek“ za sve bolesti! Od takvih „lekova“ organizam može samo da propada, zato je prava alternativa i pravo resenje, valerijana, koja blagotvorno deluje kod nervne napetosti, zle kobi modernog čoveka, pa i kod problema sa radom srca,blaće tahikardije i aritmije, kao posledice svakodnevnih stresova u sumanutoj trci za profitom i vlašću. Prednost ovog prirodnog LEKA (u pravom smislu te reči) jeste što ne stvara naviku, niti oštecuje organe i organizam u celini, i kod dužeg korišćenja i većih „doza“. Moža se koristiti u dužem periodu i tada ispoljava svoje puno blagotvorno i veoma korisno dejstvo. Hemijski lekovi koji se koriste u suzbijanju nervoze i smirivanju srca kao posledice te nervoze i jurnjave za sticanjem, jesu u stvari, inferiorniju od valerijane!

Kantarion (Bogorodicina trava, Gospino zelje), veoma korisna biljka za unutrašnju, ali i spoljašnju upotrebu. Ulje kantariona za unutrašnju upotrebu koristi se kod depresija, anksioznosti, straha, nesanice, kao i kod upale zeludačne sluzokože. Ulje za spoljašnju upotrebu koristi se kod rana i opekotina.  Ima, logičnih, tvrdnji da ovo ulje ne treba deliti na „spoljašnje“ i „unutrašnje“ i da je to jedno isto.

Nana (Menta), upotrebljava se kod kod problema kada su u pitanju probavni organi (želudac, creva) zatim kod bolesti žuči i žučnih puteva.

Matičnjak, je veoma koristan kod poremećaja organa za varenje, a ima i povoljno dejstvo kod poremecaja sna i nervoznih stanja. Za spoljnju upotrebu koristi se kod infekcija virusom herpesa.

Glog, biljka u širokoj upotrebi koja povoljno deluje na rad srca, kod slabosti srčanog mišića, lupanje srca itd. Koristi se, kako plod, tako i cvet sa listom. Preporucuje se da osobe sa ovakvim problemima piju redovno (u dozvoljenim količinama) tinkturu gloga ili čaj od cveta  od kojeg se može praviti i sok bez pasterizacije i konzervansa.

Beli slez, pomaze kod prehlada i kašlja. Narocito kod tzv. „suvog kašlja“.

Hajdučka trava, popravlja apetit, a ima povoljno dejstvo i kod problema sa varenjem.

Zova (Bazga), poznati lek iz prirode kada su u pitanju prehlade, nazebi i grip.Pospešuje znojenje.

Povratić,koristi se u preventivi migrene. Redovnom upotrebom smanjuje se učestalost napada glavobolje, kao i jačina bolova. Takođe ublažava mučninu i povraćanje.

Timijan, upotrebljava se kod katara gornjih disajnih puteva, u slučaju prehlade i bronhitisa. Koristi se i kao antibakterijsko sredstvo kod zapaljenja grla, kao i za kupke.

Vranilova trava, koristi se kod infekcije mokraćnih kanala, kao i kod tegoba organa za varenje.

Jagorcevina, koristi se kod katara disajnih puteva, bronhitisa, jer pospešuje lučenje sluzi i razređuje bronhijalni sekret.

Kamilica, za unutrašnju upotrebu kod poremećaja organa za varenje (zapalenje sluzokože, grčevi, nadimanje, bolovi), dok se za spoljnu upotrebu koristi kod oboljenja kože i sluzokože, katara usta i grla (za ispiranje). Takođe koristi se i za inhalaciju, kupke i obloge.

Neven, koristi se kod upale sluzokože, usta i grla. Spolja: kod površinskih rana.

Divlji kesten, upotrebljava se u slučajevima hronične venske insuficijencije i kod grčeva u nogama.

Bokvica, koristi se kao sredstvo za iskašljavanje i kod zapaljenja sluznice usta i zdrela. Spolja: kod povreda i zapaljenja kože. Omogućuje brže zarastanje rana.

Artičoka, stimulise lučenje žuči i olakšava varenje masti.

Uva (Medveđe grožđe), koristi se kod upale mokraćnih puteva. Gavez, spolja: upotrebljava se kod preloma kostiju, zapaljenja tetiva, artritisa, uganuća, uboja, naročito kod sportskih povreda. Ehinacea, pomaže u prevenciji prehlade i gripa. Spolja: koristi se kod zapaljenskih procesa na koži i u zarašćivanju rana.

U prirodnoj medicini lekovito bilje tretira se kao povrće, a takođe i obrnuto, povrće spada u lekovito bilje. U tom smislu treba redovno koristiti npr.Beli luk, proveren i veoma efikasan lek u snižavanju visokog krvnog pritiska kao i za dobar san. Zbog toga ovu, životno važnu biljku potrebno je koristiti svakodnevno… Takođe lekovite su i brojne druge vrste povrća, naročito one koje sadrže lekovite nitrate.

„Neka vaša hrana bude lek. Neka vaš lek bude hrana.“ Ove reči  još pre više od dve hiljade godina zapisao je Hipokrat, otac medicine, i to važi i danas, kao što že važiti i sutra. Hemijski lekovi, po svemu sudeći, jesu epizoda pa i devijacija, u razvoju medicine, i proći će, kao što prolaze mode vremena.

Gljive

gljive free

Gljive u ishrani presnom hranom igraju značajnu ulogu, ali sa onim iz prirode treba biti krajnje oprezan pri sakupljanju. Sezona gljiva počinje još početkom maja, kada se javlja đurđevača, koja za poznavaoce nije komplikovana za berbu i teško da se može zameniti, s obzirom na njen specifičan miris. Tu su i šumski šampinjoni, koji nisu jednostavni za sakupljanje s obzirom sa postoje brojni varijeteti a među njima ima čak i otrovnih!

Ipak, za slabije poznavaoce pečuraka, nikako ne bi bila preporuka da ih koriste žive, odnosno termički neobrađene, jer su tada i najopasnije, opasne po sam zivot! Za njih je najbolje da se drže, veštački proizvedenih šampinjona, u originalnom pakovanju sa imenom proizvođaca i svim podacima. Dakle, provereni proizvođač, i tada ste sigurni.

Od gljiva iz šume, vrganj je jedna od pouzdanih u živom obliku, a takođe i borovnjača (isto vrsta vrganja) koji raste na obodima četinarskih šuma. Njih sam koristio termički neobrađene. Takođe i sunčanicu.

gljiva SUNČANICA free

Pečurke (žive) mogu se stavljati u razna jela kao dodatci jelima, a mogu se jesti i same, dobro uvaljane u nerafinisano maslinovo ili suncokretovo ulje i zasoljene morskom solju. Veoma su ukusne i korisne po organizam s obzirom da su sasvim prirodne. Teško se, uopšte može naći prirodnija hrana.

Gljive su, na neki način hrana za sladokusce u ishrani živom hranom, za „presne gurmane“, ako se tako može reći. Poznato je, da su u istoriji, bile omiljena hrana careva i kraljeva, a neki su čak i stradali zbog te svoje ljubavi.

Za one, koji nisu sigurni da li su određene vrste gljiva koje koriste termički obrađene, jestive i presne, bolje je da ostanu pri termički obrađenim gljivama i da ne eksperimentišu, jer je sa gljivama svaki eksperiment opasan po sam život. Ima priličan broj pečuraka koje su jestive termički obrađene a u SIROVOM STANJU OTROVNE! To uvek treba imati na umu.

Samo sakupljanje gljiva na planini jeste doživljaj, i veoma je korisno za zdravlje jer se odvija u potpuno čistoj prirodi, na savršeno čistom vazduhu. Preći petnaestak kilometara u toku ranog jutra, prava je radost za organizam i zato treba to raditi, čak i ako ne jedete pečurke. Uvek ih možete prodati ljubiteljima gljiva, i tada ste na dvostrukom dobitku. Em ste uživali u čistoj prirodi i kretanju, em ste zaradili, ma koliki iznos bio.

Zova (bazga) i lipa

Druga polovina maja, vreme je kada cvetaju, prvo zova, a zatim i lipa. Ove biljke korisne su po ljudski organizam, i potpomažu njegovo pravilno funkcionisanje.

Cvet zove, veoma prijatnog mirisa (ali i ukusa) treba nakupiti sa, potpuno čistih terena. Lako se i brzo sakuplja jer je u „grozdovima“. Cvet ostaviti, najbolje na suncu, nekoliko dana. Osušenog sakupiti i spakovati u, po mogućnosti, papirnu vreću.

Zova je korisna kod prehlada i gripa, jer pospešuje znojenje i na taj način nam pomaže da ozdravimo.

Ako propustite cvetanje, ne brinite, i plod (bobice) takođe imaju skoro istu vrednost kao i cvet. Treba ih pustiti da sasvim dozre. Tada su crne boje. Opet nakidati „grozdove“ i ostaviti na suncu ili promajnom mestu (u nedostatku sunca) da se osuše. Sušenje traje nešto duže nego što je to slučaj sa cvetom…Treba napomenuti da se bobice koriste u malim količinama odjednom zbog prisutnih alakaloida, zbog kojih većina ljudi veruje da su bobice zove otrovne. U stvari u malim količinama mogu se koristiti za čaj ili sok, bez problema. Ipak, preporuka je: sakupljati, na prvom mestu, cvet.

Od cvetova  zove moze se praviti veoma ukusan sok, bez kuvanja i belog šećera, naravno. Takođe može se pripremati čaj, kod prehlada…Sok se jednostavno priprema, kao i kod koprive ili bagremovog cveta. Napunite plastični balončić od pet ili šest litara sa dve trećine čiste, pijaće vode cvetom zove ili lipe, dolijete vodu do vrha, zatvorite balončić i ostavite ga 24 sata ( zavisno od temperature prostorije). Paziti da se proces fermentacije ne razvije. Kad korisne materije „izadju“ iz cveta, odlijte korisnu tečnost u plastične flase i flaše stavite u zamrzivač. Sok se moze zasladiti žutim šećerom, kakvim voćnim sirupom ili medom. Sok od cveta zove biće žućkaste boje.

Lipa cveta krajem maja ili početkom juna, na većim nadmorskim visinama. To je, tradicionalno u prirodnoj medicini, veoma koristan cvet. Blagotvorno deluje na nervni sistem i doprinosi dobrom snu.

Cvet nakidati (zajedno sa peteljkom) sa sasvim čistih terena, najbolje planinskih, a nikako gradskih, pa ni seoskih ako su stabla u blizini saobraćajnica. Ostaviti cvetove na suncu, ili promajnom mestu, da se osuše, i spakovati u papirnu vreću.

Od cveta lipe moze se praviti veoma ukusan sok, prijatnog mirisa, a može se koristiti i za čaj, što je češći slučaj. Sok se pravi na poznati način,kako je već opisano, bez pasterizacije ili bilo kakvih dodataka, hemijskog porekla. Zatim se pune plastične flaše ostave u zamrzivač. U decembru, ili januaru, taj sok, odmrznut, svojim ukusom vratiće vas u sunčane dane junske, i organizmu će prijati svojim vitalnim elementima.

Treba napomenuti da se ovi sokovi ne trebaju piti u prevelikim količinama odjednom, naročito od zove, ali i od lipe. Po pola litra, otprilike, dnevno, u dva -tri navrata za razliku od voćnih koji se mogu piti u većim kolicinama.

Vreme trešanja

trešnje dve free

Dan svetog Nikole, siguran je znak da su se vrhovi onih ranih, samoniklih, starih stabala, već zacrveneli. Od tada pa do kraja juna traje sezona tešanja, za ljubitelje žive, prirodne hrane, dar od Boga, božanstvena hrana.Hrana-lek u pravom smislu reči.

Najpre stižu one u dolinama na 100-200 metara nadmorske visine, a kada te nestanu, stižu one na nižim planinama (500-800 metara), i traju i do prve polovine jula, ponekada.

Voće čisti naš organizam od otrovnih taloga, pa ga stoga treba koristiti svakodnevno. Za probavne organe teško se moze naći hrana koja bolje prija i prirodnije „leži“ od trešanja. Trešnja, nesumnjivo spada u najpoželjniju grupu voća naših krajeva, kao što su još lubenice, grožđe i slatke jabuke. Zato sezonu trešanja treba iskoristiti, s obzirom da prilično dugo traje, i u par akcija prikupiti potrebnu količinu. Sasvim dozrele plodove zatim ubaciti u plastične flaše, dobro zatvoriti i ostaviti u zamrzivač. Za vreme zime dobro dođu našem organizmu, ali mogu služiti i kao zaslađivač, jer je sok gust i sladak poput meda. Takav zaslađivač nadmašuje sve druge po svojoj prirodnosti, i daleko je bolji od žutog ili smeđeg šećera, pa i od meda, s obzirom na to da se može koristiti u većim količinama.

Trešnje sa pijace, pogotovu one krupne-kalem sorte, nikako ne bih preporučio! One su na oko lepe i neodoljive, ali treba znati da su nafilovane hemijom da bi baš  takve i bile: krupne i lepe, i na taj način zasenile potrošača i ljubitelja voća.To je biznis, i sa zdravom ishranom nema ničeg zajedničkog.Trešnja (a i svo drugo voće) vredi samo ako je sa stabala koje se ne đubre veštačkim đubrivima, i ne prskaju hemikalijama… Uzgoj voća kod nas, usled nepoznavanja pravila tretiranja hemijom,često produkuje, bez preterivanja, otrovan, i za ljudsku ishranu, neupotrebljiv plod!

Zato preporuka: za vreme vikenda pođite na selo, jer svako od nas ima na selu nekog, bližeg ili daljeg, rođaka. Tamo ima na desetine stabala čije plodove niko ne sakuplja i 80% prezre i opadne u travu. Ostatak pozobaju ptice. To znam iz iskustva, jer duži niz godina sakupljam ove, malo je reći, veoma korisne plodove… Mnoge naše, niže planine imaju brojna samonikla stabla sa žarkocrvenim i crnim plodovima, što je pravo bogatstvo za ljubitelje prirodne hrane.

Zato uzmite posudu, najpodesnija je lagana, plastična kofa ( u krajnjem slučaju može i jača plastična kesa), i krenite u potragu. „Profitirati“ ćete u svakom slučaju, pa makar i ne našli trešnje! Bićete u pokretu na čistom vazduhu i suncu, a to je već dobitak za zdravlje. A ako se potrudite, posuda će biti puna slatkih, rumenih plodova.

Kod nas je uobičajeno da se od voća prave marmelade, džemovi, „slatko“ i kuvani sokovi. Sa gledišta prirodne ishrane, ovako nešto sasvim je neprihvatljivo, i ne bih preporučio da se to radi ni sa kojim voćem, pa ni sa trešnjama. Od takve rabote više je stete nego koristi, jer je živa hrana najvrednija i najkorisnija za ljudski organizam. Ne treba nam „slatko“ jer je voće od Boga i od Sunca takvo, i nije potrebno ni kuvanje, a ni beli šećer. To dvoje degradira i devalvira voće, u prirodnom stanju, savršenu hranu.

Sapunjara

 

Sapunjara

 

Moto današnje naše, domaće, kuhunje jeste: jedanput se živi! Mereno u kalorijama mora da su to impozantne, a za ljubitelje prirodne hrane, i blago zastrašujuće cifre.

Glavna karakteristika je obilnost. Obilno i masno. Slano, ljuto i kiselo. Naročito slano…Kao dete jednom sam upitao majku zašto odrasli toliko mnogo sole meso. Rekla je: „Da bi mogli da piju vina!“

Jednom, nedavno, bio sam u društvu (zapravo zajedno smo ručali) sa jednim  taze poznanikom, čovekom koji živi u prestonici. Čovek, što se kaže „dobrog apetita“ jeo je takvim tekom da ga nikako nisam mogao „sustići“ i rizikovao sam svojim načinom da „ispadnem“ zloješan, a zapravo imam odličan apetit od uvek. On je jeo čorbast pasulj koji je soleći iz kutije dobrano presolio, takvim tempom da je to za priču. Nakon pasulja prihvatio se mortadele, one kao sa tv-reklame koja se nosi na ramenu. Sekao je odeblje šnite i umakao ih je obilno u slanik, inače meni nesnosno slane i nejestive. Kraj sebe na stolici imao je digitalni merač pritiska. Biće mu potreban posle ove orgije od ručka, pomislih. I zaista, brzo se nagutavši, ja nisam bio ni na polovini ručka, zavalio sa na kauču otpuhujući i dohvatio se merača pritiska…sapunjara

Masno.Tradicionalna srpska slanina jeste ona bez mesa. Sećam se, stari je voleo da ju reže na tanko, oštrim nožem, i da često nož ubada u slanik. Na stolu bi, na kraju, ostao samo široki kožni kaiš nalik vojničkom. Bela slanina, crni luk i roze, domaće vino, tako su često, sećam se, izgledale „meze“ koje su bile na stolu. Naročito kada je bilo više ljudi.

Do današnjeg dana, u tom pogledu, malo šta se promenilo. Sapunjara je, koliko vidim, i danas široko popularna u Srbiji, a čovek koji se bavi proizvodnjom iste, kaže da je potrošnja tolika da ne može da proizvede tražene količine.

Nikada nisam mogao da jedem ovako nešto. Slanina, kao takva, da. S vremena na vreme, bila je na mom jelovniku, ali ona „red slanine, pa red mesa“. Odnekud je uvožena, ali je delovala gotovo neodoljivo. Tako pravilni slojevi smedjeg mesa i bele slanine. Nikada sebi nisam mogao da objasnim kako je to moguće. Kakva je to vrsta svinja, kod nas ih nema. Na rafovima samousluga izgledala je „kao nacrtana“. Kao na slici. I bila je ukusna, vanredno. Ima valjda čitavu deceniju kako je nisam okusio. Džaba što je lepa, ukusna i „neodoljiva“ kada ne spada u zdrave namirnice. To je racionalna odluka, a ja sam, valjda, pretežno racionalan.

Svinjska mast je i dan-danas u širokoj upotrebi što meni deluje pomalo neverovatno…Stariji čovek u penziji, otac jednog mog prijatelja obožava čvarke! I kada sin pođe u varoš zna šta mu je glavni zadatak: da donese kilo čvaraka. Stari ih jede povazdan, a kaže, zna to činiti i po noći kada ustane da pije vode i ugasi zeđ od „pravo zasoljenih“ čvaraka. Kažem prijatelju da mi je veoma čudno da covek u tim godinama jede takvu vrstu hrane i sa takvim apetitom. Trebao bi da pripazi na svoje srce, kažem. Ozbiljna je to stvar, taj apetit i čvarci u tom životnom dobu. „Ništa zato!“ odgovara prijatelj. „Navikao je on na to, neće mu biti ništa!“ dodaje.

Ako se kaže da je naša tradicionalna kuhinja, gledano iz perspektive zdrave ishrane, prilično nezdrava, neće se reći ništa novo. To mnogi znaju, pa ipak se tako hrane. Nevolja je u tome, što je malo žive hrane na stolu za vreme ručka.Tek nešto povrća. Sezonskog. Često je to zelena salata, dobro zakiseljena, ili paradajz sa sitno narezanim crnim lukom i zejtinom. Stari običaj je da za vreme obeda obavezno bude salate na stolu, sezoske. Za vreme zime, to je paprika ili karfiol iz turšije, ili pak kiseli kupus posut alevom paprikom. To je dobar običaj, ali salate je količinski malo, i u poslednje vreme, neretko u priličnoj meri ostane u posudi. Može se za vreme ručka čuti da je vino dobra zamena za salatu. To nije dobro rezonovanje.

Malo se jede voća, i čini se, kako vreme prolazi, sve manje. Ljudi se odvikavaju od voća, što je loš znak. A tome je kriva sve bogatija ponuda konditorskih proizvoda u prodavnicama, koje sve uspešnije posluju. Ljudi su se, naročito deca, „navukli“ na kremaste proizvode i obojene „osvežavajuće“ napitke, obilno zaslađene belim šećerom. Voće propada po voćnjacima, što ranijih godina nije bio slučaj.

U mom detinjstvu vlasnici vinograda (naročito  sa novim kalem-sortama) čuvali su puškom  grožđe od nestašnih klinaca koji su znali grupno da upadnu i da pojedu (i pokidaju) veće količine grožđa...Danas niko ne čuva vinograde, a deca ne ulaze ni u vinograd svojih roditelja! Čudna vremena, priznaćete... Ja sam, kao dete, obozavao voće. Sve vrste voća! I jeo sam, uostalom kao i sva druga deca, povazdan. Trešnje, šljive, jabuke, kruške, lubenice, breskve, grožđe...Nikada mi nije bilo dosta! Čak smo jeli i dudinje! Stara drveta dudova sa belim, smeđim i crnim plodovima, iz tog vremena i danas postoje i obilno rađaju kao i onda. Današnja deca, verujem, ne znaju da su dudinje uopšte jestive.

Sve se menja. Nova vremena zamenjuju stara. I novi običaji stare. No, da li su „moderna vremena“ bolja od starih? I da li su zdravija? To je pitanje.

Žrtvovanje zdravlja na oltar apetita (gurmanluk ne sluti na dobro)

http://www.besplatne-slike.net Potpuno besplatne slike visokog kvaliteta.

Ima li gurmanluka u prirodi? Jeste li kada videli utovljenog jelena, divokozu ili srnu? Životinje u prirodi jedu koliko im je potrebno da bi bile u dobrom zdravlju i kondiciji i time ispunile razlog postojanja koji je, u najkraćem, razmnožavanje i igra.

I kada nije u oskudici životinja jede onoliko koliko joj je potrebno za nesmetano funkcionisanje. Čak i divlja svinja kada naiđe na obilje hrane jede onoliko koliko joj je potrebno da bi obezbedila sebi energiju u svakodnevnoj borbi za opstanak, da bi mlekom nahranila mlade i da bi se zaštitila od hladnoće. Ništa preko toga. Ne jede radi golog uživanja u hrani… U zarobljeništvu, odnosno u našem oboru jede bez mere i granica, gurmanski, može se reći iz očaja, jer zatočena, nema drugog zadovoljstva. Ne može da trči planinskim prostranstvom, da uživa u kaljužanju u bari na letnjoj žegi, nema prostora za slobodnu igru sa svojim mladima. Vodi svoj tužni život u oboru i čeka „sudnji dan“ kada će po nju doći mesar.

Slično je i sa čovekom. Prirodno, trebao bi da jede onoliko koliko mu je neophodno za pravilno funkcionisanje organizma i deobu ćelija. Za dobro zdravlje. Vitkost, to je zdravlje. Sreću ne treba tražiti u gurmanluku, već pre, u drugim stvarima, a toliko toga ima: ljubav, kreativnost, sport, zabava, putovanja, hobiji razni.

A kako, najčešće radi čovek?

Svrhu življenja vidi u žderanju bez mere i granica, jer sve je drugo u životu magla i dim, nešto neopipljivo. Jedino „stvarno“ i „opipljivo“, to je do vrha pun stomak, i parenje. Ovo, nesumnjivo je, karakteristika dekadentnih vremena i nije uvek tako. U srećnim vremenskim periodima, ljudi ne polažu toliko na hranu, kao u nesrećnim. To je van sumnje. Kada u društvu nema prevelikih tenzija i kada je, opšteprihvaćeni sistem vrednosti (nepisani zakoni) pozitivan, onda je čovek u situaciji da se opredeli između većeg broja mogućnosti, i ne vidi svrhu življenja u žderanju. Tada voli, stvara, ima hobije, ukratko, afirmiše život.

U vremenima krize i dekadencije (koje, opet, sam stvara) sve se svodi na učaurenost, nihilizam, negativizam i okrenutost sebi, svom stomaku i čulima. A to nije ništa drugo, nego redukcija života.

Najveći procenat bolesti dolazi, upravo iz gurmanluka i neadekvatne ishrane. Tada organizam, pojednostavljeno rečeno, nije u mogućnosti da funkcionise na prirodan i zdrav način, i dolazi do „kvarova“ tj. bolesti. To je cena uživanja u hrani, odnosno proždrljivosti, jer sve se plaća, pa i ovakvo neprirodno uživanje.

Čovek, najčešće, ne misli na posledice svojih preterivanja i neprirodnog načina življenja. Tek kada teže oboli, shvati da je pogrešno radio i tada kaže sebi: da sam samo znao da će me ovo snaći živeo bih umereno i prirodno. Ali tada je već kasno, i najčešće je to i kraj življenja. Ono što sledi jeste: muka, patnja, bol i gomile medikamenata, hirurški zahvati, ekonomska propast usled izdataka za lečenje koje, najčešće, i nije to, već „krpljenje“ i produžavanje bolesti.

Čak i u ovako beznadežnoj situaciji čovek može da se spase ako napravi preokret u svom načinu življenja, i krene putem prirodnog života, što podrazumeva odbacivanje poroka (alkohol, duvan, kafa, termički obrađena hrana itd.) i prihvatanje prirodne hrane, kretanje na čistom vazduhu i suncu, kreativnost, ljubav, i sve ono što život čini životom, a ne agonijom.

Sok od koprive

April je mesec kada prvi plodovi prirode stižu na naš trpezarijski sto. Prvi su, vesnici proleća, sremuš i kopriva, svako na svoj način, veoma korisni po ljudski organizam, koji je tokom zimskih meseci u manjku vitalnih materija (enzimi, vitamini i minerali) jer nema svežeg sezonskog voća, kao ni povrća. Istina, tu je uvek južno voće, ali zbog svojih visokih cena, većem delu stanovništva teško je dostupno. Zbog toga prve plodove iz prirode naš organizam sa radošću prihvata.

Kopriva je naročito korisna za ljude slabijeg zdravlja i iscrpljenog organizma, jer svojim dragocenim sastojcima, pre svega gvožđem, (sadrži  još: kalcijum, kalijum, fosfor, vitamine C i A i organske kiseline) podiže nivo zdravstvenog stanja i popravlja krvnu sliku.Deluje i kao diuretik i antihemoragik. Posebno je korisna kod anemičnih osoba, medju kojima ima i dece.kopriva free wikipedia

Sok, bez bilo kakvih dodataka za konzerviranje, uglavnom štetnih, može se napraviti veoma jednostavno. Nakupite sa isključivo čistih terena, koprivu (vrhove sa listovima, petnaestak cm dužine) i uzmite čistu pijaću vodu (nikako iz gradskog vodovoda!). Naročito su za ovu svrhu pogodni plastični balončići od pet i šest litara u kojima je neka od kvalitetnijih i proverenih voda za piće. Ukoliko imate izvorsku vodu sa planine, koja je bolja od bilo koje flaširane, sipajte je u staklenu teglu od četiri ili pet litara. U dve trećine vode ubacujete koprivu dok se balončić (tegla) do vrha ne napresuje. Zatim dolijete odlivenu vodu do pune zapremine. Stavite poklopac (ne zavijati da ne bi usled fermentacije došlo do pucanja posude!)  na balončic (teglu)i ostavite ga na sobnoj temperaturi 24 sata, zavisno od temperature prostorije. Po isteku 12 sati, neophodno je pogledati u posudu, i jednostavno po mirisu ćete zaključiti da li je kopriva ispustila svoje lekovite sastojke u vodi. Obavezno promešajte sadržaj u posudi zatim  malo tečnosti nalijte u čašu i po boji i ukusu znaćete da li je sok gotov. Ukoliko tečnost nije zelene boje, karakterističnog mirisa i ukusa, ostavite da odstoji još osam do  deset sati. Zatim ponovo promućkajte (promešajte) sadržaj, koji je tada gotov sok.

Bitno: paziti da kopriva ne stoji previše dugo u vodi jer brzo fermentira i dobija neprijatan miris, ali i ukus. Mala je umetnost znati pravi trenutak kada sok treba izliti iz balončeta u flaše, plastične, jer se sok odmah mora, ili duboko zamrznuti, ili ispiti u kraćem vremenskom roku, dok ne počne  fermentacija. Veština spravljanja ovog veoma korisnog soka stiče se praksom.

Da bi sok imao prijatan ukus zasladite ga (najbolje pre zamrzavanja), kakvim prirodnim voćnim sirupom, medom ili žutim šećerom. Dodajte u svaku flašu nešto limunovog soka i napitak će biti sasvim pitak i prijatan.

Zavisno od prostora u vašem zamrzivaču, možete ostaviti veće količine soka koji možete koristiti tokom cele godine po flašu dnevno, s vremena na vreme. Tako ćete uvek biti živahni i zdravi, zahvaljujući ovoj korisnoj biljci i njenim vitalnim elementima.

Na isti način može se napraviti i sok od bagremovog cveta, koji je veoma prijatnog ukusa.Takođe i od cveta divlje trešnje, divlje jabuke, divlje kruške, gloga itd.

Postoji i drugi, doduše komplikovaniji, način da uvek imate ovu lekovitu biljku u vašem domu, a to je spravljanje tinkture. Iako se teže priprema, prednost ovog načina je,  što vam je za čitavu godinu dana dovoljna 2-3 litra po osobi, a i samo jedan litar može biti dovoljan, uz nešto soka, a flaše (ovde isključivo staklene) nije potrebno držati u zamrzivaču, pa ni u frižideru.

Tinktura se spravlja uz pomoć alkohola, najbolje kvalitetne domaće rakije, jake prepečenice, (bez imalo belog šećera u njoj) a u nedostatku iste, kupite farmaceutski 70% alkohol (etanol), namenjen za ove svrhe. U dve trećine alkohola ( staklena flaša ili tegla) ubacite sveže ubranu koprivu. Zatim flašu (teglu) zatvorite i ostavite na toplom mestu. Posle izvesnog vremena (zavisno od temperature) obično, petnaestak dana, tekućinu iz tegle, dobro promešajte i prelijte u drugu teglu i ponovo ubacite (novu) koprivu do vrha tegle, koja ponovo odstoji petnaest dana. U krajnjoj liniji dovoljno je i jedanput. Važno je povremeno mešanje sadržaja u posudi na svakih dan-dva jer se tako proces ubrzava.

  Koristiti male količine tinkture, dve do tri kašike (supene) dnevno, možete je stavljati u razne sokove od voća ili povrća ili u šoljici zaslađene vode.

Postoji, naravno, i gotova tinktura koprive, u apotekama, ali vam je jeftinije da je sami proizvedete, a i daleko bolje i kvalitetnije.

Treba, na kraju, reći da je postupak spravljanja tinkture sličan i kod valerijane i gloga.