Šta jesti i piti za vrelih dana?

voće lepo freeWaterMelon-Slices_92672-150x150 lubenica free

Kada temperatura, za vreme letnjih meseci pređe trideseti podeok treba, posebno, obratiti pažnju na ono što unosimo u organizam. Ljudskom organizmu za vrele dane najbolje leže  voće i povrće, naravno u neprerađenom obliku.

Za one koji se hrane termički obradjenom hranom letnji meseci su najpogodnije doba da pokušaju sa živom hranom. Tada ona najbolje prija, i lako je (a i poželjno) izostaviti kuvana jela, sasvim ili pak, delimično.

Mnogo se lakše i prijatnije osećamo uz sezonsko voće i povrće, koga ima u izobilju i po pristupačnim cenama, nego uz masna i zasoljena jela sa šporeta. Čak, štavise, takva jela za visokih temperatura, nimalo nisu preporučljiva, ni zdravim osobama a pogotovu onim sa ugroženim zdravljem ili ljudima u godinama, jer ionako opterećen organizam spoljnom temperaturom, opterećivati suvišnim kalorijama, stvar je opasna po zdravlje. Stoga, treba sasvim izbaciti masnoće, kuhinjsku so, beli šećer i belo brašno, bar za tri „udarna“ letnja meseca. Nije teško, probajte i uverićete se. A moguce je da će vam se živa hrana trajno dopasti. Umesto kolača i torti sa belim šećerom, koje ne bih preporučio ni van letnje sezone, voće može veoma lepo zameniti potrebu za slatkim, odnosno šećerom. Umesto uobičajenog „deserta“ uzmite npr. breskve, kruške, jabuke, kupine, šljive ili lubenice. Tu ima šećera ništa manje nego u kolačima, tortama i pudinzima, veštackim proizvodima u svakom pogledu. Voćni šećer prija organizmu i podnosi se i u većim količinama bez ikakvih smetnji, čak štaviše, organizam postaje zdraviji i otporniji jer mu je voće prirodna hrana za koju je stvoren.

Vrelina se lakše podnosi uz voće, pogotovu kod osoba sa viškom kilograma, kojih je sve više, kako vreme prolazi. Za njih je imperativ u vrele dane koristiti voće, kao i salate razne (luk, krastavce, paradajz, kupus itd.) umesto kuvanih jela. Ono što je „deficitarno“, to su, svakako, vitalne materije (enzimi, minerali i vitamini) koje je moderni način i tempo života, na kalorijama zasnovan, marginalizovao lakomisleno, i otuda mnoge zdravstvene nevolje današnjih ljudi.

Ono što svakako treba izbeći u letnim mesecima, jeste alkohol. Piti alkoholna pića na +35 Celzijusa, sasvim je nepromišljen čin opasan po zdravlje, pa i sam zivot! Naročito u kombinaciji sa teškom, kuvanom hranom. Žestoka pića treba sasvim isključiti za vreme letnjih meseci, a možete i tzv. „osvežavajuće napitke“, koji su, istina, manje opasni od rečenih žestokih pića, sasvim smanjiti, pa i izbaciti iz upotrebe. Ništa bolje ne osvežava organizam od čiste izvorske vode! Ne treba vam ni pivo, takođe precenjeno i nametnuto piće. Tzv. „osvežavajući“ napitci puni su belog šećera i raznih hemikalija štetnih po organizam i zato ih se treba odlučno odreći, jer zdravlje je sa njima ugroženo, a „osveženje“ je na nivou uobraženja i sugestije. Koka-Kola i televizor, eto problema sa zdravljem… Takođe sladoled treba izbegavati jer je i on pun, neizbežnog, belog šećera i neprirodno hladan, što ne odgovara našem organizmu.

Može se postaviti pitanje da li se mogu raditi teži fizički poslovi uz živu hranu, tj. voće i povrće, jer neki ljudi u situaciji su da rade i na visokim temperaturama, kao građevinski radnici, zemljoradnici itd. Svakako, odgovor je potvrdan. Uz žitarice i uljarice možete obavljati i najteže fizičke poslove, ili se baviti teškim sportovima (fudbal, atletika itd.) jednako uspešno kao i sa upotrebom mesa i mesnih proizvoda, koji daju privid snage… Poznato je da se neki od najuspešnijih sportista sveta hrane pretežno živom hranom. I to je dosta davno, usvojen način ishrane, a ne bilo kakav eksperiment, novotarija ili šta slično.

Voda, prirodna, sa svojim mineralnim materijama, predstavlja, verovatno, najbolje piće za osveženje. Bitno je vodu piti, provereno čistu i ne držati je u frižideru, već na sobnoj temperaturi. Ako deluje bljutavo, to je stvar navike, i to se može „popraviti“ dodavanjem limunovog soka (ne i šećera). Mnogo toga je stvar navike i voda se leti hladi po navici, ali ljudskom organizmu takva ne prija. Navike postoje da bi se menjale. To nije lako, ali se isplati pokušati, a kada je zdravlje u pitanju kompromise ne bi trebalo praviti, već se držati proverenih pravila, do kojih se došlo vekovnom proverom i iskustvom.

Večera je gotova, ima puno otrova (Pošast zvana hemija)

Hemijski rat protiv biljnih štetočina danas je u svojoj najžešćoj fazi. Polja, povremeno, izgledaju poput pravih bojnih polja. Farmeri naoružani prskalicama svih boja i dimenzija, sa maskama na nosu i naočarima raznih oblika, izgledaju kao glumci u akciji, u kakvom SF filmu. Sremuš slika sa wikipedie

Naše bašte pune su raznih plasticnih flaša i flašica ispraznjenih (ili „ispaljenih“) u ogorčenoj borbi, koje leže kao čaure posle bitke. Seljaci barataju brojnim, sve novijim nazivima preparata, kao što vojnici ili lovci, znaju sve nazive raznih municija i sve čuvene proizvodjačke firme. Razni „Cosan“-i, „Cineb-„i, „Silan“-i, i ko će ih sve upamtiti.

Pisac ovih redova samo je izveštac iz rata, moglo bi se reći, ratni reporter. Sa velikom dozom čudjenja prati razvoj ratnih operacija i potajno se nada da će se rat uskoro završiti i da nikada više neće gledati ove ružne i jezive prizore. Da će čovek izmisliti humanija oružja od hemijskog, što se, na njegovu sreću, već i dešava. Ta „oružja“, isto efikasna, imenom biljni preparati tek su, nažalost, na svom testu, barem u njegovoj zemlji, što ga čini, pomalo, neraspoloženim, a ogromna većina farmera ne odaje nikakav znak da su za takvo što uopšte i čuli.

Ta drugačija, humanija borba protiv biljnih štetočina još je, dakle, u svojoj probnoj fazi, i daleko od toga da preuzme primat nad hemijskim „oružjima“… Zašto se taj proces ne ubrzava, već se čak i usporava, na neki nevidljiv način? Odgovoriti na ovo pitanje nije mnogo teško, kako možda izgleda na prvi pogled. Šta bi hemijska industrija radila, i od čega bi profitirala ako se to desi naglo i u punom obimu? Bio bi to težak udarac, i pitanje je da li bi ta industrija uopšte to mogla da preživi.

Koliko se, dakle,“ puca“ po biljnim štetočinama, toliko i po nama ljudima, putem tv i drugih reklama, da upamtimo i utuvimo, da bez hemijskih preparata nema, nama hrane, a time ni života. I naši zemljoradnici, može se reći, uredno prihvataju prezentovano i ponuđeno putem reklama. O viđenom diskutuju sa puno ubedljivosti i poznavanja materije. Da li ovaj ili onaj preparat kupiti i primeniti ne bi li berba ili žetva bile obilnije, a krastavci, paradajz, lubenice, jabuke ili pak, klipovi kukuruza, bili krupniji i pozamašniji.

Šalu na stranu, stanje u našoj zemljoradnji danas, nimalo nije ružicasto ni impresivno, što se tiče zdravstvene strane proizvoda. Neumerenost u korišćenju hem. preparata i nestručnost u postupcima tretiranja, čini proizvode gotovo neupotrebljivim za ljudsku ishranu. Nepoznavanje tehnika zaštite i prskanja ( npr. pravilno poštovanje karencetolerancije, kompatibilnosti itd.) dovodi do toga da naše povrće, voće, žitarice i uljarice nemaju pristup u Evropskoj Uniji.

Ono što je sigurno, za zdravu prirodnu ishranu, nikakva hemijska sredstva ne dolaze u obzir, i sasvim su nepoželjna! Za organsku, biološku proizvodnju, kakva jedino vredi u ovom načinu ishrane, preparati protiv štetočina mogu biti samo i isključivo na biljnoj bazi, ukoliko je i to, uopšte potrebno, jer, moje je iskustvo da na planinskom (posebno na većim nadmorskim visinama) zemljištu, štetočina koje u dolinama napadaju biljke, gotovo da i nema! Viđao sam bašte na 500-600 metara koje su bitno drugacije od onih u dolinama, a povrće je gore naprednije i boljeg kvaliteta, bez bilo kakvog tretiranja preparatima.

Čini se da je najbolji lek protiv štetočina česta promena mesta za sadnju biljaka, tako da se štetočine ne uspeju ni razmnožiti u punoj meri i zaraziti zemljište… Činjenica je, da su bašte po našim selima, tradicionalno uvek na istom mestu godinama i decenijama. No, čak i na selu uspeh bi bio veliki samom promenom mesta bašte. Ima zapuštenih njiva u velikom broju, koje leže u korovu, po pet i više godina.

Takvo zemljište pročišćeno je od hemijskih taloga, jer su ih korovi, godinama, izvukli i apsorbovali u sebe. Treba, dakle, pokositi visoki korov u jesen i pripremiti zemljište za setvu povrća, žitarica i uljarica, a staru baštu, pustiti 3-4 godine da „odmori“ i da se zemljište regeneriše i oporavi.

Današnji, pogubni način zaštite biljaka hemijskim preparatima dostigao je takve razmere da „merkantilno“ povrće, voće, žitarice i uljarice gotovo da i nisu za ljudsku ishranu, što i sam, zastrašujuci , naziv „merkantilan“ jasno i govori. Cilj je profit, i ovo su proizvodi kao što su cement, čelik ili automobili, na primer, i svrha je, isključivo zarada!

A jedan od najtužnijih rezultata jeste što danas na našem selu gotovo da i nema više vrabaca i golubova. Hemijski otrovi došli su im glave, a ozbiljno prete i čoveku, koji kao da želi da izvrši samoubistvo sopstvenim izumom.

Nekontrolisana upotreba hem. sredstava u biljnoj (a takođe i u životinjskoj) proizvodnji, slična je nekontrolisanoj upotrebi hem. lekova, posebno sedativa, u lečenju ljudi, što je za zdravlje naroda krajnje nepovoljna, pa i alarmantna situacija.

Hrana sa grane, zdravlje bez mane

šljive free

Ljudski organizam svakodnevno prima, putem hrane, vode, raznih napitaka, pa i vazduha, otrove najrazličitije. Provereni način za izbacivanje (eliminaciju) tih otrova iz krvotoka i organa, upravo je ishrana voćem. Iz navedenog razloga voće je potrebno uzimati svakodnevno!

Voće je (uz povrće) hrana koja najbolje „leži“ čovečijim probavnim organima, jer su oni i stvoreni po meri plodova. Danas postoje veoma ozbiljni naučni dokazi da je čovek, izvorno, plodojed, i da se je, na svojim prapočecima hranio isključivo plodovima, samoniklim, na koje je, u svom nomadskom življenju, nailazio.

Zbog rečenog, sezonu domaćeg voća treba iskoristiti u što većem stepenu, i voće što više unositi u organizam. Činjenica je da se voće nasrazmerno malo koristi u ishrani, s obzirom na njegovu hranljivu vrednost. Pogotovu se malo koristi u svom izvornom, sirovom i neprerađenom obliku. Sve više se prerađuje u razne marmelade, džemove, „slatka“ i kuvane sokove, čime se njegova vrednost i korisnost po organizam, bitno umanjuje. Sveprisutno je mešanje belog šećera u voće, ne samo prilikom kuvanja, nego čak i sa sirovim plodovima. Naime, neki koriste, npr. jagode zaslađene belim šećerom ili pak šlagom u čijoj je osnovi, neizbežni beli šećer, dokazano štetan po ljudsko zdravlje.

Treba, dakle težiti da ovaj dar prirode, koristimo u njegovom izvornom i neprerađenom obliku, jer je tada najkorisnije po naše zdravlje. Naše loše navike, snagom volje valja prevazilaziti, zarad zdravlja, i tu kompromisa ne bi trebalo biti. Naročito je važno da kod dece stvaramo dobre i korisne navike, jer dete, po prirodi svojoj, kopira roditelje pre svih, i sve što radimo, dobro ili loše, deca usvajaju po automatizmu, i toga se kasnije drže u životu. Svedoci smo da mnoga deca danas, imaju loše navike, naročito u načinu ishrane, i njihovim željama upravlja konditorska industrija. To je, kako vreme prolazi, sve očiglednije i vidljivije. Deca zapostavljaju zdrave i korisne plodove raznog voća, zarad šareno upakovanih proizvoda iz prodavnica, nafilovanih rafinisanim šećerom, brašnom i uljem, pogubnim po zdravlje. I zato, ko voli vlastitu decu treba sve učiniti i iskreno se potruditi da se deca odvrate od prodavnica, a u korist plodova sa drveta i iz bašte. Ljubav se i na ovaj nacin može iskazati, a ne samo ispunjavanjem svake dečije želje, koje su, neretko i obični hirovi. Dete, svakako, nije zrela ličnost, i ne radi uvek u korist svoga zdravlja. Zato su tu roditelji da ga upute, i jednoga dana, kada odraste i stekne obrazovanje, nema sumnje, biće vam zahvalno za uloženi trud.

Većina roditelja danas, nažalost nema vremena za odgoj vlastite dece što je pojava za žaljenje. Nije dovoljno detetu svakoga jutra dati adekvatnu novčanicu sa kojom ce ono pohitati u dućan, već je daleko važnije naučiti ga da razlikuje vredno od nevrednog.

Sezonsko voće, pored svakodnevne uptrebe, treba pravilnim postupkom sačuvati za zimske mesece, kada ga nema na grani. To ćemo najbolje uraditi ako ga „konzerviramo“ sušenjem ili zamrzavanjem. Sušiti se mogu gotovo sve vrste voća, izuzev onih koja sadrže veliki procenat vode, kao npr. jagode, kupine, maline itd. kojih nema svrhe sušiti. Njih ćemo spakovati u zamrzivač, cele plodove ili isceđene u obliku soka bez dodataka bilo kakvih sredstava za konzervisanje, i naravno, bez pasterizovanja. Za sušenje su veoma pogodne npr. jabuke, šljive, dunje, grožđe itd. Prednost ovog postupka je što je sušeno voće (i povrće) lako skladištiti bez potrošnje bilo kakve energije, dok je zamrzavanje plodova ili sokova uslovljeno izdacima za potrošnju električne energije kao i veličinom prostora u zamrzivaču.

Bitno je da voće koje koristimo u svežem obliku, kao i ono koje ostavljamo za zimu, ne bude hemijski tretirano. To je od suštinskog značaja. Zato je najbolje voće sakupljati sa samoniklih stabala koja su negde na čistom seoskom ili planinskom prostoru. Današnja, sveopšta moda da se novi voćnjaci zasađuju isključivo kalem-sortama, loš je običaj, nema sumnje, jer se insistira na vizuelnom dozivljaju, po sistemu: što krupnije, to poželjnije. Veličina plodova u ishrani živom hranom ne igra nikakvu ulogu! I sitniji plodovi sadrže potpuno sve bitne vitalne materije, samo im je „mana“ što su „neugledni“. Čak staviše, siguran znak kvaliteta plodova jeste baš njihova mala veličina, pa i kvrgavost, ponekad. Treba se pri kupovini kloniti krupnih npr. jabuka, krušaka ili trešanja, odnosno plodova koji upadaju u oči svojom krupnoćom i sjajem. Taj sjaj je, u pravilu, lažan,  i nije zlato sve što sija, ne kaže se uzalud.

Na kraju treba reći da svo voće nije bazno, već to samo slatko voće.( Ovo je jedno od spornih pitanja u raw ishrani jer, naime, ima autora koji tvrde da je svo voće, dakle, i kiselo i slatko-bazno) Na to treba obratiti pažnju i koristiti više one vrste sa što većim sadržajem voćnog šećera u sebi. Posebno, slatke jabuke, lubenice, trešnje grozđe, kruške…a manje npr. višnje, ribizle, dunje…i tada sasvim dozrele plodove.

Kokosovo mleko Miloša Crnjanskog

Za pesnike, uobičajeno je mišljenje, da su boemi i dekadenti, i da žive neurednim i poročnim životom, udaljenim od prirode. Ovo je, svakako, predubeđenje, česta pojava  među ljudima… Svakako da svi pesnici nisu dekadenti i boemi. Ima i prirodnih koji žive u skladu sa prirodom. Jedan od takvih bio je Miloš Crnjanski koji je proveo  gotovo dve trećine  svog, nomadskog života, u dve metropole: Rimu i Londonu. U Rimu je radio kao ataše za štampu pri poslanstvu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u prvoj polovini 20. veka. Kretao se, po potrebi službe (a ne što je bio kakav snob, čega ni u tragovima kod njega nije bilo) među rimskom aristokratijom.

Družio se sa markizima, grofovima i generalima, pretežno dekadentnim, ali je živeo prirodnim životom. Nije bio pušač, a alkoholna pića pio je, uglavnom, na ručkovima i večerama, da ne bi kvario atmosferu za domaćinovim stolom. Za „in“ koktele govorio je „alkoholni bućkuriši“. Njemu, prirodno zanesenom i opijenom životom, alkohol beše nešto nepotrebno!

Nije imao automobil, a mogao je s obzirom na dobru platu, diplomatsku. Umesto autom, po Rimu vozio se biciklom kao prevoznim sredstvom! Bio je pravi sportsmen, retkost među pesnicima. Svaki fizicki napor, koristan je po zdravlje, verovao je. Skijao je, igrao tenis, a u mladosti igrao je i fudbal. Bio je oduševljeni skijaš i Bogu je zahvaljivao što je ljudima dao skije, ili kako su ih tada zvali, „smučke“… Tenis je igrao i vozio bicikl u vreme bez snega.

Potpuno prirodan, logično je da se je hranio prirodnom hranom. Gurman nije bio, iako su za stolom, u aristokratskim kućama, uglavnom bili rakovi, ćureće grudi i crno vino… Još pocetkom 20. veka govori o neophodnosti većeg korišćenja žive hrane i navodi nemački izraz: Rohkost. Takodje, govori o „božanstvenom maslinovom ulju“. U  restoranima i na terasama rimskim, umesto uobičajenog alkoholnog pića, ili kafe, najčešće je poručivao kokosovo mleko!  „Pijem mleko kokosa. Zašto sam prevalio taj put od krave do kokosa?- pitam sebe. Nisam valjda zaboravio našu milu kravu? U mom zavičaju. Ima tako lepe oči, ujutru.“

U lečenje i lekove nije verovao, i to je više puta, eksplicitno, rekao. „Ja ne verujem u lekove. Samo u Sunce.“ Ili: „Verujem jedino u Sunce, ono leči i telo i dušu“. Ili pak: „Što se lečenja tiče, verujem u more, vazduh i Sunce.“ Rec „sunce“ pisao je, iskljucivo sa velikim „s“. Najviše je verovao u Ljubav i u Sunce. U kretanje i u prirodu. U Rimu je živeo, ali je obožavao netaknutu nordijsku prirodu, i o tome, oduševljeno govorio i pisao.

Poživeo je, i pored svog hiperaktivnog i strastvenog života, 84 godine.

Antioksidans

Bowl-of-Cherries_122702-150x150 trešnje freeFresh-Raspberry-Close-Up-in-Hand__54295-150x150 maline freeWaterMelon-Slices_92672-150x150 lubenica freenarandža kriške freekivi free

Uobičajeno je stanovište da se gotovo sve zdravstvene nevolje koje današnji čovek ima (a nije ih malo) mogu rešiti, jednostavnim gutanjem šarenih pilula i kapsula. Doduše,svest o „kratkom dometu“ hemijskih lekova sve je prisutnija, ali su zato „suplementi“ („dijetetski proizvodi“, „pomoćni lekovi“) sve popularniji i sve traženiji. Naročito su traženi sintetički proizvedeni vitamini i minerali, kao sto su, na primer, „čudotvorni“ germanijum i selen.

Zašto je to tako?

Daleko je lakše kupiti u apoteci kutijicu „vitamina“ ili teglicu „Cedevite“, nego nositi u torbi iz dućana ili sa pijace, narandže ili limun, cediti i spravljati sok. A još je teže sakupljati, npr. koprivu, sremuš, divlje jagode, kupine, borovnice, drenjine, trnjine, glog ili šipak, na planini. To zahteva trud i napor, a većina današnjih ljudi opsednuta komforom, beži od tako nečeg kao nepotrebnog, pa i nedostojnog. Zašto to raditi kada su vam kapsule na dohvat ruke. A kapsule pomažu, u suštini, koliko i bogojavljenska vodica ili ljubičice svete Fine.

Najčudnije od svega je da se oboleli od najtežih bolesti prihvataju, danas popularnih kapsula germanijuma ili selena. Lično, to ne bih nikad radio, jer je to, u suštini, placebo efekat. Zasigurno bih se latio belog luka u kojem je famozni i svemogući germanijum u prirodnom (i jedino delotvornom) obliku. Ima tvrdnji da bi nam trebale ogromne količine belog luka dnevno da bi smo u organizam uneli količinu germanijuma koji bi se mogao „nositi“ sa kancerom, na primer. Retko ko pomišlja na opciju lekovitog gladovanja (posta) u kombinaciji sa prirodnim antioksidansima koji su prisutni u sveže ceđenim sokovima od organski proizvedenog, povrća. A to je način kojim su do ozdravljenja došli, stotinu hiljada ljudi obolelih od najtežih bolesti. Da li znate i jedan slučaj da je oboleli od teške bolesti izlečen gutanjem kapsula? Ja ne znam.

Ako postoji zdrava navika svakodnevnog unošenja u organizam antioksidansa u prirodnom obliku iz povrća i voća, žitarica i uljarica, kao preventiva i istovremeno ukusna hrana, do težeg oboljenja ne može ni doći, jer je to sigurna brana oksidansima, odnosno slobodnim radikalima koji razaraju ćelije.

Čovek, svakodnevno u organizam unosi kancerogene materije koje su, u savremenom svetu, svuda oko nas. Ima ih u, pesticidima tretiranim namirnicama, u raznim konzervansima iz prehrambenih proizvoda, u obojenim pićima, u aditivima raznim kojim prehrambena industrija „obogaćuje“ svoje artikle, u raznim materijalima koji se koriste u građevinarstvu, u hlorisanoj vodi iz vodovoda, ima ih u vazduhu, jer dolaze iz industrijskih dimnjaka, iz auspuha motornih vozila. Ima ih svuda!

Čovek, takođe svakodnevno unosi i antioksidanse iz presnog povrća i voća, pre svega, koji „potiru“ destruktivno dejstvo oksidansa. Ako je unos oksidansa drastično veći u dužem periodu, od antioksidansa, organizam nije više u stanju da se izbori, i oboleva. Ćelije više ne funkcionišu  na normalan, prirodan način, već obole i ponašaju se nenormalno, trule ili bujaju nekontrolisano.

Treba biti načistu: čarobnog štapića u obliku kapsula, pilula i tableta, jednostavno nema! I ne treba ga tražiti. Ono što treba jeste: vratiti se prirodnom načinu ishrane, neprerađenom, živom hranom! To, svakako, zahteva izvestan napor, volje pre svega, ali i fizički, ukoliko smo odlučili da sami proizvodimo povrće, voće, žitarice i uljarice. Ili samo nešto od toga, ako sami obrađujemo svoju baštu.

Mnogima je teško da iscede limun ili jabuku, već umesto toga otvore usta i ubace par kapsula, i rešen problem! Tako, jednostavno, stvari ne funkcionišu, nažalost. Dug je i naporan put do zdravlja, pogotovu ako je ono teže narušeno. Ali kome je stalo do ličnog zdravlja, i zdravlja onih koje voli, to nije nikakav napor, već nešto što se radi sa zadovoljstvom.

Pasivnost je podloga na kojoj uspevaju mnoge nedaće. To treba imati na umu.

Bucka

Tu, nedavno čuo sam dirljivu priču mlađe žene koja ima žarku želju da postane majka, ali joj to, već duže vremena ne uspeva. Sve je pokušala, kako smatra, ali uspeha nema. Postala je stalna „mušterija“ lekara zvanične medicine i neka vrsta zamorčeta. Na njoj se isprobavaju nova medicinska dostignuća, a ona sve to podnosi vedro i sa puno optimizma. Endokrinologija je njena najveća nada, a neće se libiti i ako, ne daj Boze, bude trebao i hirurški zahvat. Vreme i novac neće žaliti (što je u proteklom periodu i dokazala) samo da ostvari svoj životni san.

(Uzgred, kruži neverovatna priča da se medicinski eksperimenti, odnosno klinička ispitivanja na živim ljudima, danas u svetu samo još obavljaju u Vijetnamu i u Srbiji!  Želim da verujem da je ovo nečija zlobna izmišljiotina.)

U čemu je, zapravo, problem ove žene?

Kako ima nešto viška kilograma, ne treba biti mudrac pa videti da njene žlezde sa unutrašnjim lučenjem, zbog tog „viška“ svoju funkciju ne obavljaju kako treba. A niti ona, niti bilo ko iz njenog okruženja nije došao na ideju da pokuša da problem (odnosno bolest) reši prirodnom hranom i zdravim mršavljenjem, čime bi endokrine žlezde „došle na svoje“, odnosno profunkcionisale.

Ovakve slučajeve prirodna medicina poznaje i efikasno, bezbolno i, što nije nevažno, „jeftino“ rešava.

Čovek, još uvek, ništa efikasnije nije izumeo od prirodnih lekova, a sva je prilika, da se tako nešto nikada neće ni dogoditi. Još uvek je, srećom, na snazi ona Hipokratova: „Priroda leci, a lekar brine o bolesniku.“

Još drastičniji je slučaj o kojem sam početkom 2012. slušao na tv-u. U emisiji o zdravlju, jedan od četiri učesnika sa titulom „dr medicine“ ispričao je istinit događaj koji se desio nesrećnom čoveku obolelom od kancera.

U bolnici lečili su ga svime sa čim raspolažu: hemoterapijom, zračenjem i svim ostalim. Bolest je išla od zla na gore, i došao je dan kada su ga otpustili kao beznadežan slučaj. Izrazili su rodbini svoje iskreno žaljenje, i rekli da su preduzeli sve što današnja medicina može učiniti. „Pokušajte sa antioksidansima (što će reći, sa povrćem i voćem, odnosno sa enzimima, vitaminima i mineralima) to je još preostalo“ rekao je na kraju šef medicinskog tima. Među rođacima i prijateljima teško obolelog, igrom slučaja, zadesio se i taj isti gost u tv studiju, lekar, takođe državne medicine, koji je neočekivano, u trenutku lucidnom, upitao: „A zašto niste sa tim što ste upravo rekli, započeli lečenje, pa zatim sa svim ostalim?“ Šef tima bio je potpuno zatečen i zbunjen logičnim pitanjem, i posle nešto duže pauze rekao je:  „Nisu nas tako učili.“

Čudno je kako ljudi prihvataju razumne i efikasne prirodne metode lečenja tek kada vrag odnese šalu, odnosno kada sve drugo, dokazano neefikasno, izdrže na svom izmučenom telu, i kada se više nema kud. Čak i u tako beznadežnoj situaciji lečenje prirodnom hranom i lekovitim gladovanjem, neretko uspeva da čoveka vrati među žive. O tome postoje brojna svedočanstva.

Koristite svoje noge

Biološki, čovek je stvoren da se kreće, a ne da sedi u kancelariji od devet do pet. To je čovekova priroda… Svaki biološki zakon, ako se grubo gazi, ima velike štetne posledice, a to su, u ovom slučaju, teže bolesti organizma.

Čovek iz Bora (ili okoline) priča, na tv, kako je u svojoj mladosti voleo da pešači, i kako je, više puta, pesacio od Bora do Zlatibora, a to je oko 200 km!… Danas u svojoj 101. godini izgleda krepko i vitalno, kako fizički, tako i duhovno. Peva i igra šah sa unucima i praunucima.

Lav Tolstoj je, takođe, bio veliki ljubitelj pešačenja (i fizičkih aktivnosti uopšte) i znao je da od svoje Jasne Poljane ode pešice u Moskvu, a to je  200 vrsta, odnosno kilometara! To je radio više nego jednom. Takođe, poznato je da je voleo da hoda bosonog.

Henrik Ibzen, veliki norveški pisac, prepešacio je svoju prostranu domovinu!

Mladi čovek iz Japana, uputio se, ovih dana, na put oko sveta, ne automobilom, brodom, motociklom, biciklom ili nekim sličnim, već pešice! Stigao je i do Srbije.

Ovo su, svakako, primeri koje treba slediti.

Pošast nekretanja zahvatila je danas, kod nas, čak i selo. Za dve stotine metara puta, do diskonta pića, mnogi seljani „pale“ auto ili motocikl! Nije „u trendu“  ići pešice, to je razlog njihovog sedanja na motor, a ne što baš nisu u mogućnosti da to rastojanje prepešače… Ima, doduše, i oblomovštine, treba reći. Seoski poštar u predvečerje ledenog januarskog dana, na -10  Celzijusa, poštu raznosi, nećete verovati, na mopedu! Herojski čin! Ja bih radije to obavljao pešice.

Preporuka: izbegavajte vožnju, koliko je to god moguće. Ukoliko vam radno mesto nije previše daleko, idite pešice do posla, ili makar biciklom.

Današnji čovek srastao je sa automobilskim sedištem i stolicom u kancelariji. Vozi se do posla, na poslu, često sedi, sa posla vozi se kući. Kada uđe u stan seda za trpezarijski sto, zatim za kompjuter ili u fotelju pred televizorom, gde ga nerviraju ružne vesti.

Malo ko ima kakvu rekreaciju, kakav sport u slobodnom vremenu, a oni koji se bave tako nečim, jesu, pre svega mlade osobe kojima sport, ako redovno upražnjavaju ljubavna zadovoljstva, i nije preko potreban.

Da li čovek može prirodno živeti i u gradu?

Iako je tako nešto teško ostvarivo, ako se dobro potrudi i organizuje, moguće je! U velikoj prednosti je ako je spontan, neposredan i neukalupljen u postojeće neprirodne sheme ponašanja. Moguća je, pre svega, prirodna ishrana, jer za to postoje specijalizovane trgovine, i takođe, već danas, postoje i proizvođači biološki tj. organski gajenog povrća, voća, žitarica i uljarica, i kod nas. Situacija, u tom pogledu, samo će ići na bolje.

Ono što se ne može izmeniti, to je kvalitet vazduha koji je, u pojedinim gradovima na alarmantno niskom nivou… Živeo sam jedno vreme u prestonici i svakodnevno se čudio samom sebi kako sam, još uvek, dobrog zdravlja, kako moj organizam može sve to da podnese. Dovoljno je videti stotine hiljada auspuha koji danonoćno bljuju olovo, pa da vas jeza uhvati. Tim više, što se kod nas voze, pretežno polovni automobili, koji su u razvijenim zemljama, doslovno, otpadna roba, jer su sa zastarelim motorima daleko „otrovnijim“ od automobila nove generacije sa Euro 3 plus motorima.

A donedavno u prestonici bilo je i mnogo kotlarnica po zgradama, na čvrsto gorivo, što je dodatno zagađivalo već zagađeni vazduh. Verovatno je stanje, što se toga tiče , danas nešto bolje.

Sem zagađenog vazduha, u prestonici je, barem za mene, i buka veliki problem. Za moje osetljive uši to beše prava tortura. I danas kada na tv (kojeg ne volim) vidim neki razgovor „sa lica mesta“ tj. sa bučne ulice, u svojoj tihoj sobi imam utisak da se reporter javlja iz mlina za mlevenje kamena.

Povrh svega, u velikom gradu prisutni su, svakodnevno, i nebrojeni stresovi,  jer đto je gušća naseljenost, to je i više konfliktnih situacija.

Postoje parkovi, reći će neko. Ali to su parkovi u samom gradu ili na obodu grada, a „pečurka“ koja kao kišobran natkriva čitav, veliki grad, gotovo je podjednako napresovana otrovanim vazduhom. To je činjenica, pogotovu za vremena bez vetra. Zbog svega ovoga , i bavljenje sportom i rekreacijom u gradu ne moze imati očekivani efekat.

Treba, dakle, izići iz grada. Već na dvadesetak kilometara vazduh je drugačiji  i puno korisniji.

Ljudi danas rade i po nekoliko poslova paralelno, provodeći čitav dan na poslu, i nemaju vremena za rekreaciju u prirodi, znam to. Ipak, svaki slobodni sat, a naročito dane vikenda, treba provoditi na brdu ili planini koje gotovo svaki grad ima u svojoj blizini, ponekad i veoma blizu. Moguće je uskladiti obaveze i vreme za oporavak, potrebna je jasna odluka i čvrsta volja. To rešava sve.

Ako vam mogućnosti dozvoljavaju kupite, npr. konja. On ce vas izvesti iz grada i samim tim ste na velikom dobitku, ne morate ni pešačiti na čistom vazduhu, samo jahanje deluje terapeutski. Svaki izlazak u prirodu preporod je za organizam, ali i za psihu. A po lepom vremenu možete privezati konja na livadi, na dugom konopcu da pase, a vi da krenete pešice u potragu za šumskim plodovima, punim sunca i zdravlja. Za vreme letnje sezone toga ima u izobilju: divlje jagode, divlje trešnje, kupine, šljive, kruške, jabuke, pečurke, lešnici, šipak…Od toga nema prirodnije hrane.

Zanimljivo, ljudi kada se u prirodi slučajno susretnu, daleko se ljubaznije ophode jedni prema drugima, čak su i srdačni, što je redak slučaj u „civilizaciji“, u tome sam se uverio više puta.

Za osobe koje imaju vikendicu u prirodi, sve je daleko lakše izvodljivije i oni se mogu smatrati srećnicima. Kompletna sreća bila bi da se  trajno presele u vikendicu i ostave grad kao ružan san. Ovo pogotovo važi za ljude u srednjim godinama i za starije. Naravno, ni mladi ne bi pogrešili da tako nešto urade. A to je i najbolje doba za povratak prirodi, no to su danas retki slučajevi. Za mlade, danas, grad je obećana zemlja, i život ne vide izvan njega, što je moda vremena, a retko ko ide protiv mode. To rade samo retki i neobični. No svako ima pravo na svoj izbor, ali sto je osoba samosvesnija i originalnija, to joj je život ispunjeniji i bogatiji, i tada preduzima korake koje smatra da će unaprediti njen život.

Treba, dakle, raditi na sebi, na svojoj ličnosti. Biti ličnost, samostalna u donošenju odluka, imati jasne ciljeve, a ne povoditi se za modama i sugestijama ograničenih ljudi, to je nešto. Ono što je najvaznije: po svaku cenu treba izbeći sudbinu malograđanskog vegetiranja uz televizor, bez obzira na to „što svi tako rade“ i što se to, masovno, smatra nečim „pravim“, proverenim, ili kakvim već ne.