Može li se zimnica pripremiti bez rafinisanog ulja i belog šećera?

Svake godine u vreme pripreme zimnice ista priča. Na rafovima trgovina nema plastičnih flaša sa, omiljenim rafinisanim zejtinom, a takođe nema ni poznatih kesa sa voljenim, belim šećerom.

Beskrupulozni monopolisti igraju poznatu igru. Igru koja donosi mastan profit. Naprave veštacku nestašicu, i narod posle mesec dana uzaludnog obijanja pragova raznih trgovina kada, konačno ugleda nove količine ovih neizbežnih proizvoda, srećan više i ne gleda cenu, a ova je poskočila pedesetak procenata. Naša posla. No, svaka nevolja ima i svoju lepšu stranu…

Iako retko posećujem objekte prehrambene industrije, išao sam u market poznate trgovinske firme, po maslinovo ulje. Takvog ima u nesmanjenim količinama, u atraktivnim staklenim flašama, kako i dolikuje pravom proizvodu.I cena je sasvim ista kao i ranije. Takođe i nerafinisano suncokretovo ulje moze se naći i to prilično povoljnije od maslinovog. Samo „narodnog“ ne beše ni za lek.

Ono što se, još moglo primetiti, na rafovima ne beše cak ni žutog šećera! Tek dve-tri kese smeđeg beše. Eto, vidljive koristi od nestašice. I oni koji (iz iracionalnih razloga, čini se) ne kupuju ove proizvode, zbog nestašice prešli su na neuporedivo zdravije zaslađivace od belog, dokazano štetnog. Kamo sreće da se ovaj nikada više i ne pojavi na rafovima.

Zaista, nije lako odgonetati zašto, tzv. običan čovek, radi često u korist svoje štete. Zašto kupuje, provereno štetne proizvode, kao što su, rečeni beli šećer i rafinisano ulje, koji su upola hemijski proizvodi, bez roka trajanja? Da li je stvarno, na prvom mestu, to stvar loših finansija? Teško da je to racionalno objašnjenje fenomena.

Svi moji prijatelji i poznanici, kada počnem da govorim o štetnosti rafinisanih proizvoda, gledaju belo. Niko od njih ne može ni zamisliti situaciju u kojoj ne bi bilo belog brašna, belog šećera i rafinisanog zejtina. Tek poneko kaže: „Pa to se ne isplati, kupovati tamo neke, specijalne, nerafinisane proizvode, a ti nisu, brate, ni ukusni! Nekako su bljutavi. Ko će jesti brašno iz kojeg nisu izdvojene mekinje? Ko će u salatu staviti (skupo) maslinovo ulje, sa onakvim ukusom? Nismo, bre, mi Grci, pa da nam je tako nesto normalno. A taj žuti šećer nije sladak koliko beli, što jes, jes. Pa da je ovo što decenijama kupujemo stvarno štetno, zar bi moglo da se prodaje, i da uz to, ide kao alva?“

To su argumenti, i tu prestaje svaki racionalni razgovor. Naprosto, to je navika, a navike se teško menjaju. Čovek, da radikalno promeni svoje navike mora se odreći svog voljenog načina života, udobnog kao kožne cipele postavljene krznom, u hladnom zimskom danu. Na neki način, mora se odreći svoje prošlosti i svojih uspomena. Sve što je decenijama radio u vezi ishrane, ispada da je bilo naopako, i da je bio u zabludi. A to nije lako priznati ni sebi, ni drugima.

I tako, dolazimo do zaključka da problem stvarno ne leži u finansijskim nevoljama. Stvar je, čini se, kompleksnija i dublja.

Racionalnom upotrebom nerafinisanih, zdravih proizvoda, finansijski izdaci su tek nesto veći, ali je zato zdravlje znatno veće. To je van sumnje. A šta je važnije od zdravlja? Dobrim ekonomisanjem, i sa malo para, možemo se zdravo hraniti. Treba samo znati, i imati volje za tako nešto. To je suština zdravog načina ishrane.

Lečenje od lekova

tableta free

Bolovao sam, ima tome godina dana, od upale grla (angina). Nisam mogao dokučiti razlog tome. Hladnu vodu ne pijem nikada, a niti bilo šta drugo, u hladnom stanju. Sumnjao sam na „promaju“ jer sam, zbog spoljašnje vreline spavao u sobi sa otvorenim prozorom, a takođe i vrata na balkonu kuće bila su otvorena. Istina, bilo je strujanja vazduha, ali toplog. „To je od promaje“ mogao sam čuti komentare prijatelja. Uobičajeno. Ipak, čini se da uzrok ove bolesti leži drugde.

Iako se zadnjih pet godina hranim pretežno presnom (živom) hranom, u mom organizmu, očito ima još nagomilanih otrova, od kulinarskih specijaliteta iz ranijih godina i decenija. Samim tim, organizam ne funkcioniše sasvim ispravno, i s vremena na vreme, to daje do znanja.

Kod svake upale, lekar zvanične medicine, uobičajeno, po automatizmu „prepisuje“ antibiotike. Uz poznato pitanje: „Jeste li alergični na penicilin?…Sigurno niste?“ Obično bude deset injekcija. Za svaki slucaj. Nema te upale kojoj penicilin u većim količinama ne mođe doakati, naravno, pod uslovom da prva žrtva agresivne terapije, ovim „svemogućim“ lekom, ne bude sam pacijent.

Posle prve injekcije, stanje se nije popravilo, već sam dobio i dodatno pogoršanje! Loše sam se osećao, opterećeno. Čitav organizam mi je bio dodatno opterećen. Kao da sam, osim bolne angine, dobio još jednu, dodatnu bolest. Posle nekih četiri, pet sati osetio sam promene na licu, i na usnama. Kao da mi je lice blago trnulo, slično posle uboda pčele. Beše to očigledan slučaj alergije na penicilin, doduše lakši oblik. Moj organizam nenaviknut na ovaj otrov (sigurno je da u poslednjih 15 godina nisam primio injekciju penicilina) „bunio “ se i reagovao kao na bilo koji otrov: ubod otrovnog insekta, ujed gmizavca, trovanje gljivama itd. Nisam bio sasvim siguran da li akutni slučaj upale grla mogu smiriti prirodnim lekovima, pod sugestijama okoline „ništa bez penicilina“. Razmisljao sam da li da nastavim, sa injekcijama, ili da „na svoju odgovornost“ napustim, to uobičajeno sredstvo lečenja. Odlučio sam da prestanem sa tim otrovom. Latio sam se prirodnih lekova za lečenje angine: belog luka i žalfije. Čen luka izgnječen na dasci, stavio sam u grlo, i kao bonbonu sisao. Uostalom, beli luk jeste prirodni antibiotik, uz to neotrovan je. Ispirao sam grlo čajem od zalfije (posebnim načinom pripremljen). Uz to ništa od hrane, u bilo kom obliku, nisam uzimao sve vreme upale, što je, verovatno glavni preduslov izlečenja, ne samo ove , vec i svake druge bolesti… Posle tri dana upala je prestala. Ostalo je samo da se izlečim od lošeg dejstva penicilina kojeg sam nesmotreno i nerazmišljeno uzeo.

Kada sam svom rođaku, mladiću od 20 godina, koji je nekako u to vreme, ili nešto ranije, imao istu bolest, ispričao kako sam se lečio, nije mogao da veruje. Rekao je da je njemu trebalo čitavih mesec dana da se reši toga, uz 10 penicilina! Deset dana je intenzivno lečio grlo, a narednih 20 posledice otrova iz injekcija. Junački je to podneo, jer je mlad i snažan. Ali šta sa ljudima slabije telesne građe? Šta sa ljudima u zrelim godinama, a pogotovu onim u poznim?  To je količina otrova koja može ubiti čoveka, bez preterivanja rečeno.

Kako deluju hemijski lekovi?

Ova vrsta lekova (otrova, ispravnije rečeno) deluje lokalno i agresivno napada bolno mesto (bolest). Upornim i dugim tretmanom ovi lekovi uspevaju da bolest primire, što nije nikakvo čudo. No bolest time nije izlečena. Samo je pritajena hemijskim supstancama. Posle nekog vremena izbiće ponovo u istom, ili pak, drugačijem obliku, sa još težim posledicama. Opet hemijski lekovi, i opet isti rezultat. Začarani krug, iz kojeg najveći broj ljudi ne vidi izlaz, a čini se da je to slučaj i sa zvaničnom medicinom, kojoj je najviši domet i dostignuće palijativno rešenje problema, odnosno gašenje „požara“.

U rečniku piše da je penicilin „jak antibiotik, univerzalni lek protiv svih gnojnih oboljenja (dobija se iz jedne gljive)“. Ne kaže se iz koje se gljive dobija, pa to izgleda pomalo mistično, što je karakteristika oficijelne medicine, u celini gledano.

Bolest je manifestacija (izraz) lošeg stanja organizma, bolesne krvi. Lečiti samo bolne tačke, malo ima smisla,  jer će se bolest, neminovno pojaviti na drugoj tački, i vremenom broj bolesnih tačaka samo će se povećavati.

Zbog rečenog, jedino pravo rešenje jeste lečiti (u pravom smislu te reci) čitav organizam (krv) i omogućiti da organizam funkcioniše normalno. Ozdraviti bolesnu (nečistu) krv. To se postiže, jedino, eliminacijom otrova prirodnim putem: prirodnom, presnom hranom ( u kombinaciji sa kraćim ili dužim lekovitim gladovanjem (postom), zavisno od stanja organizma), fizičkim aktivnostima (alternativa je veštačko izazivanje znojenja), čistim vazduhom, čistom vodom i suncem. Ne treba zanemariti pozitivne emocije (ljubav pre svega) veoma bitan faktor za funkcionisanje složenog aparata zvanog čoveciji organizam. Svaka bolest, pa i najteža, jeste izlečiva prirodnim putem, no ne i svaki bolesnik. Za izlečenje je potrebna čvrsta volja i vera u izlečenje, što je ostvarivo disciplinovanim postupkom lečenja.

Šta su upale? Ovi bolni procesi, po nalazima prirodne medicine, pre svega nastaju zbog lošeg funkcionisanja bubrega! Zato treba po smirivanju akutnog stanja (ali i paralelno sa tim) posebno obratiti pažnju na pomoć bubrezima. Treba im, prirodnim putem, odgovarajućim, biljnim čajevima, pomoći da bolje funkcionišu. Za to postoje određene biljke provereno delotvorne. Koristi se specijalna mešavina lekovitih biljaka, u kojoj su: rastavić, kopriva, troskot i kantarion u posebnom omeru prema navedenom prioritetu. Mešavina se (jedna kašičica mešavine) preliva decilitrom i po vrele vode (ne kuva se) i ostavlja da odstoji 10 minuta. Čaj se pije samo tokom upalnog procesa, a najvise 20 dana. Takođe treba koristiti i čaj od zalfije (koji treba piti tokom cele godine). Svojim lekovitim dejstvom smiruje upalne procese, ali i više od toga. Priprema se kuvanjem od tri minuta, da bi isparila etarska ulja koja se ne smeju unositi u organizam.

Najvažnije: treba raditi na sticanju navike da zdravstvene probleme rešavamo, zdravim (prirodnim) sredstvima, a ne, linijom manjeg otpora, prihvatiti se u nevolji hemijskih lekova, dokazano neefikasnih, i više od toga- štetnih.

Makrobiotika, vegetarijanstvo i ishrana presnom (živom) hranom

Makrobiotika je, vremenom, postigla prilično široku popularnost u svetu, slično kao i istočnjacka filozofija, koja je prisutna i u evropskoj literaturi 20. veka (Herman Hese, npr.) Jin i Jang principi i „ravnoteža energije u organizmu“, nisu ništa drugo do filozofija, odnosno, stvar duha.

Gledano sa nutricionističke i zdravstvene  strane, ne bi se moglo reći da su ovi principi od bitnog značaja po zdravlje čovekovog organizma.

Važna karakteristika ovog načina ishrane je da se (slično kao kod vegetarijanstva) hrana termički obrađuje (istina na umerenim temperaturama) što celu „priču“ bitno devalvira. Osim toga u makrobiotici koristi se i meso, što je u zdravom načinu ishrane, apsolutno neprihvatljivo. To što se savetuje smanjen unos mesa, ne menja ideju ishrane mesom i ribom (neki ribu i ne računaju u meso) kao zdravim namirnicama, Dakle, upotrebom mesa, pa makar to bila i samo riba, i termičkom obradom, u sirovom stanju inače odličnih namirnica, kao što su žitarice, mahunarke, povrće…vrednost unešene hrane bitno se umanjuje, do te mere da se opravdano može postaviti pitanje, da li je ovaj popularan način ishrane, racionalno gledano, uopšte prihvatljiv. Istočnjačka filozofija jeste zanimljiva, ali u zdravstvene, nutritivne svrhe, po svemu sudeći, malo korisna.

Žitarice se u makrobiotici smatraju osnovnom hranom, (pirinač prevashodno) što je, svakako, prihvatljivo. Ali zašto ih „propržavati“ i kuvati, kako se može čitati u receptima ovog načina ishrane. Da li se to radi iz razloga „sigurnosti“? Iz straha od bakterija i virusa? Pravilno, organski proizvedene žitarice ne iziskuju „propržavanje“, vež se mogu koristiti u neprerađenom stanju, kako jedino i vrede. No tada nisu, ili bar tako mnogima, na prvi pogled izgleda, dovoljno ukusne. „Štos“ je izgleda, u gurmanskom načinu pripreme?

Tvrdnja koju sam, u nekom tekstu o makrobiotici, pročitao (ne znam pouzdano da li je tačna) naprosto je antizdravlje u tanjiru. Naime, kaže se da se u makrobiotici izbegava naknadno soljenje jela, pa se so dodaje, isključivo, prilikom kuvanja, jer je „topla so lakše varljiva“(!) Ovo je proizvodnja otrova u tiganju ili šerpi!Poznato je da, naročito sveprisutna „kuhinjska“, anorganska so na visokim temperaturama menja hemijski sastav i, inače otrovna, postaje još otrovnija! Umereno zasoliti jelo (morskom solju) kada se zahladi posle kuvanja, može se još i razumeti, ali kuvati (pržiti) sa već ubačenom soli, zaista je neprihvatljivo, gledano sa tačke gledista zdrave ishrane. Ako je ovo pravilo makrobiotike, onda šta reci?

Suma sumarum, makrobiotika ne može zadovoljiti opšte principe zaista zdrave ishrane, lišene filozofije, religije ili običnog pomodarstva. Istina, u poređenju sa konvencionalnim načinom ishrane termičkom obradom namirnica gde se kulinarska „dostignuća“ vrše na ekstremno visokim temperaturama (preko 200 stepeni Celzijusa), makrobioticki način pripreme jela jeste, svakako, prihvatljiviji, ali bitne razlike, zapravo i nema. Razlika je, gotovo u nijansama.

Šta je vegetarijanstvo?

Mnogi brkaju vegetarijanstvo i ishranu živom (presnom) hranom, inače, dve sasvim različite stvari. Kako i sama reč kaže, ovde su povrće, i biljke uopšte, glavne namirnice, što je sasvim prihvatljivo. Ono što nije prihvatljivo, jeste kuvati povrće, jer se tada ova bogomdana hrana pretvara u svoju karikaturu, bitno umanjenih nutritivnih i zdravstvenih vrednosti.

Meso je izbačeno iz ovog načina ishrane, što je kao ideja potpuno na mestu, svejedno da li se to radi iz moralnih razloga. Rezultat je, zdravstveno, sasvim prihvatljiv. Ali unošenje kuvane hrane u organizam, pa makar to bilo i povrće, stvara čovekovom organizmu nerešive nevolje, jer probavni aparat čovekov nije stvoren da prerađuje kuvanu hranu pa se takva hrana dugo zadržava u crevima i, prosto rečeno, kvari, što zagađuje organizam i truje krv, stvarajuci kiseline koje su, bez preterivanja, pogubne po organizam.Takva hrana jeste bez vitalnih elemenata, ili bitno smanjenih količina, i od sasvim male je koristi.

Više štete nego koristi, krajnji je rezultat, inače humane, pa i plemenite ideje nekorišćenja mesa životinja, kao i njihovih produkata (mleko, jaja) u ishrani ljudi. Treba biti do kraja objektivan, pa reći da je ovaj način ishrane ipak zdraviji (samim tim što se ne koristi meso) od konvencionalnog načina. To je sigurno. No to je, ipak nedovoljno, i ostaje pitanje: zašto kuvati povrće i ostalo bilje? U slučaju da je „stvar ukusa“ na prvom mestu, onda ideja zdrave i „normalne“ ishrane dovedena je u pitanje. Ako je vegetarijanstvo uopšte ideja zdrave ishrane? (Isto važi i za makrobiotiku) Oba ova načina ishrane jesu alternativa konvencionalnoj ishrani, no da li su prava alternativa? To je pitanje.

Treba, na kraju napomenuti da je vegetarijanstvo od davnina prihvaćeno od strane velikih umova (filozofa, pesnika i naučnika), od Sokrata, pa do Franca Kafke i Nikole Tesle, što je moralni stav, pre svega.