Ljubav ili karijera

Danas, govoriti o Sreći koju donosi Ljubav, mnogima izgleda kao kakva donkihoterija ili čista naiva. Svedoci smo nezabeležene pomame za popularnošću kao načinu i putu, koji donosi uspeh (i sve što uz to ide) u životu. Sredstva se često, ne biraju, i mladi u sve većem broju odlučno, beskompromisno, pa i beskrupolozno, kreću putem slave i karijere. Godinama na taj korak pripremani, i neretko od roditelja instruisani i podržavani, nemaju nikakvih dilema i sumnji u tom pogledu. Karijera jeste život, a ono što se zove Sreća, nešto je „zastarelo“ i preživelo. Reč iz osamnaestog stoleća, koja danas čudno i rogobatno zvuči. Šta će nam ta „Sreća“ako imamo para i slave? A ako imamo para imamo i vlast i moć. Šta ćete više od života. Vladati nad svojim bližnjim, Sreća je najveća.

Na tv-stanicama VIP gosti dominiraju, jer to žele dragi gledaoci. A da se „dogura“ do VIP statusa sva su sredstva dozvoljena. Najlakše (i najbrže) izazivanjem skandala, jer svaka reklama i samoreklama, donosi popularnost, makar kakva bila. Slava je slava, pa makar bila i crna. I zato, koliko su popularni talenti, toliko( i još više) popularni su i obični kriminalci. Doduše, iz te ekstremne faze, kada je kriminal u društvu bio najpopularniji, kao da izlazimo, i danas je težiste sve više na talentu, fizickim i raznim drugim sposobnostima, jer je tako u normalnom svetu a mi smo (kao društvo) odlučili, za promenu,  da budemo normalni, što nam, pravo rečeno, ne ide baš najbolje, ali se trudimo koliko možemo.

Današnja moda tv rijaliti programa, lep je pokazatelj na šta su ljubitelji „leba bez motike“ sve spremni, da bi ostvarili (ili ako je već imaju, podgrejali) karijeru… Spremni su da u nedođijama Indokine jedu žive gmizavce, da dobiju malariju od komaraca, što se i događalo), ukratko, da „prežive“, što je dobra vežba za povratak u civilizaciju gde ista pravila važe.

Spremni su da žive puna tri meseca na nekomfornoj, brdskoj farmi gde nema ni voter klozeta, već samo poljskog, gde se roje muve i širi smrad, i gde se konflikti režiraju. Spremni su da budu klovnovi i pajaci, da se preznojavaju u studiju pripremajući jelo, što se odvija na 20 šporeta i 80 uključenih ringli istovremeno; da tatine kćeri sa žarkocrveno obojenim noktima, na nežnim prstima, čerupaju kokoške, istina sa grimasom na licu, ali ne odustajući. Da, već poznati pevač, za nekakvu kaznu, secka „u cugu“ 15 glavica crnoga luka.

A sve ovo da bi se uzbudio blazirani tv-gledalac kojeg još samo morbidnosti i ekstremne bizarnosti, mogu da pokrenu, i podignu iz mrtvila. I da radnja radi „uvaljivanjem“ nejestivih, „hrskavih“ i „kremastih“ proizvoda današnje prehrambene industrije, tom otupelom, i bez ikakvih talenata „dragom gledaocu“.

Mogu se čuti mišljenja da Ljubav i karijera, mogu ići zajedno, i da nisu protivrečne i nespojive stvari. To je, u praksi, veoma teško izvodljivo, i retko se dešava, samo kod parova iz iste branše, istih vrednosnih orijentacija, a i tada, porodični život nije opuštenost, jer da bi se prošlo kroz džunglu kroz koju vodi put do „blagostanja“ ostvarene karijere, permanentno se mora biti u napregnutom stanju i u“gardu“.

Da li je „juriti“ karijeru odricanje i odbacivanje Sreće?

Iz literature i uspelih filmova, (ali i iz života) možemo videti da se, neretko, događa da zaljubljena žena hoće voljenog muskarca „bez ostatka“ za sebe i porodičnu Sreću, i ne pristaje da ga „deli“ sa nečim što se zove karijera, ili sa bilo čim drugim. I događa se da muškarac napusti uspešnu karijeru, i potpuno se posveti voljenoj ženi i porodičnom životu, van „svetla pozornice“. Takav slucaj (izmedju ostalih) ubedljivo je opisan u Džek London-ovom romanu „Burning Daylight“ (kod nas prevedenom pod naslovom „Zlato“) gde izuzetno uspešan biznismen, čitavo svoje bogatstvo, hladnokrvno odbacuje, tj. dovodi sve svoje poslove do potpunog bankrota, i sa voljenom ženom kreće u novi život, na farmi u prirodi.

Takođe ima i suprotnih slučajeva, gde uspešan muškarac ni po koju cenu ne želi ostaviti karijeru koju smatra najvećom Srecom, i odriče se, na neki način, voljene žene, odnosno, žena ne prihvata njegov sistem vrednosti jer sluti da sa njim ne bi bila u braku srećna, i svako nastavlja svojim putem, što je krajnje nesrećna situacija. Takav je slučaj u romanu „Cvat lipe na Balkanu“, što možemo videti i u ekranizaciji ovog literarnog dela.

U današnje vreme ekstremnog egoizma, gotovo da i ne postoji dilema kada se treba odlučiti između „teranja“ karijere i posvećenosti voljenoj osobi i harmoničnom braku u anonimnosti. Takav sistem vrednosti dominira u potpunosti. Novost je da danas ( što nekada nije bio slučaj) karijeru prave, koliko muškarci, toliko i žene, i niko više nema svest o tome da takvim opredeljenjem, sistemom vrednosti i načinom življenja, nešto propušta u životu, a najmanje vlada mišljenje da je karijera surogat života i da je treba odlučno odbaciti, ako se želi srećan život. Tako nešto sasvim je strano i nerazumljivo današnjim ljudima.

Što bi se reklo, novo vreme, novi običaji.

Sreća punih creva

Kolika je danas opsesija hranom govori broj tv-emisija na ovu temu, kojih ima na svim našim kanalima (a takođe i stranim). Koje god dugme na „daljincu“ da stisnete, ugledaćete tiganj na šporetu, i kraj njega nekoliko „stručnjaka“ za pripremu „ukusnog zalogaja“. I svi govore kako pripremaju „zdravu hranu“. To što su namirnice koje stavljaju u tiganj ili šerpu nezdrave, njima nije nikakav problem. Svojim kulinarskim umećem, uspeće da naprave „zdrav i ukusan“ obrok „prste da poližeš“.

Tako se za „zdrav“ obrok u tiganj ili šerpu ubacuju namirnice kao što su: meso, pasterizovano mleko, jaja, rafinisano ulje, svinjska mast, belo brašno, beli šećer, margarin, pavlaka…kao i začini: kuhinjska so, biber, sirće, senf, kečap itd. Ko imalo poznaje nauku o zdravoj ishrani, znaće da su ove, i slične namirnice, sve samo ne zdrave i korisne organizmu.

Eksplicitni hedonisti, oduševljavaju se pripremljenim zdravim jelima od nezdravih namirnica, i sa velikim, i svakako neprirodnim apetitom, konzumiraju pripremljeno.

Danas, kao nikada ranije, čovek je opteretio svoje probavne organe ogromnim količinama hrane, najčešće izrazito lošeg kvaliteta. Naravno, to da se mnogo jede, nije „izum“ našeg doba. Tako je bilo oduvek, no to nekada beše privilegija bogatih pojedinaca i slojeva društva, aristokratije. Danas i običnom čoveku, nikad „bogatija“ (i nikad nekvalitetnija) ponuda prehrambene industrije, stoji na raspolaganju. Ne da mu je dostupna, već mu se putem agresivnih reklama, natura i predstavlja kao smisao življenja.

Statistike govore da u siromašnim zemljama, stanovnici gotovo čitavu svoju mesečnu zaradu daju na „potrošačku korpu“, pa uživanje ne može izostati. Tako se život pretvara u hedonistički, prizemni krkanluk, prerađene hrane najnižeg mogućeg kvaliteta, i paralelno ispijanje šarenih pilula i kapsula kako bi se, koliko-toliko ublažile posledice žderanja.

Čovek može i da jede mnogo, ali samo u slučaju da je veoma, fizički  (ali i emotivno i duhovno) aktivan. Tada obilno unošenje hrane ima opravdanja jer se organizam puno troši i veći unos hrane (po mogućnosti, zaista zdravog porekla i, naravno, neprerađene) nema loših posledica. Ovo se, pre svega, odnosi na fizicke radnike kao što su zemljoradnici, građevinski i šumski radnici, i ostali sličnih zanimanja.

Danas velika većina ljudi ima takva zanimanja koja podrazumevaju nekretanje. U takvoj situaciji unošenje velikih količina hrane, uz to još i nekvalitetne obilno „začinjene“ raznoraznim aditivima, direktno vodi u bolest, i to onu težu iz arsenala „bolesti obilja“…Ruske spahije iz 19. stoleća npr. poznate po svojim slavnim krkanlucima, oboljevale su od katara želuca i creva, što je u poređenju današnjim oboljenjima, kao posledica prežderavanja,  prava sitnica. Tada hrana beše puno normalnija a i te spahije su bili veoma aktivni tako da teških posledica gotovo da i nije bilo.

Može li biti zdrava osoba koja osam sati sedi za kancelarijskim stolom, do posla i sa posla, sedi za volanom, u stanu sedi za trpezarijskim stolom ili ispred tv ili kompjuterskog ekrana? Uz to jede koliko i drvoseča. Nema tog organizma koji takav način života može da izdrži za duže vreme.

Čovek čak i da se ne kreće mnogo, emotivnom i duhovnom aktivnošću može da eleminiše mnogo toga nezdravog iz svog organizma. No danas emocije i duhovnost nimalo nisu „in“, i to je zla kob modernog čoveka. Moće li osoba kojoj je u životu prioritet Ljubav, imati višak kilograma? Lubav i emocionalna aktivnost sagore sve što je suvišno u organizmu. Strastvene osobe iako jedu mnogo to se na njihovom telu ne primećuje. No danas ni strast više nije u modi. „Sreća“ je  napuniti svoj stomak do grla, i uz „grickalice“ i pivo ili Coca-Colu (sa 0% šećera) gledati u tv-ekran.

Ovako stanje i trend, najverovatnije, nisu slučajnost kako, na prvi pogled, izgleda. Pre će biti da je ovo što nam se događa, rezultat manipulacije stanovništvom, koja se vrši putem svemoćnih medija. Ako se stanovništvu hiljadu puta ponovi da je Sreća u žderanju bez granica, ljudi će, na kraju, to i poverovati, i sve što zarade uložiće na podmirivanje stomaka, rupe bez dna. Na tv ekranima svakoga dana može se bezbroj puta videti nov proizvod prehrambene industrije sada hrskaviji i kremastiji, i zadnja para odlazi vlasnicima velikih marketa, najveće nesreće današnjeg čoveka.

Treba li iz ishrane izbaciti sve namirnice životinjskog porekla?

http://www.besplatne-slike.net Potpuno besplatne slike visokog kvaliteta.

Neki autori iz oblasti prirodne ishrane, zastupaju tezu da su proteini životinjskog porekla glavni vinovnici zla u čovečijem organizmu, odnosno, da ovi proteini, u većim kolicinama, izazivaju i najteže bolesti. Preporuka je ovih autora, dakle, iz ishrane izbaciti sve namirnice životinjskog porekla, uključujući i sirovo mleko i mlečne proizvode, a takođe i sirova jaja.

Proteini su, decenijama veličani kao najvažniji element čovekove ishrane, i pod tim imenom isključivo se mislilo na proteine životinjskog porekla, pre svega iz mesa, ali i iz mleka (mlečnih proizvoda) i jaja. To da i biljke sadrže proteine, godinama i decenijama unazad,  smatralo se kao nešto što, naprosto ne postoji. I dan-danas mnogi ne znaju za tu činjenicu, i pod proteinima podrazumevaju, isključivo one životinjskog porekla.

Današnje vreme blagostanja, naročito u razvijenim državama Zapada, podrazumeva obilnu, „bogatu“ ishranu, pre svega namirnicama životinjskog porekla, od kojih je ubedljivo na prvom mestu, neprikosnoveno meso raznih životinja, ali odmah do njega je i industrijski proizvedeno mleko krava ništa manje opasno a neki autori smatraju ga i opasnijim od mesa! Tako unos proteina u odnosu na potrebe organizma visestruko je veći, i samim tim, veoma štetan.

Sve „moderne bolesti“, po svemu sudeći, potiču od prevelikog, bolje rečeno, enormnog, unosa proteina, tzv. rafinisanih ugljenih hidrata i lipida tj. masti, kako životinjskog porekla tako i rafinisanih ulja, (suncokretovog pre svih), a premalog unosa vitalnih materija (enzimi, vitamini i minerali)

Ishrana, isključivo biljnom hranom u autentičnom i neprerađenom obliku, svakako, najbolje je rešenje za sve zdravstvene nevolje i probleme. Oboleli prelaskom na stoprocentno živu hranu isključivo biljnog porekla, imaju realnu priliku da povrate svoje zdravlje, pa i kada su u pitanju i najteže bolesti.

Osobe sa oboljenjima,(hroničnim posebno) sigurno je da treba da se drže strogih pravila ishrane (neki to nazivaju strogom dijetom, mada bi  to trebalo da postane način života) i da ne koriste namirnice životinjskog porekla, pa ni mleko, njega pogotovu (mlečne proizvode) a takođe ni jaja. To je implicitan zaključak, manje-više svih autora koji se bave prirodnom ishranom, a ne samo onih najradikalnijih.

Ovo proističe, pre svega, iz spoznaje da je čovek izvorno biljojed, odnosno plodojed konkretno voćojed (frugivor). Tako, proizilazi da je hrana životinjskog porekla, doslovno, zlostavljanje organizma. Takođe, postoje brojna istrazivanja koja pokazuju da tzv. primitivni narodi, koji tradicionalno, u ishrani ne koriste namirnice životinjskog porekla, ne oboljevaju od bolesti moderne civilizacije blagostanja kao što su, pre svega, kancer, šećerna bolest, bolesti srca i povišeni krvni pritisak.

Namirnice kao sto su sirovo (kozije isključivo, nikako kravlje) mleko i mlečni proizvodi od takvog mleka, a takođe i sirova jaja, ulaze u manje radikalnu i većem broju ljudi bližu, varijantu ishrane presnom hranom, najkorisnijom po ljudski organizam, i mogu se u manjim količinama (prema nekim autorima, Ernst Ginter pre svih) preporučiti zdravim osobama koje nemaju razloge, ni potrebu za potpunim odbacivanjem (ili odricanjem) svih namirnica životinjskog porekla. No, svakako, ni tu ne treba preterivati, jer svaka neumerenost u jelu donosi loše posledice po organizam, pa makar to bila i stoprocentno biljna hrana u neprerađenom obliku.Posebna prepreka konzumiranju sirovih jaja i mleka jeste i danas vladajući mit mikroba, odnosno virusa i bakterija, navodno opasnih po ljudski organizam…Svakako industrijski proizvedeno mleko, ali i jaja nisu za ljudsku upotrebu ni u kakvom obliku! Ovde se misli na ova dva životinjska proizvoda organski proizvedena od koza i živine koje se slobodno kreću pašnjacima i ne dobijaju hormone rasta i antibiotike.

I kao što je već rečeno, svi oni koji imaju zdravstvene probleme (bolesti)) obavezno se moraju odreći SVIH namirnica životinjskog porekla. Ovo se naročito odnosi na hronične i najteže bolesti. To, svakako, nije lako izvodljivo, ali je, po svemu sudeći, jedina šansa da se sa bolešću uspešno izađe na kraj, tj. da se bolest savlada i izleči.

Presna hrana-planeta bez gladi

Shopping-Food_332312-150x150 južno voće freeGreen-Leaves-of-Celery_91470-150x150 celer list freeorasi free

Po mnogo čemu današnje prisustvo gladi u svetu (a 2012. zbog velike suše u Americi i Evropi posebno je ugrožena) posledica je pogrešnog načina proizvodnje hrane, pre nego nemogućnost da se proizvedu dovoljne količine.

Ogromne površine zasejane su žitaricama, uljaricama, kao i povrćem, i zasađene voćem, ali to je ipak nedovoljno.

U čemu je, zapravo, problem?

Ogromna količina koja se godišnje proizvede, kada se preradi (i po nekoliko puta) svede se, na kraju, na male količine rafinisane, odnosno manje vredne hrane. Hemijski tretirana i veštačkim đubrivima hranjena pšenica, na primer, požanje se pa se izvrši mlevenje na standardan način.

Uobičajen, i pomalo zastrašujuci, naziv merkantilna pšenica govori o suštini stvari, što znači da se ova zdrava i korisna žitarica proizvodi, na prvom mestu da bi nekome donela profit, (kao što se proizvode ekseri, cement ili plastične flase, na primer) a ne da bi se kvalitetno hranila sve brojnija populacija sveta.

Ta, u beli prah pretvorena pšenica, postaje tako trajan proizvod praktično bez roka trajanja, koji je, u prehrambenom pogledu, beskoristan, čak štetan. Mekinje, koje se rafinisanjem, tj. mlevenjem, odstranjuju, hranljive su, jer je u njima sve što je vredno i korisno organizmu, iz zrna pšenice. One idu u stočnu hranu, jer nisu pogodne (zbog relativno kratkog roka trajanja i svog sastava) za finalne proizvode kojima je belo brašno, sirovina. Za hiljade proizvoda, kada se termički obradi. A belo brašno, takvo kakvo je, i još termicki obrađeno, i belim šećerom „začinjeno“, tek tada je, ne samo sasvim prazan već, što je daleko gore, otrovan proizvod! Taj otrov je takav da da ne ubija odmah i trenutno, već lagano i postupno.

Uzmimo da se te ogromne površine, koje se godišnje zaseju „merkantilnom“, umesto nje zaseju onom za ljudsku upotrebu, tj. organskom, odnosno biološkom pšenicom. Korist koja bi se tada dobila po ishranu ljudi, mnogostruko bi bila veća nego „merkantilnim“ postupkom proizvedena. Kako to?

Organski proizvedena pšenica koja se ne melje u uobičajenom smislu reči, tj. ne rafinise se, već se koristi prekrupa ili klice, punovredna je hrana za čoveka, od koje se gotovo same može živeti. Skoro sve što je potrebno ljudskom organizmiu, jeste u zrnu psenice.

Danas, poznato mi je, čovek na selu zaseje pšenicu od koje dobije (za hleb, kore za picu, testo za palačinke i kolače, itd.) minimum jednu tonu belog brašna, tip 400 ili tip 500, što je, otprilike, dovoljno za četvoročlanu porodiciu na godišnjem nivou. Preostalu pšenicu, prodaje kao belo brašno ili kao pšenicu u zrnu. Na mlinu dovezenu, poznjevenu pšenicu, prosto zameni za belo brašno, proslogodišnjeg roda pšenice, već pripremljeno u vrećama od 50 kg. Ne dobije čak ni mekinje, ako ne insistira na tome, jer mlinovi ih prodaju isključivo za tov stoke. To dobijeno belo brašno seljak spakuje u ambar, i time je obavio glavnu stvar za svoj bezbrižni život.

Ta, verovatno, duplo veća količina pšenice potrebna za jednu tonu belog brašna, u slučaju da je organski proizvedena (dakle, u ovom slučaju dve tone pšenice) četvoročlanom domaćinstvu, po slobodnoj proceni, potrajala bi pet godina! Računica je prosta: 500 kg po svakom članu domaćinstva. Za jednu osobu stotinu kg organske pšenice, sasvim je dovoljno za godinu dana. Proizilazi da trošimo jedan kg pšenice na tri do četiri dana. Sasvim dovoljno.

Vidite li koje su to drastične razlike i nesrazmere. Potpuno pogrešan je, dakle, pristup da se u proizvodnji hrane ide na kvantitet, umesto na kvalitet. Samo na taj način mogu se proizvesti dovoljne (i istovremeno daleko zdravije) količine hrane, za čitavu planetu.

Slično je i kod proizvodnje mleka. Kod krava izvršena je takva selekcija mlečnih rasa, da su najtraženije one sa ogromnim vimenima koja deluju toliko prirodno koliko i silikoni nekih estradnih zvezda. Te krave dnevno daju 30 litara mleka! To nije prirodno. Na takav način proizvedeno mleko, nekvalitetno je, pa i štetno po organizam. Krava (kao i koza) da bi dala kvalitetno mleko, neophodno je potrebno da se slobodno kreće pašnjacima, da bude na čistom vazduhu i suncu, a ne da stoji, u rahiticnom stavu, zatočena u mestu, u štali na betonu, kljukana detelinom i kukuruzom tretiranim pesticidima, hormonima podsticana na prinos i antibioticima lečena jer se veštački održava na životu.

Krava sa prirodnih pašnjaka, organski proizvedena, daje upola manje mleka, i to je normalno, zdravo i prirodno. I tako i treba da bude. Mleko od tih krava nesumnjivo je kvalitetno, zdravo i korisno ljudskom organizmu, jer u sebi ne sadrzi hemikalije u raznom obliku. Ovako proizvedeno mleko, ako se koristi u sirovom, neprerađenom, odnosno, nepasterizovanom stanju,korisna je hrana, jer sadrži sve u savršenim proporcijama, od koje se same može živeti.

Osobi koja se hrani presnom (živom) hranom, jedan litar mleka dnevno, sasvim je dovoljno. Za godinu dana 365 litara. To je veoma mali trošak za (relativno) dobru hranu, koja ima veliki prehrambeni efekat, jer takva osoba u svojoj ishrani ne treba ni čokoladu, u kojoj je, tobož, alpsko mleko, ni „mlečni“ keks, ni „eurokrem“, niti bilo koji industrijski proizvod koji sadrži pasterizovano mleko, ili mleko u prahu, jer su to, u stvari, „merkantilni“ proizvodi, surogati, a ne mleko u pravom smislu reči. Usteda novca je evidentna.

Ista stvar je i sa proizvodnjom jaja. Jaja od kokošaka složenih u žičanom kavezu kao sardine u konzervi, nikako ne mogu biti kvalitetna i zdrava hrana. Uporedite sadržaj jajeta od kokošaka sa sela koje se slobodno kreću dvoristem, i sadržaj jajeta od kokošaka iz kaveza i videćete, golim okom, veliku razliku, a u zdravstvenom pogledu, ta razlika je daleko veća.

Kada se količina novca koju čovek potroši hraneći se konvencionalnim načinom ishrane, uporedi sa utroškom za organski proizvedenu hranu, vidi se da je ova druga, ma kako nemoguće izgledalo, jeftinija, tj. da je takva vrsta hrane, količinski daleko manje potrebna za normalan život. Po nekim procenama, oko četiri puta više potrebno je, konvencionalnim načinom proizvedene hrane, od organski proizvedene! Na stranu to što je, u celoj priči, zdravstvena „dobit“ od ishrane presnom hranom, ustvari najveća dobit. Čovek, uobičajeno, daje velike novce za ogromnu količinu hrane, koja je, u kuhinji prerađena, odnosno termički obrađena, u organizmu, u velikoj meri, balast i samo se jedna trećina iskoristi, uz veliko opterećenje organizma.

Postupak sa pšenicom, sirovim mlekom, suncokretom, šećernom repom…isti je i kod voća i povrća, koje se, u ogromnim količinama cedi, prerađuje i pasterizuje, pretvarajući tako, odličnu i savršenu hranu u sirovom stanju, u bezvrednu, spakovanu u , šarenim etiketama ukrašene tegle, teglice, flaše i „tetrapak“-ove. Presno voće i voćni sok iz flaše ili „tetrapaka“ nema nikakve sličnosti jedno sa drugim! U zdravstvenom pogledu to su neuporedivi proizvodi.