Ne germanijum, već beli luk

Izvan svake sumnje, beli luk nema danas, kod nas, tretman kakav po svojim kvalitetima zaslužuje.SANYO DIGITAL CAMERA

Ovo čudesno povrće, nije samo povrće, već je po svojim sadržajima (najlekovitije supstance su alicin i adenozin) više od toga-lek! Dejstvo belog luka može se osetiti gotovo odmah nakon konzumiranja, a to mogu da potvrde svi koji imaju problem sa povišenim krvnim pritiskom ili nesanicom, na primer, mada se bez preterivanja može reći da je univerzalni lek jer deluje široko i suprostavlja se gotovo svim bolestima, a narocito dobro deluje kod upala… Preventivno deluje na pravilan rad svih organa a krajnji rezultat je značajno produženje života.

Zato bi preporuka bila, koristiti ga umesto, dokazano štetnih, hemijskih lekova. Redovnom, svakodnevnom upotrebom organizam postaje otporniji, ne samo na infektivne bolesti (dejstvo antibiotika) vec čišćenjem i jačanjem krvi postiže se znatno bolje, opšte zdravstveno stanje.

Takođe, teško se može naći snažniji antioksidans u celokupnoj flori. U tom pogledu poredjenje može da bude sa pandanom iz prirode, samoniklim sremuš-em. U svakom slučaju po količini vitalnih materija ravan je samoniklim plodovima iz prirode.

No i pored brojnih( i vekovnom pa i hiljadugodišnjom upotrebom) dokazanih vrednosti, potrošnja belog luka danas, kod nas nije na zavidnom nivou. Trend malog unosa namirnica biljnog porekla, u velikoj meri jeste preuzet (kao i mnogo toga drugog, lošeg) iz „velikog sveta“, iz bogatih zemalja Zapada, gde je potrošnja namirnica životinjskog porekla u velikoj nesrazmeri u odnosu na potrošnju onih vrednijih (ili, po mnogim, ozbiljnim autorima, jedino vrednih) biljnog porekla… Na našem selu, treba reći, potrošnja belog luka nešto je izraženija.

Da nedostatak bude veći, i taj nedovoljni unos u organizam, jeste u prerađenom, tj. termički obrađenom obliku, što značajno smanjuje vrednost ove čudesne biljke… U sirovom stanju beli luk, koristi se veoma malo ili nimalo.To je samo umešano u salatama kao dodatak (začin) glavnoj salati. Kod nas poznato je,“belolučenje“ paprika, prženih nažalost, gde se luk dodaje na kraju procesa prženja, živ i sirov sitno iseckan, na papriku. Ovo neznatno korišćenje u živom obliku, donekle je i razumljivo, budući da beli luk ima izraženu ljutinu i silinu, pa se zato ne može samostalno koristiti u većim količinama, sem u nekim oblicima hladno preradjenim, kao što je miks sa nerafinisanim uljem, ili osušen i samleven, no i tada se mora unositi u prikladnim količinama, više puta na dan. Svakako, preterivanje treba izbegavati.

Danas na tržištu postoje razni oblici belog luka van glavice kao: tinktura, i sušeni, samleven zapakovan u kapsulama ili u kesici. No tu treba biti oprezan, jer se među suplementima prodaju i bezvredni proizvodi nedovoljno kontrolisani od nadležnih organa. Iako, u principu, ovako ponušeni beli luk bi trebao da ima identično dejstvo kao i sirovi , ipak je najsigurniji onaj iz sopstvene bašte, i organski proizveden. „Zapakovan“ u tinkturu ili kapsulu, ili pak u kesicu, moze biti organski proizveden, mada to i ne mora biti slučaj, može biti sadržajno čist bez primesa, ali i ne mora, pa zato takve proizvode treba kupovati od proverenog i sigurnog proizvodjača, jer sve što je zapakovano jeste, u suštini „mačka u džaku“ i ništa nije sasvim sigurno.

Jedina prednost ovog načina je što takav beli luk ne odaje,  u velikoj meri, svoje mnogima neugodne mirise, pa se može konzumirati i na poslu ili neposredno pred izlazak u drustvo. Ovo nije beznačajna stvar, pa se zato mnogi (i sve više) odlučuju za ovu elegantniju varijantu, bez neprijatnog čišćenja češnjeva i njihovog, u iseckanom stanju, reskog i oštrog mirisa koji zadugo ostaje u ustima. Stvar je jednostavna, ubacite kapsulu, dve ili ispijete kašičicu tinkture i uneli ste potrebnu „dozu“ neophodno potrebnu za očuvanje zdravlja, jačanje organizma ili pak, lečenje.

Iako ovi preparati nisu idealni u odnosu na sirovi beli luk iz vlastite bašte, ipak su daleko bolji od raznih „germanijuma“ koji se glasno reklamiraju i nameću stanovništvu, što je kolokvijalno rečeno, kupovanje, već navedene, „mačke u džaku“, jer nikada niste sigurni šta ste (za skupe novce) dobili. Neosporno je da redovna upotreba bilo sirovog luka, bilo u obliku tinkture ili kapsula, daleko sigurniji način da se izborimo sa slobodnim radikalima i većeg efekta ima od bučno reklamiranog germanijuma  sintetickog porekla. I, što danas nije nevažno, daleko je jeftinije. Neuporedivo.

Šta nas (sve) sprečava da se hranimo prirodnom hranom?

fruts pijaca lepa

Često možemo čuti: treba se hraniti prirodnom hranom, to je za naše dobro, za naše zdravlje. I iz iskustva onih koji su uspeli da se preorijentišu na takav način ishrane, jasno vidimo da su oni u pravu, ali mi smo probali, trudili se, pa nam opet, ne uspeva. I između mrkve, karfiola, luka, jabuke i zrnevlja žitarica, sa jedne strane, i pljeskavice sa „urnebesom“ i gibanice sa puno masti, sira i jaja, izaberemo ovo drugo.

Zašto je to tako?

Ubeđeni smo, to nam je takoreći u genima, da je kuvana (pečena, pržena) hrana daleko ukusnija od presne. Ovo, zaista, na prvi pogled, izgleda tako, ali u suštini to nije tako, jer i  presna hrana može se začiniti i napraviti veoma ukusnom. Ono što ne može, po logici stvari, jeste da bude upržena, i vruća prilikom konzumiranja, jer pravila ovog načina  ishrane dozvoljavaju tek „temperiranje“ do 40 stepeni Celzijusa, što je većini ljudi, nedovoljno. Ipak, blago zagrejana presna hrana deluje veoma prijatno.

Naravno, sve je stvar navike, i kako smo navikli da jedemo, najčešće vruću supu ili pečenje, isto tako vremenom možemo se navići na nekuvana (nepečena) tek blago zagrejana jela. Ovo je lakše reći i tvrditi, nego izvesti u praksi, to je tačno, ali vredi se potruditi i ne odustati definitivno (povremeno odustajanje i ponovno vraćanje jeste čest slučaj) jer se višestruko isplati.

Od detinjstva okruženi smo mirisima tradicionalne kuhinje: miris pečenih paprika, pasulja koji se u grnetu (glinenoj posudi) krčka na vreloj ringli, pečenja na ražnju, podvarka sa ćuretinom itd. Ti mirisi spadaju u najlepše uspomene iz detinjstva, i danas mnogim ljudima miris kuhinje prijatan je kao nekada davno kada smo, kao deca, s nestrpljenjem čekali da se jelo skuva (ili isprži) do kraja.

povrće, lepa free

Tako, ispada da se prelaskom na presnu hranu koja ne odaje intenzivne i jake mirise, moramo, na neki način, odreći najlepših uspomena, i sebi priznati da je sve to bilo, doduše lepo, ali po organizam malo korisno.

Iskušenja su brojna i svakodnevna. Kud god da krenemo šire se mirisi tradicionalne kuhinje… Na ulici ispred restorana u mangalu okreće se jagnje na ražnju i širi mirise koji nas prate od rođenja. Iza šaltera ćevabdžinice izbija miris pljeskavice sa crnim lukom. Kroz otvorene prozore stanova širi se miris pasulja u loncu i obilne zaprške sa paprikom, lukom, paradajzom…Na selu, vreme je pripreme zimnice, sokacima prostire se miris pečenih paprika koji deluje neodoljivo. Kod nas je paprika naročito cenjena i priprema se na brojne načine, što pečena na plotni šporeta, što u obliku ajvara, što pržena na ulju ili masti sa raznim drugim povrćem i začinima. To odaje jake mirise koji deluju izazovno u toj meri da smo iziritirani, i u iskušenju smo da se manemo, po mnogima, krutih pravila prirodne ishrane.

Lično, dogodilo mi se više puta (unazad dve decenije) da istrajem tri-četiri meseca, i u ishrani koristim samo prirodne namirnice u neprerađenom, živom obliku, a onda, nenadano podlegnem iskušenju. Najčešće su tome kriva mnoga tradicionalna slavlja kao, krsne slave, svadbe, rođendani itd. gde se uobičajeno pripremaju velike količine konvencionalne (kuvane,pečene ili pržene) hrane i tada je teško biti disciplinovan i strogo se držati pravila presne ishrane. U takvim prilikama događalo se da prekršim svoj zavet i podlegnem iskušenju, „vratim se među normalne“ kako sam mogao čuti. To bi potrajalo izvesno vreme, a onda bi ponovo prešao na presnu hranu.

Jednom, isto tako, neka tri meseca bio sam disciplinovan, i čak su mi se dopala jela presne ishrane, takođe veoma ukusna, iznenada u posetu mi je došla majka, iz razloga sećanja na sveca na kojeg sam sasvim zaboravio. Odmah sam znao da je predamnom veliko iskušenje. Spustivši oveću korpu od vrbovog pruća na sto, rekla je: „Danas je Đurđevdan…nisi valjda zaboravio?“ I sklonivši sa korpe kariranu pamučnu krpu, počela je da izvlači ono što je donela. Sobu su ispunili različiti, intenzivni mirisi koji su me vratili u detinjstvo. Donela je baš ono što sam oduvek najviše voleo. Prvo iz korpe se pojavio jareći but nedavno izvađen iz furune „smedervca“. Zatim je izvukla pola tepsije gibanice pune kozjeg sira, žute od jaja, takođe pre kratkog vremena izvađena iz pećnice. I na kraju teglu domaćeg ajvara i teglu, takođe domaćeg, pekmeza od šljiva, i još k tome, pola litra šljivovice od šljive ranke. „Au“ pomislih „moja presna hrana, po svemu sudeći, moraće da pauzira“

Poklone nisam mogao da odbijem, i razmišljao sam šta sa njima da uradim. Da ih, lepo, kada se ohlade spakujem u zamrzivač. Neka se nađu za goste. Majka, naravno, nije znala za moj novi način ishrane (sa kojim se, uostalom, ne bi složila) i bila je ubeđena da me je počastila, i da ću biti zadovoljan ponuđenim.

I tako, opet prekrših zavet, i nakrkah se tople jaretine i isto takve gibanice u kombinaciji  sa ajvarom prima kvaliteta. Na kraju, povrh svega, uzeh krišku hleba namazanu pekmezom. Pri tom nerazumnom, i moram priznati, bahanalijskom činu, pijuckao sam rankovaču zućkaste boje i neponovljivog mirisa i ukusa (šmeka)

Na kraju, upitah se, hoću li se moći vratiti na moj novousvojeni način ishrane uz ovakve specijalitete. Ipak, posle par dana vratio sam se novom režimu presne ishrane.

I nisam se pokajao.

Zabava sakupljanja plodova

Orahe sam sakupljao još kao đak trećeg razreda osnovne, na školskom imanju. Tada nam je to bila luda zabava, daleko više negoli posao. I tako je, na sreću, ostalo do današnjeg dana.

Već godinama sakupljam, kako šumske plodove, tako i one na selu sa stabala samoniklih voćaka.

Onomad išao sam u, još jednu, berbu oraha na obodu sela, koje danas, ovde u mom kraju, sakupljaju još samo zanesenjaci, ljubitelji prirodne hrane, kao što je dolepotpisani. Začudo, ovdašanji seljani napustili su staru i lepu tradiciju sakupljanja opraha. Brojna samonikla stabla, kojih ima posvuda diljem polja, a najčešće nakraj vinograda, danas posećuju još samo veverice. Seljani više nemaju volje ni motiva da se sagnu, što ovaj „poduhvat“ neizostavno zahteva. Pitam se kako će biti o Božicu, kada treba imati ove zdrave i ukusne plodove. Naravno, kupiće ih, jer su potrebni i za torte, kolače i pite, što je meni (vazda začuđenom) zaista čudno.

Ono nekoliko svojih stabala, svake jeseni pustim da sasvim sazre, i kada naiđe jak vetar (košava ovih krajeva, idealna je) onda su plodovi sa drveta u travi otavi i liscu, gotovo kompletno. Tako je bilo i ovog puta. Pred veče je zaduvalo, sutra će biti oraha u travi, rekoh sebi. Tako i beše. Topli oktobarski dan doneo mi je pravo zadovoljstvo sakupljanja. Kako sam i ocekivao, celokupni rod (prilično obilan, kao i obično) bio je na tlu. Krenuo sam od najrodnijeg, džinovskog stabla. Plodova je bilo toliko da sam morao oprezno da se krećem da ih ne bi pogazio. Za tili čas napunio sam torbu. Zatim sam krenuo dalje.

Moram priznati da nisam pokupio samo ispod svojih stabala, već sam to uradio i pod komšijska i druga. Neke sam vlasnike stabala poznavao, a neke, bogami i nisam. Svejedno, sakupljao sam odreda, znao sam zasigurno da ih vlasnici, ni jedan jedini plod sa trave neće uzeti, i da će ih ostaviti da istrule. Da su nameravali berbu pokupili bi ih i pre košave, mlateći po granama dugačkim leskovim prutom kako to, po tradiciji, beše do unazad desetak godina. Tako orasi ostadoše vevericama i meni, i delimo ih na ravne časti.

Za neka tri-četiri sata akcije imao sam u dve, oveće pune torbe, cirka 15 kg plodova različitih velicina i oblika. Bese tu veoma krupnih, srednje krupnih, sitnih i sasvim sitnih, jajastog i okruglog oblika, no svi vrede podjednako, jer kada se jezgra samelju imaju istu, visoku nutritivnu vrednost.

Noseći torbe u rukama niz selo, niko, baš niko nije obraćao pažnju na moje dragocenosti. Beše slavski dan (sveta Petka), selom se širio miris prasetine na ražnju, a orasi, nekako kao da nisu više u modi. Šteta. Baš šteta.

Berba oraha i dunja su gotovo kraj sezone plodova. Ostaju još kasnojesenje jabuke i kruške, mušmule i konačno, šipak, kojima ću upotpuniti „kolekciju“ kao i svake godine, bogatu.

Počelo je još maja meseca sa brojnim stablima samoniklih trešanja. Njih ovde samo još ja sakupljam i jata čvoraka, svako svoj deo. Tako mi je zamrzivač jednim, dobrim delom zauzet ovim medenim plodovima. Nešto kasnije stiže vrganj i ostale gljive našeg podneblja, kao: blagva, rudnjača, sunčanica itd.

Berba gljiva meni je oduvek, od kada ih sakupljam, još od osnovne škole, najuzbudljivija od svih, brojnih sakupljanja. Obično idemo nekoliko komšija ili starih prijatelja. Na početku potrage svako uzme poseban pravac kretanja i posle par sati nađemo se ispred kolibe, sa punim košarama cenjenih plodova. Za pravog ljubitelja gljiva svaki, pojedinačni pronalazak ploda u travi, velika je radost i zadovoljstvo. A kada je rod obilan, onda je to radost bezgranična, i uspomena se nosi sve do naredne berbe.

Na sreću, tradicija sakupljanja gljiva još uvek je veoma živa, i brojni seljani kada se selom pronese glas da ima gljiva, kreću jutrom ranim letnjim (što ranije to bolje) u berbu. Iako je ova berba sve samo ne lagana, jer po jutarnjoj rosi sa gumenim čizmama na nogama, treba se pentrati po visokim bregovima, i uz to nositi košaru, seljani vole ovaj uzbudljivi „sport“.

Zatim dolaze kupine „divlje“, veoma zabavna berba koja se odvija gotovo iskljucivo na planini gde su sasvim čiste i, redovno obilnog roda. Gotovo istovremeno stiže i šljiva ranka, takođe najčešće napušteni planinski šljivici. Onda stizu lešnici, naravno samonikli planinski, pa drenjina, divlja kruška, trnjina, glog i na kraju oktobarski i novembarski šipak, koji nikada ne omane u rodu.

Za bogatu „zimnicu“ potrebno je samo, i isključivo, dobra volja. Nije, božanstvene plodove prirode potrebno ni zasađivati, ni okopavati, ni đubriti,  ni vodom polivati, samo ih jedino treba sakupiti i eto hrane za bogove. No mnogima se ne da, nažalost, ni to, a ne znaju šta propuštaju.