Anoreksija

Pod anoreksijom najčešće se podrazumeva bolest mršavostimada neki psiholozi tim izrazom nazivaju gubitak apetita.

Događalo mi se da kada sa nekim uđem u priču o prirodnoj, odnosno presnoj ishrani, oponenti prvo što primete u vezi sa tim najčešće je opaska: „Sa takvom ishranom anoreksija je „zagarantovana“. Od travki i semenja ne može se živeti“. I teško mi uspeva da dokažem da su to predrasude i da je takva opasnost minimalna, ako je uopste ima.

Činjenica je, medjutim, da je anoreksija, takođe i njena suprotnost bulimija (prežderavanje), najčešće poremećaj metabolizma. Daleko češće nego što je to rezultat „dijete“ kako neki zovu ishranu živom hranom. Mršavost se često javlja i kod osoba koje se hrane uobičajenim, konvencionalnim načinom ishrane, termicki obrađenom hranom. Razlog tome je „metabolički stres“ i „sindrom slabe apsorpcije hrane“.

Dakle, unešena hrana, (svejedno prirodna ili neprirodna) ne apsorbuje se na zdrav i pravi način koji doprinosi optimalnom stanju organizma, to jest, idealnoj telesnoj masi, odnosno težini. A idealna težina, kao što znamo, jeste visina minus 100. I ako organizam funkcioniše ispravno tj. ako je zdrav, unešena hrana, svejedno da li je termicki obrađena ili živa, pravilno se apsorbuje, i tako telo dobija približno optimalnu težinu, naravno pod pretpostavkom da se hrana unosi u normalnim količinama. Gubitak apetita je, najčešće, čisto psihičke prirode, kao npr. u slučaju depresije Tada oboleli ima averziju prema hrani i hrana ga ne privlači. Svest je pod presijom teskih životnih okolnosti, koje izgledaju bezizlazne i nerešive, i organizam reaguje odbijanjem hrane što dovodi do nestanka masnih naslaga, pa i mišićne mase ako potraje u veoma dugom periodu, što je, istina, redak slučaj. U slučaju depresija kod dece, nedovoljno i neredovno unošenje hrane dovodi do usporenog rasta i razvoja tela.

Treba napomenuti da postoji i tzv. anoreksija neuroza, gde je apetit sasvim u redu ali popstoji strah od debljine, i osoba (najčešće se radi o devojkama tin-ejdž doba)  odbija da jede iako ima potrebu za tim. To se, vremenom, pretvara u naviku, što dovodi do preterane mršavosti koja je „u trendu“. Razlozi i koren ove bolesti leže, dakle, u modnim trendovima koje diktiraju moćne modne korporacije iz, naravno, sebičnih, profiterskih razloga. Žrtve su ( u pravom smislu te reči) manekenke, „pokretni ofingeri“ za najnovije (i najluđe) kreacije. Normalnom čoveku ove „uspešne devojke“ izgledaju kao skeleti koji hodaju, jednom rečju, degutantno… Za svoju žrtvu te nesrećnice dobijaju tek mrvice sa stola manipulatora patuljastog morala, i to je, nažalost, stvarnost u kojoj živimo.

I mršavost i gojaznost su, svakako, ekstremi i neprirodnosti, odnosno bolest. Prirodno i zdravo je imati idealnu težinu ( ili bar približno tome) a uspeh u životu može se postići i duhovnim tj. obrazovnim putem, a ne prostim izlaganjem tela na „tržnici“. To je, svakako,  teži i „zaobilazniji“ put ali sigurniji, zdraviji i ispravniji u svakom pogledu. Jer, ne kaže se  uzalud preko preče, naokolo bliže.

Ono što je sigurno jeste, da kod ishrane živom hranom naslage sala (špeka) na telu su isključene. Telo se sastoji od mesa i misića, što je prirodno i zdravo, iako se, tradicionalno smatra da je salo na telu oznaka snage, pa i lepote, na neki način. Čak se i u beletristici može naći izraz „lepa i debela“, a jedna popularna pesma kaže: „Svi smo taki u Banatu, lepi i debeli“… No, međutim, kod životinja u prirodi koje su sinonim za zdravlje, i gde bolest i ne postoji, ne moze se susresti utovljenost, izuzev u retkim slučajevima kada je to u svrhu preživljavanja kod životinja na večitom ledu i drugim ekstremnim uslovima, kao kod medveda pred hibernaciju. Pogledajmo kako u prirodi izgledaju npr. vuk, divlja mačka, srna, divokoza, jelen…Ni traga od sala, sve sami misić.

Snaga, dakle, leži u mišićima, a ne u salu. Poznato je da se mnogi svetski uspešni sportisti hrane prirodnom hranom i ne izgledaju, na prvi pogled, fizički impresivno, mada su puni snage. Primera ima mnogo, često iz jednog od fizički najzahtevnijih sportova kakav je tenis. Današnji svetski šampion Novak Djoković „u prirodi“, tj. van terena ne izgleda kao neko izuzetno snažan, i da kojim slučajem nije to što jeste i da je anonimni stanovnik nekog našeg sela, seljani bi ga, bez sumnje,  smatrali „zgoljavkom“ i prva njihova asocijacija kada bi se spomenulo njegovo ime bila bi: „To je onaj zgoljavi“. A taj „žgoljavi“ moze da igra jednu od najtežih igara punih pet sati, što se, svedoci smo, i događalo više puta.

Oni koji se hrane živom, prirodnom hranom a koji imaju utisak da su previše izgubili telesne težine hraneći se tako, mogu da koriguju unos hrane prosto većom količinom žitarica i mahunarki, naravno ako je metabolizam normalan, i ako ne postoje psihičke smetnje jer je poremećaj metabolizma, ponekad, i psihičke prirode… Treba reći da prirodna (presna) hrana u velikoj meri „automatski’ reguliše telesnu težinu na idealnu meru ako je organizam iole zdrav, tj. neporemećen dugogodišnjim maltrtiranjem termički obrađenom hranom. Ali i ako je taj slučaj, vremenom, poboljšanjem zdravstvenog stanja pod uticajem ove blagotvorne hrane, telesna težina će se spontano dovesti na pravu meru. Naravno, ako smo psihički spremni da prihvatimo da imamo 75 ili 80 kg umesto 90 ili 100, pa i više, kako bi smo što impresivnije delovali okruženju.

Čudno je da muškarcima optimalna tj. idealna težina najčešće izgleda „malo“, i smatraju da je treba „popraviti“ za plus 10-20 kg, a ženama (mladim pogotovo) idealna težina jeste gotovo uvek „mnogo“ i „alarmantno“ i svakako je treba „korigovati“ sa minus 10-20 kg, što je sasvim u skladu sa modnim trendovima koji donose „uspeh u zivotu“.

Zlatno pravilo u ishrani je: jesti malo i ( relativno) često. I što raznovrsniju hranu. Kod prirodne hrane još, i temeljno žvakati.

Vreme (ni)je novac

Bilo je ljudi od davnina, a ima ih i danas, čini se sve više, kojima se u jednom trenutku smuči sva laž civilizovanog života (ili ono što se pod tim podrazumeva) u gradu, i sa voljenom osobom, ili pak ako takve trenutno nema, sami krenu u novi zivot, u prirodi, na selu, farmi, ranču, salašu, majuru ili čemu slicnom. Tako je od cara Dioklecijana, preko ruskog cara Nikolaja II i carice Aleksandre, pa do naših dana. Sve češće na tv-u možemo videti takve slučajeve koji se publici predstavljaju kao kurioziteti, neobičnosti, poduhvati ljudi na ivici čudaštva.novčanice euro free

I zaista, trpeti gazdu siledžiju i sadistu (kakvih je, priznali to ili ne, nemalo) zarad blagodeti civilizacije kao što je komfor šire  gledano, malo ima smisla. Jer nikakav zakon o mobingu čoveka ne može spasiti od takve napasti, i ako nije izraziti mazohista, od takvog života u „blagostanju“, pobeći će glavom bez obzira.

Danas opšteprihvaćeni način života podrazumeva da čovek sve svoje slobodno vreme, koje mu je Bog dodelio za život, lakomisleno, razmenjuje za novac. Tako njime upravlja iluzija, nešto slično hipnozi, da što više ima, to bolje (i više) živi. Samo retki pojedinci uspevaju da se otrgnu od takve začaranosti, i da vide očiglednu i grubu laž. Ima tu, ne samo težnje ka lagodnom i raskošnom životu kao u tv sapunicama, već i daleko gorih, i u pravom smislu reči, nezdravih i patoloških motiva. Mnogi, što je naročito izraženo na našem selu, tegle od jutra do mraka, da bi postali, po svaku cenu, gazde. I to ne rade, na prvom mestu, da bi lepše i lagodnije poživeli, već da bi nešto dokazali svojoj okolini. Da bi poslali poruku, da oni nisu obični seljani, već nesto mnogo više od toga, samo njihova okolina to ne vidi, ili neće da prizna. Zbog toga zidaju zamkove na tri nivoa, avlije ograđuju ogradama od kovanog gvožđa koje koštaju čitavo malo bogatstvo. Oko „zamka“, uredno postavljaju „vozni park“ atraktivnih, polovnih, limuzina sa Zapada i takođe polovnih, traktora i svih mogućih poljoprivrednih mašina. Avlija tako izgleda kao plac za prodaju automobila i traktora, a oni se osećaju važni, iako o pravom životu ne znaju ništa, i ne idu čak ni na godišnji odmor. Takvi od silnog posla, jedva stignu da odu, avgusta meseca na tri dana u Guču, i to je celo uživanje.dolari free

O ovakvim pojavama, kojih nije malo, gde je krajnji cilj biti moćan i vladati (ili kako bi na selu rekli „drmati“) okolinom, kompetentniji je Sigmund Frojd, koji bi, da je kojim slučajem naš savremenik, imao dobar (i golem) materijal za novu studiji o psihopatologiji svakodnevnog života. Bila bi to golema knjižurina u više tomova.

Sve gore rečeno proizvod je naopakog i nakaznog sistema vrednosti utemeljenog (i čini se ukorenjenog) u brojnim ratovima na tlu bivše SFRJ. Takav sistem žilavo se održava i treba će napora „šire društvene zajednice“ odnosno države da se, koliko-toliko promeni. Ali trebaće, pre svega, vremena. Ono to radi najbolje, natenane, ali temeljito.

Lude vožnje automobilima i dostavnim vozilima, po našim putevima, ali i po selima, govore o našoj užurbanosti i pretvaranju vremena u novac. Gas do patosa kroz selo, bilo da je automobil ili traktor u pitanju, nešto je NOVO, što se  dogadja tek u zadnjih desetak godina. Toga ranije nije bilo.

Imati golem kapital, kamione i avione, to na prvi pogled izgleda lepo, krasno i neodoljivo, ali opravdano se može postaviti pitanje gde je tu život, ljubav, sreća? Jasno je vidljivo da su vlasnici tog kapitala, uglavnom, u stalnom strahu da im firma ne krene u lošem pravcu, ili daleko bilo, bankrotira. I danju tegle a noću prebrojavaju novce i brinu da ih neko ne potkrada. I strepe od sutrašnjice koja može biti i drugačija nego što je danas.

Steroidna stvarnost

Biti najjači i „drmati“ svojom okolinom, odvajkada beše čovekov ideal, barem je tako kod najvećeg procenta ljudi. No, da dođete do razvijenog tela i mišićne mase koja će da impresionira okolinu, suprotan pol pre svega, put je dug i znoja treba proliti. Ali bez brige, nauka i tehnologija su napredovale, pa danas ako vam se ne vežba dugo i naporno „nema frke“. Tu su izumi koji će takve muke prekratiti a rezultat (vizuelni) isto je takav, vidljiv i efektan kao i kod dugotrajnog vezbanja. Ma šta takav? Još i bolji! Tu su steroidi „čarobne“ supstance svemoguće hemije, koji će vam omogućiti da svet bacite pod noge.

U rečeno, više su nego ubeđeni brojni (i sve brojniji) ljubitelji prečica u životu, koji veruju da su muskule (ma kakve da su) glavna stvar u životu.bonaparta na konju free

Doduše, ove supstance zakonom su zabranjene kao i svaka droga, ali mnoge teretane (čudni izumi našeg vremena) dobro su „snabdevene“ ovim nemogućim artiklom, i biznis cveta. „Pločice“ očas posla poslože se na trbuhu, svejedno na cenu poduhvata.

Doba prečica tako fabrikuje čudne likove od kojih nas samo proviđenje može sačuvati, jer posle duže upotrebe ove teške droge u rangu heroina, uživalac postaje, prakticno neuračunljiv i za sitnicu „eksplodira“, i tada teško onome ko mu se nađe pod mišicom, svejedno ko je to makar i najbliži srodnik.

Steroidi, ovakvi, „upakovani“ menjaju karakter korisnika tj. uživaoca, i takve osobe postaju krajnje agresivne, a kod lepšeg pola, dodatno, rastu malje po licu, pa tako na ulici možemo susresti muževne devojke i žene sa mišicama i junačkim brcima i bradom pride.

Tahikardija kao prvi (i nesumnjivi) znaci oboljenja srca, redovni je pratilac uživalaca ove supstance, ljubitelja ekspresnog uspeha u životu. Takođe i ciroza jetre.

Neko upućen, što bi se reklo insajder, reče da kod nas 8 0d 10 onih koji iz navedenih motiva vežbaju u teretanama, koriste ovaj „stimulans“! Ovde bi, čini se, i država mirne savesti mogla da se malo umeša u svoj posao.

Pomozi Bože!

Papazjanija

Evo jednog „prostog“ jela za ljubitelje žive hrane, koje je, iako jednostavno, veoma ukusno, ali i „moćno“, odnosno, punovredno i hranljivo. Može se sačiniti u svako doba godine sa povrćem, ili svežim iz bašte ili pak iz zamrzivača. Bitno je da povrće, po mogućnosti, bude organski proizvedeno. Količine su date  subjektivno i mogu biti i drugačije.

Treba napomenuti da kod ovog jela akcenat nije na estetici, danas u trendu, već na ukusu, i pre svega, korisnosti po organizam.

Za (oveću) porciju potrebno je:

Paradajz 150 grama, koji dominira ukusom u ovom jelu. Drugo povrće, po količini, jeste grašak (100 grama), koji se može grubo samleti ako je svež, a iz zamrzivača nije ni to potrebno raditi, jer posle odmrzavanja on je, najčšće, prilično mekan. Sledeće je jedna sveža paprika sitno narezana, ili isto takva iz zamrzivača. 50 grama fino narendane šargarepe (alternativno, isto toliko bundeve, ili obe namirnice po polovinu) koja je svojim slatkastim ukusom protivteža kiselosti paradajza. Zatim, 50 grama isklijale pšenice. Alternativa je, pšenicna prekrupa, mada su klice bolje i korisnije. Dodati još 50 grama pečuraka, svezih ili osušenih. Zamrzavati pečurke manje je dobro rešenje kod presne ishrane, jer postaju previše vodnjikave. Dobro je imati vrganj, šampinjone ili sunčanice iz prirode, ali u nedostatku istih mogu i veštacki proizvedeni šampinjoni. 50 grama samlevenih oraha ili lešnika, zatim koprive,20 grama, sveže ili u sušenom stanju. Kopriva je veoma korisna i lekovita i treba ju brati u rano proleće na čistim planinskim terenima i osušiti. Mada se ova korisna biljka može sakupljati gotovo do snega jer se često posle kiša obnavlja, i raste otava, poput zelene trave.

Obavezno dodati još: pola, veće, glavice crnog luka, sitno naseckanog, kao i tri čena (češnja) belog. Luk, jedan i drugi, treba koristiti svakodnevno, i stavljati ih u sva jela, jer su izuzetno korisni po organizam. Beli luk u ovom jelu treba očišćene čenove izgnječiti na dasci ili sitno narezati nožem. Zatim malo sitno narendanog celera, i isto toliko ili nešto manje sitno narendanog rena. Malo peršuna, pet bobica napola isečenih fizalisa, a ako ga nema može i bez njega. I konačno dodati dve supene kašike (ili više, prema ukusu) nerafinisanog suncokretovog ulja (po mogućnosti od organski proizvedenog suncokreta) i jednu kašiku maslinovog. Kafenu kašičicu pivarskog kvasca (može i bez njega) i malo morske soli.

Smešu dobro, u dubljoj posudi, izmešati kašikom i temperirati na 40 stepeni Celzijusa (ne preko toga) jer se tako postiže bolja jestivost. Za vreme zagrevanja stalno mešati jelo, a za to je najbolja kašika od drveta… Što se tiče posude, dobra je zemljana ili od stakla. Ne bi trebalo koristiti posude od nikla, teflona i sličnih materijala koji nepovoljno deluju na jelo.

Jesti bez žurbe i žvakati temeljito. Zavisno od veličine pripremljene porcije, može se jesti u dva obroka. Polovina, pa nakon 3-4 sata, druga polovina.

Fizalis (Physalis peruviana)

fizalis 3fizalis 2    Ova, izuzetno korisna i lekovita biljka odavno je poznata u ljudskoj ishrani, a poslednjih godina njena brojna blagotvorna svojstva, ponovo su u žiži interesovanja.

Kod nas poznata i pod imenom Ljoskavac, poreklom je iz Južne Amerike. Veličina plodova (bobica) otprilike je veličine divlje samonikle trešnje, slatko-kiselog ukusa. Ubraja se u povrće (slično lubenici i dinji) mada ima ukus voća.

Jednogodišnja je biljka, iz porodice Solanaceae, srodnik paradajza, pa se moze reći, da je i neka vrsta cherry paradajza. Poznato je da se na našem selu nekada nazivala, prosto „paradajzić“.

Fizalis se jede sirov, kako samostalno, tako i umešan u razne salate, i tada je najkorisniji organizmu. Takođe, priprema se i prerađen, odnosno, termički obrađen u obliku džemova, slatka i kompota.

Kod nas se moze naći, kao samonikla „divlja“ biljka, korovska, na brdovitim terenima. Lako ga je uočiti jer ima karakteristične narandžaste „lampione“, u čijoj unutrašnjosti je okrugli plod, takođe narandžaste boje. Može se koristiti već u septembru, mada je najbolji u poznu jesen kada „lampion“ postane proziran i potamni od zrenja. To je puna zrelost ploda i tada je veoma prijatan za jelo, slatkog ukusa sa nijansom kiselog, donekle nalik plodu narandže. Treba napomenuti da je jestiv samo plod bez ovitka, to jest „lampiona“…Često se postavlja pitanje koliko plodova se može odjednom pojesti? Odgovor je, ne treba preterivati, uostalom kao i sa svakom hranom, što konkretno znači pet do deset plodova odjednom, iako sam ja (na vlastitu odgovornost) uzimao i znatno više, bez (vidljivih) loših posledica.

Fizalis, odnosno, peruanska jagoda sadrži u sebi toliko korisnih i lekovitih materija da je to poduži spisak. Ima šećere, limunske kiseline, beta karotena, obilje vitamina C. Zatim minerale, pre svega fosfora i kalijuma, ali i niz drugih. Sadrži mnoge bioaktivne supstance kao, flavonoide, alkaloide i razne vrste biljnih steroida.

Po zdravlje čovekovo izuzetno povoljno deluje u sirovom stanju i značajno povecava imunitet. Takodje spada medju najjace antioksidanse i efikasno deluje protiv slobodnih radikala i ćelija kancera i leukemije. Deluje i kao snažan antibiotik, i u naučnim ogledima pokazao se veoma uspešan protiv gram-pozitivnih i gram-negativnih bakterija (streptokoke i stafilokoke) ali i protiv virusa, efikasan je protiv malih boginja, čak ima tvrdnji da se može nositi i sa HIV-om. Veoma povoljno deluje i na povišeni krvni pritisak.

Ovo su samo neka lekovita svojstva a lista je prilično duga, tako da se može reći da je univerzalan lek sa bogatom koncetracijom lekovitih supstanci u plodu…U Južnoj Americi, svojoj postojbini, fizalis u narodnoj medicini ima zaista široku primenu. Tako, na primer, u Peruu, odakle najverovatnije i potiče, koristi se kod nervnih bolesti kao sedativ, zatim kao diuretik, protiv groznice i povraćanja, kao i bolesti bubrega i jetre. U Brazilu, koren fizalisa koristi se u lecenju dijabetesa, dok na Solomonskim ostrvima smatraju da povoljno deluje na neplodnost, a na Jamajci se koristi čaj od lišća protiv pobačaja i prevremenog porođaja. Indijanska plemena u amazonskoj prašumi koriste ga za bolesti jetre, protiv malarije, hepatitisa, protiv povišene temperature, astme, reumatizma, kod „ženskih bolesti“ i upala srednjeg uha.

Treba reći da se fizalis moze gajiti i kao baštenska biljka, i tada je plod krupniji i zbog toga poznat je i pod imenom „meksički paradajz“. Plod ovako gajen nije isključivo narandžaste boje, već postoje brojni varijeteti sa žutom, zelenožutom, zelenom i drugim bojama.

Za one koji imaju sopstveni vrt i žele da proizvedu ovu retko korisnu biljku, nekoliko reči o načinu uzgoja. U manje toplim podnebljima kao što je naše, retko može uspeti direktno sejanje semena na otvorenom, pa je zato najsigurnije prvo proizvesti rasad. To se radi pocetkom aprila, i seje se ispod plastične folije (plastenik). Tako folija privlačeći sunčeve zrake stvara u zemlji idealnu temperaturu koja povoljno deluje na seme. Kada nakon 30-40 dana rasad dovoljno naraste presadjuje se kao što se to radi npr. sa paradajzom ili kupusom. Na pripremljenom terenu izvan plastenika zasadjuje se rasad. Zemlja bi trebala da bude bogata prirodnim đubrivom kao što je humus iz šume ili glistenjak. Takođe može se dodati i kompost pravilno proizveden bez semenja korova i bez bilo kakvih hemikalija u sebi.  Poželjno je zasađeni rasad zalivati (čistom vodom) jer tada znatno brze napreduje.

Fizalis cveta u junu i julu, žuto-crne cvetice. Nakon cvetanja formiraju se  zeleni „lampioni“. Sa zrenjem koje počinje već krajem avgusta „lampioni“ postaju prvo žuti, a zatim narandžasti, i konačno tamne boje i prozirni, u punoj zrelosti krajem jeseni, u novembru.

Peruanska jagoda je veoma rodna i na jednoj biljci (stabljiki) može biti i stotinu „lampiona“ sa plodovima.

fizalis 4