Koliko je čista „planinska Servija“?

Nekada naša domovina beše Arkadija bistrih reka i potoka, sasvim čistog vazduha, planina netaknute prirode na čijim livadama pasu brojna stada ovaca, konja , koza i krava.

Tako beše u čitavom svetu.planin.idiličan pejzaž free

A onda je čovecanstvo „napredovalo“. Napasati ovce i konje, živeti mirnim životom u skladu sa prirodom, postade nekako dosadno i monotono. Čovek je pozeleo vise uzbuđenja, pa je izmislio mašine (motor) koje će mu pomoci da fizički ne radi, a da lepo živi. Da putuje svetom brzo, daleko brže nego ranije, u potrazi za novim, i sve većim, uzbudjenjima koja će obogatiti njegov život i dati mu veći smisao.

Od tih epohalnih pronalazaka najveće promene doneše, parna lokomotiva, automobil i konačno avion. E sad, takvi izumi zahtevaju goriva koja će ih pokretati, jer perpetuum mobile još nije, nažalost pronađen.

I tako, u potrazi za energentima čovek je počeo da buši zemlju, i nekada rajsko mesto za život, vremenom pretvorio u prljavi poligon za iskopavanje raznih ruda i tečnosti, pokretača njegovog „prosperiteta“. Tako priroda u velikoj meri postade rugoba, i mesta u kojima se širi zagađen vazduh i smrad hemije, a čiste reke postadoše obična kanalizacija civilizacijskih otpadaka.

Danas se, kod nas, može čuti da je Srbija „čista i nezagađena“ i kao takva veoma povoljna za turizam i proizvodnju ekološke (organske) hrane.

Pa da li je to, zaista tako?

Istina, kod nas nema neke ogromne i preterane industrije, ali je problem što postojeća koristi zastarele i prljave tehnologije, u naprednom svetu, u velikoj meri napuštene, jer su vođene isključivo sticanjem profita, a na štetu sredine u kojoj deluju. Povoljna okolnost je i to što je u poslednjih desetak godina naopakim procesom zvanom privatizacija (a i ranije u vreme velike inflacije i sankcija) većina takvih preduzeća bankrotiralo i zakatančeno velikim lokotima. Tako, na krajnje originalan i nesvakidašni način, postadosmo „eko-drzava“ no, na žalost, od koncepta industrijskog razvoja kao usrećitelja stanovništva, ne odustaje se i danas, ni po koju cenu.

Odvajkada zemljoradnička država, po svaku cenu, nastoji se pretvoriti u primarno industrijsku, jer to donosi „blagostanje“, iako, objektivno, u tom nastojanju skuplja je dara nego mera, ili veća šteta nego korist.

Za našu malu državnu teritoriju i danas, ovo što imamo industrije ne da je „dovoljno“ nego je i previše. Na primer, gotovo na svakoj, nekada devičanske čistote, planini (ili neposredno kraj nje) imamo po nekog sejača otrova. Tako je isto i u gradovima.

Pođimo od severnog dela zemlje. Nacionalni park Fruška Gora danas je, dobrano pod „pečurkom“ profiterske družbe „Lafarž“, beočinske cementare u kojoj se (uostalom, kao i u preostale dve), tvrde upućeni, spaljuju stare gume motornih vozila, pa čak i medicinski otpad, zlo nad zlima!

Dalje, Pančevo, koje je meni kada sam nedavno nakratko boravio, izgledalo kao sam pakao sa svojim dimnjacima iz kojih po glavama, plućima i dušama, ondašnjih nesrećnika „soli“ hemija kao neka božija kazna za počinjene nepoznate grehe.

Prestonica je u „kotlu“ olovnih, izduvnih gasova više stotina hiljada motornih vozila pretežno sa zastarelim minus Euro 3 motorima. To je sasvim „dovoljno“ i ne treba joj nikakva industrija pride, mada i toga ne nedostaje.pejzaž lepi free

Nešto južnije nazlazi se železara smederevska usred, nadaleko čuvenih vinograda. Meni je, kada sam pre nekoliko godina išao poslom u taj grad, izgledalo živeti na tom mestu, kao jedna nemogućnost, ali čovek se na sve navikne… Anegdota kaže da je za sve kriv običan nesporazum, jer kada je, jednom davno voljeni vođa naroda i narodnosti, boravio u tom, tada sasvim čistom kraju, loše je čuo tvrdnju ljubaznih domaćina da u njihovom lepom kraju ima GROŽĐA i razumeo da ima GVOŽĐA, pa je odmah izjavio: „Pravi železaru!“ Tako je, kaže priča, izniklo današnje veliko zlo ovog vinogradarskog kraja  Servije Miloša Crnjanskog, koju je mnogo voleo.

U centralnom delu zemlje nalazi se golema termoelektrana staroga „kroja“, dakle bez adekvatne zaštite okoline, i rudnik uglja „Kolubara“ čiji gasovi i prašina „sole“ širu okolinu i lepu planinu Rudnik. Zapadno, nešto „niže“ nalazi se cementara Kosjerić, koja funkcioniše, isključivo po logici profita, i rečenim, prljavim rabotama, poput njenih sestara (Holcim i Lafarž), ugrožava, bolje rečeno, TRUJE okolinu i rajske planine Maljen, pa i Zlatibor.

Na istoku naše zemlje nalazi se srpska Patagonija, veliko prostranstvo 50×50 kilometara fantastične prirode Kučajskih planina, bez ijednog jedinog naselja! Taj božanstveni prostor, nazalost, oivičen je paklenim tvorevinama čovekovog uma i pohlepe, kao što su, sa istocne strane rudnik bakra Bor (jedno od tri najveca eko-strašila u Srbiji), a na zapadnoj strani je rudnik uglja Resavica, i nešto južnije cementara Holcim u Popovcu. Taj predeo, gotovo netaknute prirode Beljanice, Južnog Kučaja i Malinika, velika je turisticka i eko agrarna šansa naše zemlje, sa velikim prostranstvom pašnjaka, četinarskih i listopadnih šuma (tu se nalazi čuvena bukova prašuma Vinatovac), još uvek čistih reka i potoka , i jedinstvenih pećina kao što je Lazareva kraj Zlota, i već slavna Resavska.pelzaž sa dugom free

Kruševac, donedavno „prestonica hemije“ umesto nekdanje prestonice duhovnosti i državnosti, takođe igrom slučaja i sudbine, ponovo (bankrotom ove industrije) je na putu oporavka i povratka u život.

Na prelepoj Besnoj Kobili na gotovo 2000 metara neko je „genijalno“ projektovao rudnik olova, umesto skijaškog ili centra za oporavak iscrpljenog gradskog življa.

Jedino je, koliko mi je poznato, jugozapadni i krajnje zapadni deo Srbije u priličnoj meri čist i pošteđen industrije: Goč, Golija, Zlatar, Zlatibor, Tara, no ne još zadugo. Naime, u planu je otvaranje niza rudnika, ni manje ni više, nego nikla širom sveta prokaženog otrova, a pripreme su već uveliko odmakle. „Posao stoleća“ sklopila je prethodna vlada, slavna po svojim brojnim „dostignućima“ (izdvaja se „biser“ zvani privatizacija) kojima je „zadužila“ i nas i naše potomke do petog kolena… Današnja, aktuelna vlada koja se (deklarativno još uvek) izjašnjava kao branilac interesa „običnih ljudi“, nastavlja (ne)delo svojih prethodnika, tvrdeći da nije „državnički“ da se sklopljeni ugovori ne poštuju i sprovode u delo, pa makar to bilo i na očiglednu štetu stanovništva, i gorljivo širi priču da taj nikl i nije toliko otrovan, i daleko da je prljava tehnologija koja za sobom ostavlja pustoš, što je sudbina svih banana država na svetu. U tom pogledu, „progresivne“ su se pokazale opštine koje su „na udaru“, pre svih Trstenik ali i Užice i Topola, jer je, rečeni Trstenik vec doneo pravni akt (mimo volje partijskih centrala) kojim se zabranjuju sva istraživanja nikla na njenoj teritoriji, a prednost daje turizmu i ekoagraru, što je gest i manifestacija RAZUMA, toliko deficitarnog u našoj domovini.

Da ne govorim o posledicama nuklearne katastrofe u Černobilu osamdesetih, i kasnijeg NATO bombardovanja cele teritorije Srbije ( ima tvrdnji da je bačeno 15 tona bombi sa osiromašenim uranijumom. )Takodje tu je i aktuelno skladištenje (bez znanja javnosti, naravno) opasnog otpada, poput medicinskog i elektronskog, koji stiže iz bogatih država Zapada.

Very Important Person (Noga lička a cipela bečka)

pare i mikrofon free

Postoji  li džet Set u Srbiji? Koje su osnovne karakteristike te grupacije? Uobičajeno pod tim nazivom podrazumeva se: talenat, posebne sposobnosti, izražena solidarnost sa osobama u nevolji, humanitarna aktivnost i tome slično. Koliko ima ovakvih osoba među onima koji sebe vide u tom okruženju? Koliko je onih koji neprestano „vise“ po raznim televizijskim kućama, što ispunjavaju navedene, minimalne kriterijume? Suvišno je i reći – veoma malo.

Kako je moguće da razni( i brojni) likovi, bez vrednosti, ne silaze sa tv-ekrana? Neko će reći: pa narod to voli i uživa u tome, zakon ponude i potražnje. Televizije (razne i mnogobrojne) profitiraju od te, istina ružne, rabote a „egzibicionistima“ raste rejting. I svi zadovoljni.

Dućan radi, lova kaplje.

Ali televiziju gledaju i deca i tinejdžeri, koji po svojoj prirodi kopiraju sve što vide od odraslih i poistovećuju se. Oni će sutradan biti tkivo društva, zdravlje i pokretač prosperiteta nacije. Šta sa njima? Čemu služe tzv. „nacionalne frekvencije“? Da li nam je današnji, i još uvek neprikosnoveni, vrednosni sistem, etabliran od strane starije pa i srednje generacije, doneo nešto bolje od dugog niza 180-ih mesta na raznim svetskim rang-listama? I hoće li se sutradan nastaviti tim, neslavnim putem i istrajno tvrditi da postoji svetska zavera. Tako nešto nam se priviđa već više decenija.

Novogodišnji i božićni praznici posebno okupljaju „slavne“, „zvezde“ koje se putem medija obraćaju narodu, „jer narod to očekuje“. Na svim tv- kanalima i radio-stanicama vode se, otprilike, ovakvi razgovori: „Gde ćete gospodine Petre Petroviću, gostovati za predstojeci Doček? uobičajeno novinarsko pitanje. Nadodoljena i naočarima boje crnog mraka zakrabuljena u tv-studiju, „zvezda“ odgovara spremno:“Ovaj put ću biti u svom restoranu“ ili „na svom posedu“ ili pak „u krugu porodice sa dečicom…napravićemo bajku kraj jelke…kod kuće je ipak najlepše.“

Vremena se izgleda menjaju, tezgi je očigledno sve manje, što svedoče i sasvim neočekivani odgovori „eminentnih umetnika“ koji se do pre samo nekoliko godina nisu mogli čuti, jer je Docek, tradicionalno dobra prilika za „masnu“ zaradu. Tako beše nekad.

No većinu „estradnih umetnika“ ovakav, nepovoljan razvoj događaja ne brine puno. Oni su se na vreme „nafatirali“. Mnogi još i u doba svetski nezabeležene hiperinflacije, i danas ih „boli ćoše“. Više ne moraju da jure i da se lomataju po belome svetu, njihovi istomišljenici naštampali su, svojevremeno, vagone i brda novčanica, od čega je pristojan komad „kolača“ i njima pripao prostom činjenicom da su imali tadašnje dojč-marke, i bez po muke su mogli to što su imali da umnogostruče, jer hiperinflacije i postoje zato da bi oni koji imaju imali još više, a oni koji nemaju imali još manje…

Mogli su, dakle, da već stečeno „okrenu“. Normalno, svako je „okretao“ što je imao, narodu je ostalo (kao i danas) da „okreće“ svoju bedu…Sećamo se i nezaboravnog džetsetera bankara – roletnara i njegovo legendarno „ću gi vrnem, kad gi obrnem“.

Danas ti estradni junaci mogu, konačno,da se posvete životu i ne moraju više da pevaju danima i do besvesti na ciganskim svadbama i da se „penju na dud“. Zaradili su dovoljno. Nije bilo lako. Nije bilo ni gospodski, jer su gazde nezgodan soj, koji hoće katkad i da ne plate odrađeno, a uživaju u maltretiranju. Ali preguralo se i to, važno je kako je danas. Kao narod poznat po svojoj izdržljivosti i žilavosti preživeli smo i teže stvari.

Danas neki estradni heroji od vremena dugog i dokolice prešli su u filozofe i teologe, pa u raznim emisijama slušamo tirade o, na primer, novom viđenju tekstova Jevanđelja pa nam Novi Zavet izgleda dobrano NOV i nekako drugačiji, kao da više nije onaj negdanji…

Takođe možemo slušati o nedovoljno poznatim aspektima Teslinih epohalnih otkrića koje svet još nije do kraja shvatio ni razumeo. A mislili smo, mi neupućeni, da oni samo umeju da pevaju, što, naravno, nikako nije nešto malo i neznačajno. Naprotiv… Lično, kada bih umeo da pevam stalno bih govorio: „Gospodo, ja sam pevač! Mudrovanje prepuštam onima koji ovaj dar od Boga nemaju!“ Ali naše zvezde uporno pokušavaju da se dokažu i na polju mudrosti što im, ruku na srce, ne uspeva baš najbolje. A ko zna, možda im je dosadno da stalno govore o muzici i novim hitovima u najavi što se može razumeti. U tom slučaju bilo bi lepo da govore, recimo, o svojim hobijima. To bi bilo zanimljivo. Na primer, kuda idu na pecanje, i koji pribor koriste i preporučuju početnicima koji bi pošli malo u prirodu, da „remontuju“svoje izraubovane živce. Narod bi to sa zanimanjem pratio a dotičnom/dotičnoj rejting bi narastao. A sa filozofiranjem i pokazivanjem svoje, ponekad ružne i nezgodne naravi, u raznim rijaliti tv-programima, samo će sebe „ukopati“ i ogaditi publici.

Na Balkanu, nešto smešnije od zanimanja „paparaco“ ne moze se ni zamisliti. To je vrhunac besmisla jer je sama kopija zapadnjačkog star-sistema tragikomična u ovako skučenim i jadnim uslovima. „Zvezde“ se kao skrivaju a ovi ih čudni likovi kao „love“. I evo na, ulovljeni su u nezgodnoj situaciji, što će lakiranom časopisu tiraž dići do nebesa a takozvanom biznismenu doneti pozamašan profit.

Teško je poverovati da takve emisije imaju neku posebnu posećenost. Koga to još zanima? Narod je u dreku do guše. Ljudi ne znaju kako će preživeti i porodicu ishraniti, i uveče, polumrtvi od celodnevnog magarećeg teglenja i prodaje sopstvenih živaca i rođene duše, kada stignu konačno do stana, pre će se baciti nesvučeni u krevet i zahrkati nego što će gledati kako je neka sponzoruša „ulovljena“ kako pritiska dugme na interfonu novog „sponzora“. Ili kako joj se pri izlasku iz „ludog Audija“ video donji veš (ukoliko ga uopšte nosi) što je možda i inscenirala u dogovoru sa „majstorom kamere“ kako se često i događa.

Narod, takav kakav jeste, sa brojnim i očiglednim manama i krupnim nedostacima, ipak se preterano podcenjuje, što se eliti (ispravnije, kasti beskrupuloznih i bezdušnih profitera) vraća kao bumerang, u obliku praznih dvorana i poraza na izborima. A kada neko živi u svom virtuelnom, paralelnom svetu i nema prirodni i normalni kontakt sa ljudima, i misli da se na svetu SVE može parama kupiti, prođe neretko onako kako je i zaslužio.

Sokovi sa vodom

Za ovu vrstu sokova nije vam potreban ni skupoceni „hidraulični“ sokovnik, a ni „obični“ tj. centrifugalni koji ima i negativna dejstva na voće, odnosno povrće ili šta vec cedimo, jer se sok tom prilikom zagreva u sokovniku, a noževi u velikoj brzini sami po sebi ne deluju povoljno na ono što se nalazi u sokovniku. Slično sa, npr. meljavom žita. Uvek jeste bolje mlevenje na potocari gde se kamen okrece malom brzinom, nego u elektricnom mlinu gde su brzine velike. A najbolje je ne mleti već naklijavati pšenicu. Verovatno je tako i sa voćem i povrćem no ima ljudi koji zbog problema sa zubima moraju to raditi,tj. cediti.

Kod sokova sa vodom, povrće, voće, lekovito i začinsko bilje, treba sitno naseći, (što je sitnije sok će biti brže gotov) običnim, kuhinjskim nožem i „spakovati“ u oveću, najbolje staklenu teglu ili pak u plasticno balonče u kojem je bila voda za piće. Uliti vodu, koja treba, po mogućnosti biti sa čistog izvora (nikako iz gradskog vodovoda) ili u nedostatku takve, neka od proverenih (i skupljih) flaširanih, odnosno, „baloniranih“ iz prodavnice.

Za ovu vrstu soka nije potrebno puno vode jer će tada biti suviše „tanak“, dakle, nalije se tek toliko da se prelije sadržaj odnosno „materijal“ u balonu. Ništa preko toga. Balon (teglu) držati na sobnoj temperaturi dan-dva, zavisno od temperature. Korisni sadržaj povrća, voća, lekovitog i začinskog bilja, vremenom će napustiti svoje stanište i preseliti se u vodu i tako će se sve vitalne materije (enzimi, vitamini i minerali) naći u vodi.

Bitno je napomenuti da teglu (balončić) ne treba čvrsto zatvoriti, vec samo pritvoriti labavo, tek koliko da ne ulazi prašina, jer povrće i voće unutra počinje da „radi“ već posle 5-6 sati, i tako se stvara pritisak, i ako zaboravite na posudu, ako ste duze otsutni, može doći do pucanja posude i štete u kuci (stanu). Mođda je ipak najbolje samo staviti zatvarač bez imalo zavrtanja… Paziti, češćom proverom ukusa soka, da ne fermentira. Vremenom ćete postati majstor u ovom poslu i pogodićete uvek kada je pravi trenutak da prekinete sa spravljanjem soka tj. kada su vitalne supstance u vodi a fermentacija nije započela ili se bar nije razvila u većoj meri. Ipak sve korisne materije ne mogu se naći u vodi za tako kratko vreme dok ne počne vrenje pa se popstupak može, a i poželjno je, ponoviti još jedanput, i uliti opet čistu vodu, po izlivanju gotovog soka u flaše. Isto tako samo da prekrije sadržaj u posudi.

Sokovi na ovaj, zdravi, način mogu se praviti ne samo od povrća, kako se najcešće radi (npr. od šargarepe, cvekle, celera, rotkve, sećerne repe, krompira…)  nego i od voća, što je ređi slučaj jer je voće prijatno i bez ceđenja, a cediti npr. lubenicu malo ima smisla. Ipak, neke vrste voća nisu pogodne za direktnu upotrebu zbog svoje tvrdoće i kiselosti, npr. dunja, šipak, neke vrste tvrdih krušaka, kao što su divlje, kao i neke vrste tvrdih i kiselih jabuka.

Sokove na ovaj način moguće je praviti samo od povrća (može pomešano, razno) ili samo od voća, a može zajedno i voće i povrće… Da bi povrtni sok bio ukusniji može se staviti i nekoliko slatkih plodova voća (kruška ili jabuka). A može se staviti i sitno narezana jedna šecerna repa, umesto voća ako se želi čisto povrtni sok, mada su neke vrste povrća u priličnoj meri slatke, kao šargarepa i cvekla npr.

U posudu se može ubaciti i lekovito bilje, čak štavise poželjno je, kao: kopriva, žalfija, cvet (i plod) zove, cvet lipe, cvet bagrema itd. Takođe i začinsko bilje: peršun, ren , bosiljak, ruzmarin itd.

Dobijeni, gotov sok procediti i uliti u plastične flaše i odmah spakovati u zamrzivač da bi se proces fermentacije, koji je neminovno započeo, pod dejstvom niske temperature, prekinuo. Tako u zimskim mesecima na svakih nedelju dana može se uzeti po jedna dvolitarka ovog potpuno prirodnog soka koji svojim vitalnim materijama izuzetno povoljno utice na organizam i pravilan rad organa.

Nikad nije suvišno podsećati da one sokove iz trgovina nipošto ne treba konzumirati, jer to i nisu sokovi, vec trgovački artikli puni kancerogenih materija kao što su konzervansi, veštacke boje, beli šećer, sve u svrhu očuvanja trajnosti, koja donosi, šta bi drugo, profit, jedini motiv majstora u spravljanju ovih otrova.