Mikotoksini (Bordžije su među nama)

Mikotoksini su ustvari gljivice plesni koje nastaju pod idealnim temperaturnim uslovima na vlažnim, najčešće žitaricama, ali i drugim vrstama hrane. Od žitarica najviše je ugrožen kukuruz i dogadja se da kada berba padne u lošim vremenskim uslovima sa dosta vlage, a ubran kukuruz ne ide odmah na sušenje već se jednostavno ubaci u koš oslanjajući se na pomoć „sa neba“, tj. na košavu, a ponekad nam Bog okrene leđa i ne „pusti“ košavu (a ni drugi vetar) i eto belaja i idealnih uslova za stvaranje na zrnu kukuruza ove, zaista po živi organizam, pogubne plesni, tj. otrova velike razorne moci, uz dioksin najjači postojeći otrov.

Aflatoksin, danas u žiži javnosti, samo je jedan od brojnih (tek nešto manje opasnih mikotoksina) kojeg termička obrada hrane ne može uništiti, i ostaje isto tako otrovan kao i u sirovoj hrani. Stručnjaci u ovoj oblasti tvrde da ovaj otrov (dužom upotrebom) izaziva kancer jetre (najčešće) ali i druge bolesti. Orhatoksin, sledeći , iz poduzeg niza ovih ubica živih organizama, dovodi do oštećenja (degenerativnih promena) takođe na jetri, ali i na bubrezima i koštanoj srži. Pored toga oštećuje imuni sistem, što izaziva razne infekcije. Fusarium T-2 dovodi do gubitka apetita, dijareje, ometa promet materija, izaziva nekroze, itd. Zearalenon produkuje zapaljenje jajovoda i stvaranja cista na unutrašnjoj i spoljnoj strani jajovoda, i niz drugih bolesti. Trihotecen može, čak dovesti do gangrene perifernih delova tela.

Dakle, nimalo bezazleni otrovi su oko nas svuda u prirodi, i potrebna je krajnja opreznost da bi se izbegle teške, pa i fatalne posledice. Svakako, ovi teški otrovi najčešće „napadaju“, odnosno žrtve su životinje. No, odnekud, smatra se da su one otporne, i da im „neće biti ništa“ i ako im se u ishrani daju i žitarice napadnute ovim otrovima. Najčešće među domacim životinjama strada živina koja se hrani u najvećoj meri kukuruzom i raznim koncetratima na bazi žitarica. Zatim, svinje koje se takođe najvećim delom hrane kukuruzom, ali i krave, ovce, koze pa i konji.

Danas je u fokusu mleko, ali zaraženi mogu biti i drugi proizvodi, kako mlečni (sir, npr.) takođe i jaja i meso.

Kako se odbraniti od ovih otrova? Najsigurnije je odreći se u ishrani proizvoda životinjskog porekla (to je i onako neophodno u zdravom načinu življenja), ali ni to nije dovoljna zaštita. Treba biti krajnje oprezan sa žitaricama koje su veoma prisutne u presnoj ishrani, i nabavljati ih isključivo od proverenih organskih proizvodjača, a najbolje je, i najsigurnije, (ako je moguće) imati sopstveni zasad.

Može se doći do utiska da su korisnici presne hrane i žitarica posebno ugrožen, medjutim, ovi otrovi ne gube svoju otrovnost ni pri termičkoj obradi na visokim temperaturama, pa smo, tako, ugrozeni SVI ma kakav način ishrane da koristimo. I oni koji se hrane,  konvencionalnim načinom ishrane u ovom slučaju nisu ništa u povoljnijem položaju.

Dakle, od presudnog značaja je da se žitarice odmah po ubiranju sa polja pravilno skladište, odnosno, propisno osuše kako bi se onemogućilo formiranje plesni.Propisno sušenje žitarica, odmah nakon ubiranja, rešava čitav problem. No, da li se to tako radi ovde na nasim prostorima? Najcešće, ne. Mada ima, sigurno proizvodjača koji svoji odgovorni posao rade valjano i po svim propisanim pravilima. I sada dolazimo do ključnog pitanja: kakva je kod nas KONTROLA HRANE koja ide u maloprodajne objekte za neposrednu ljudsku upotrebu? Opšte je poznato da je ona na najnižem  mogucem nivou, i gotovo i da ne postoji. Ovde vlada najprimitivnija logika: možeš na trznicu izneti SVE, ali ako potruješ ljude, ići ćeš u zatvor. Prosto i jednostavno. Najjednostavnije. I tu je, najčešće, kraj priče. Preventivno delovanje državnih službi, prava je retkost, i praktično, i ne postoji.

Poznat je, zapanjujući i zastrašujući, slučaj veterinarskog inspektora imenom Momčilo Cvetković koji je upozoravao nadležne na neispravnost pilećeg mesa određene firme. To je radio istrajno, profesionalno shvatajući svoj odgovoran posao. Stizala su mu upozorenja da „ne talasa“ i da radi kao i svi drugi, tj. da se ne meša u svoj posao. I finale ove ružne i nemoguće priče bio je OTKAZ iz službe u instituciji ministarstva poljoprivrede! I to nije bilo nekada davno, već pre samo dve godine. Oteran je sa posla upravo zato što je radio svoj posao za koji je bio plaćen!

Danas, ući u maloprodajni objekat prehrambene industrije i stati pred pune rafove šareno upakovane robe (šta je ispod šljastecih omota, samo Bog zna!) radnja je koja umnogome podseća na ruski rulet. Možete izabrati ispravnu namirnicu koja ce poslužiti vašem organizmu (i organizmu vašeg deteta) da napreduju i normalno funkcionišu ali, ako nemate dovoljno Sreće, možete na ovom izvlačenju, dobiti i otrovni artikal, i to u doslovnom smislu reči!

No, treba reći da je ovo trend u čitavoj, civilizovanoj Evropi (ali i u čitavom svetu) a ne samo na poludivljem Balkanu. Ako je moguće da se u jednoj Nemačkoj, umesto organski proizvedenih jaja, prodaju „obična“ konvencionalnim načinom proizvedena puna hemikalija, i u jednoj Engleskoj prodavati konjsko meso pod etiketom junećeg, onda sta reći za siromašne banana države, posebno ove na Balkanu. Šta ovde očekivati gde je čitav društveni život jedna velika i neuračunljiva improvizacija, gde ne funkcionisu institucije sistema, gde vlada ludilo profita i korumpirane i beskrupulozne „elite“, i to ne samo političke, već i ekonomske u sprezi sa podzemljem. Gde je profit božanstvo nad božanstvima, a ljudski život, tek, nevažna pojava i kolateralna šteta.

Šta da očekuje to jadno, nesretno biće, taj mutant čudnog imena Potrosac, kojeg niko ne štiti?! I koje je kolateralna šteta samoproklamovanih „elita“, ljudožderski orijentisanih na gomilanje novca, koji im donosi dominaciju nad svojim bližnjim. I gde  poslovni (ali i svaki drugi) moral prakticno i ne postoji. Postoji jedino Zakon jačeg, bezobzirnijeg, beskrupuloznijeg i luđeg. Svi oni koji ne prihvataju takav poredak stvari, nalaze se, praktično, u bezvazdušnom prostoru, i njihov život i nije ništa drugo do nemoćno batrganje i duga agonija.

Prirodna čokolada

Ko ne voli čokoladu? Svi je, manje-više rado konzumiramo. A ima, nemalo, i onih pravih poklonika ove poslastice. No, jesmo li se kada zapitali kako se spravlja ovaj, širom sveta popularni slatkiš? Od kojih (i kakvih) je sve materijala sastavljen?

Pre svega, tu je, kao glavni sastojak, kakao. Ova, biljka, je ono što čokoladu, čini čokoladom.čokoladni kolač free

Kakao u sirovom stanju ima niz supstanci prijatnog dejstva na ljudski organizam, kao sto su teobromin (donekle sličan kofeinu) koji umirujuće deluje na ljudski organizam.  Zatim anandamin, takođe supstanca prijatnog dejstva; seratonin , koji  ublažuje  stres, i doprinosi dobrom raspoloženju. Ovo su samo neki od brojnih materija, koje dolaze do punog izražaja samo ako se kakao unosi u organizam u svom autentičnom obliku.

Naravno, u čokoladi, kakvu poznajemo, ni jedan sastojak nije u svom prirodnom stanju (iz komercijalnih razloga, naravno) pa tako ni kakao koji je obrađen na visokim temperaturama, čime je izgubio priličan deo svojih vrednih materija. Istina, nešto je i preživelo ovu torturu (nepotrebnu i nerazumnu) što daje, ovako zgotovljenoj čokoladi, svoj omiljeni ukus, pa, donekle, i prijatno dejstvo na organizam.

Dalje, mleko. Pasterizovano, dakako (nikakvo „alpsko“) iz poznatih, profitnih razloga. Tzv. „mleko u prahu“ u koje je imitacija pravog mleka, organski proizvedenog od životinja koje se slobodno kreću pašnjacima, i jedu prirodnu hranu. Onog, bez herbicida, pesticida, veštackih đubriva, antibiotika, hormona…kojima su nakljukane krave u zatočeništvu. Na stranu to što i takvo mleko ima loše dejstvo na ljudski organizam samom činjenicom da je životinjskog porekla.

Zatim, kao kruna nezdravog, merkantilnog, proizvoda zvanog „mlečna čokolada“, dolazi beli šećer, širom sveta već, prokaženi otrov, o kome ništa detaljnije ne treba obrazlagati. Njegovo ime, sve samo za sebe govori.

I to nije, nažalost, sve! Tu su još, razni „emulgatori“, veštačke arome, hidrogeniozovana biljna mast, sojino brašno, i ko zna šta sve ne, teško jetri!

Sve u svemu, jedna korisna biljka, kakva je kakao, filovana raznim štetnim i nemogućim dodacima ( a sve zarad trajnosti i veštackog „poboljšanja“ ukusa) na kraju nemalo obezvređena i degradirana, postaje popularan slatkiš, omiljen, kako među decom, tako i među odraslima.čokolada pun tanjir free

Može li se napraviti prirodna čokolada, u kojoj će biti očuvani svi blagotvorni sastojci kakao-a, zaslađivača i ostalih komponenata? Svakako, da moze!

Evo jednog od načina, kako napraviti čokoladu, u priličnoj meri zdravu (iako treba imati na umu da su navedene supstance stimulansi i da preterana upotreba vodi u zavisnost), ali istovremeno i veoma ukusnu. Naravno, recepata ima onoliko koliko i osoba koje prave ovu vrstu čokolade. Ovde ću izneti svoj način, koji se može i drugačije izvesti, zavisno od komponenata koje trenutno imamo, ali i od količine sopstvene mašte.

Najpre, kupimo kakao, sirovi. Kakao-prah izmiksamo sa hladno ceđenim suncokretovim ili maslinovim uljem, sa nešto tople vode (bolje je sojino mleko), u određenom razmeru, što se stiče praksom. Dodamo sitno mleveni lešnik, i na kraju zasladimo nekim prirodnim zaslađivačem, kao što je npr. med, ječmeni slad, melasa iz sećerne repe ili trske, ili pak smeđi ili žuti šećer. Najbolje je ako se ima kakav sirup od organski proizvedenog voća: krušaka, smokava, urmi ili suvog grozđa, na primer.

Čitavu smesu dobro umiksati, ohladfiti u frižideru i čokolada, očuvanih, vitalnih materija, spremna je za degustaciju! Još bolja,to jest zdravija varijanta je umesto stimulativnog kakao praha koristiti rogač, koji je ne samo sasvim zdrav već je i sladak tako da se sa njim u velikoj meri rešava zaslađivanje ove poslastice. I zato preporučujem ovu mogućnost.

Jedina „mana“ ovako (i možda jedino ispravno) sačinjene čokolade, jeste što ne može potrajati, jer nema u sebi veštačkih materija koje bi je držale i „podupirale“ da živi i van njenog prirodnog roka trajanja. No nije ni potrebno da traje godinu i više dana, jer će zbog svog dobrog ukusa i prirodne arome, vrlo brzo nestati u roku dan-dva.

Istina, ovako pripremljena cokolada, košta nesto više od konvencionalno napravljene, merkantilne, ali se izdatak, svakako isplati.

Prijatno!

Pobeda Tanatosa

Večna borba Erosa i Tanatosa, rezultira pobedom jednog ili drugog. U srećnim vremenima, Eros dominira donoseći, generalno, atmosferu sreće u drustvu, koja je jasno vidljiva i nesumnjiva. Ljudi u takvim drustvenim razdobljima odaju, već na prvi pogled, utisak harmonije i zadovoljstva životom. To se vidi prostim okom, na njihovim licima, pokretima, životnom zanosu.

U ovom društvu, načem balkanskom, oni koji duže pamte, sećaju se takvog jednog, izvan sumnje, srećnog perioda. Beše to krajem šezdesetih, tokom sedamdesetih, pa delom i osamdesetih. Ne treba tvrditi da je tada sve bilo idealno, ali, generalno atmosfera beše pozitivna, u kojoj se lako disalo. Duši podobna. Beše opuštenosti, zadovoljstva u susretu sa drugom osobom, dominacija pozitivnog i normalnog, životu naklonjenog. Ukratko: beše tolerancije, prirodne i spontane, među ljudima, pa i (iako to danas izgleda pomalo fantasaticno) Ljubavi. Ljubav, kao najviši cilj u životu. Ljubavna strast i Ljubav prema zivotu, kao glavni pokretači ljudi. Drustvo beše, u priličnoj meri, zdravo, sa zdravim vrednosnim sistemom, i pored diktature (ako ovo nije prejaka rec?) komunističke. Dekadentni sloj, sa crvenim partijskim knjižicama kao oznakom „elite“, nije, generalno, ugrožavao zdravu orijentaciju društva ka radu, toleranciji i Ljubavi, koju su, istini za volju, kreirali ti isti koji su živeli po suprotnim načelima od onih koje su propovedali za „široke narodne mase“.

Beše takav stil života, i takav sistem vrednosti, u velikoj meri, svetski trend, i tvrditi da je to isključivo delo marksističke „avangarde radničke klase“, bilo bi svakako preterivanje…

Ljubav beše vrednost dostojna poštovanja i u drugim delovima sveta, a naročito se to moglo uočiti, u slovenskom svetu, poznatom po svojoj duševnosti ( nadam se da ovo ne zvuči kao fraza) jer za Lubav je, kao što znamo, potrebno imati dušu… Čudno je, zato, kada neke domaće, uspele tv serije današnje, koje imaju ambiciju da predstave to srećno vreme, prikazuju emotivni odnos muškarca i žene, pre svega telesnim i proračunatim, koji se uvek, dešava iz neke materijalne koristi. To baš tako nije bilo, i očito je projekcija današnjeg sistema vrednosti i slabog talenta stvaraoca tih serija koje opisiju srećno razdoblje šezdesetih i sedamdesetih… A bilo je zanosa i Lubavi u to nema sumnje, a proračunatosti malo, i kao sekundarna pojava…

Sreća bese glavni, i najvazniji motiv, čovekovih pregnuća, a izvori sreće behu provereni hiljadugodišnjim iskustvom: Lubav, porodica, rad, solidarnost, empatija…

A onda su počeli da duvaju, neki drugi vetrovi. Eros je posustajao, a Tanatos, malo po malo, nadjačavao. I stvari su se , u neverovatno kratkom roku, od samo 20-30 godina, iz korena promenile. Zavladala je agresija, netolerantnost, bahatost, glupost, perverzija, niske (najniže) strasti, kao, tobož prave i autentične osobine ljudskog roda. Neki lažni bogovi i sveci, zavladaše ljudima. Bogovi ili đavoli? Đavolsko postade, odnekud, cenjeno, a božansko inferiorno i „slabašno“, neuverljivo Vrlom Novom Svetu, koji se izjasnio, plebiscitarno, za golu snagu, destrukciju, mrak i borbu radi borbe. Društvo se razbolelo, što je istina, u dobroj meri svetski trend, jer i naš Balkan je deo sveta, a ne pusto (polu)ostrvo u nekom okeanu.

I finale ponora behu devedesete, i erupcija bestijalnosti. To beše vrh nezaustavljivog procesa, i nije bilo prvi put u istoriji. Takvi periodi nekrofilije ciklično se ponavljaju u raznim vremenskim epohama. Kao da čoveku srećan život dosadi, i dobije neodoljivu želju da ga iz korena promeni za bestijalnost i golu destrukciju, radi destrukcije.

I danas još smo u tom mraku beznađa, rušilastva, antikulture, i suverene vladavine Tanatosa i nekrofilije, mada se, ako se bolje zagleda, stvari ipak kreću prema normalnosti i zdravlju. Nesumnjivo, vrh je pređen, i gola destrukcija je u silaznom trendu. No koliko ce taj „silazak“ (ili uspon, zavisi kako se gleda) potrajati, samo Bog zna. A naši životi prolaze, bilo vreme ovako ili onako. Godine se nižu, bile srećne ili nesrećne. Neki od nas će dočekati, novo, normalno i srećno razdoblje, biofilije i Erosa, a neki, nažalost, neće.

Takva je čovekova sudbina.