Lubenice žute boje

Ovo čarobno voce (ili po nekima povrće) idealna je hrana za letnje vreline. Sadrži sve elemente u idealnim razmerama, 80% baza i 20% kiselina.
Lubenice su pune vitalnih materija, antioksidans-a. Ništa bolje ne prija u vrelom avgustovskom danu od, na pravu meru, rashlađene lubenice! Na stranu to što se lubenice smatraju afrodizijakom zbog citrulina u sebi.lubenica crtež free
Nekada je ova hrana za bogove, ova ambrozija bila žute boje. Sećam se lubenica iz svog detinjstva za vršidbe žita. Vršalica sa drvenom oplatom, zelene boje, izgledala mi je kao ogromni konj. Stajala je u mestu poput konja koji na nogama spava, ispred kolibe na majuru moga pradede Miladina. Na „ledjima“ tj. na vrhu vršalice stajao je čovek koji ju je „hranio“snopovima zrelog žita, a na prednjem delu, koji mi je izgledao kao ogromna, otvorena konjska usta, izlazila je mirišljava slama. Na zadnjem delu vršalice, točilo se žito u platnene vreće. Petnaestak metara dalje stajao je traktor (tada potpuna novost u selu) spojen širokim kožnim remenom sa vršalicom, kojoj je davao svoju snagu da bi mogla obavljati posao koji život znači.
U najvrelijem delu dana beše pauza za ručak, za brojne učesnike vršidbe. U debelom hladu starih gorunova, na nisko pokošenoj travi ležala je karirana mušema i na njoj đakonije specijalno pripremljene u čast vršidbe. U ovećem drvenom buretu punom hladne vode bilo je nekoliko lubenica. Posle ručka kriške boje zlata ležale su u tepsijama na mušemi. Jeo sam ih u slast, uostalom kao i svi ostali.
Posle nekoliko godina u selu pojaviše se lubenice crvene boje, i malo po malo, istisnuše one žute koje sam voleo jer su imale sasvim tanku koru i bile, kako mi se činilo, izuzetno slatke.

Prošle su godine i decenije, lubenice žute boje nestaše zauvek. Barem ih ja nisam video nekoliko decenija.
Pre par dana otišao sam kod poznanika u selu sa kojim sam bio u jednom zajedničkom poslu. Poznanik i supruga mu, sedeli su na tremu za drvenim stolom bez stolnjaka, a na stolu ležale su kriške žute lubenice! Izgledale su mi kao priviđenje. Vremenom, počeo sam da verujem da takva vrsta lubenica nikada nije ni postojala, već sam ih ja sanjao. Da je to moj san, a da su lubenice, oduvek bile crvene boje… Poznanik i njegova supruga, opazili su moje iznenađenje i ponudili me ovećom kriškom lubenice. Gledao sam začarano, i probavši parče slasnog, rashladjenog ploda, vratio sam se u svoje detinjstvo. Beše ovo nesvakidašnji doživljaj, jedno od čuda sveta punog čuda.
Zamolio sam poznanika za desetak semenki kako bi ih u proleće zasejao u svojoj bašti. Dao mi je već pripremljenu papirnu kesicu sa osušenim semenkama.
Sad, moguce je da lubenice žute boje postoje u svetu, a i u našoj zemlji, a ne samo kod mog poznanika koji ih jedini u selu uzgaja, no ja ih nisam video od svog detinjstva do danas, a prošlo je već nekoliko decenija.
Pokušaću da sačuvam ovu sortu čarobnog ploda i otrgnem je od zaborava i nestanka. To će mi biti zadatak.

Saharoza (Saccharum officinarum)

Ubedljivo najrasprostranjeniji zaslađivač danas u svetu, svakako je kristal (beli) šecer, dobijen iz šećerne trske ili šećerne repe. Drugo, i ispravnije, ime ovog zaslađivaca, bez kojeg se svakodnevni život teško može i zamisliti, jeste saharoza.

Saharoza nastaje u biljkama kombinacijom hlorofila sa svetlošću i vazduhom, i sastavni je deo, u većoj ili manjoj  meri, svih zelenih biljaka. Najvise je ima sećernoj trsci i repi… Jos pre 8000 godina na pacifickim ostrvima (Nova Gvineja) počeci su korišćenja saharoze u ljudskoj ishrani. U Evropu je stigla, u znatnijim količinama, tek pocetkom 16. veka Nove ere, i bila je tretirana kao začin, i skupocena u toj meri da su je koristile samo kraljevske porodice. Nastankom prostranih američkih plantaća šećerne trske, cene saharozi (šećeru) drasticno su pale, i malo po malo, ovaj zaslađivac postao je dostupan i običnim ljudima.

Saharoza je poznata kao izvanredan izvor energije za čovečiji organizam, ali joj se od davnina pripisuju i brojna lekovita svojstva, i kroz istoriju koristila se za suzbijanje raznih bolesti i zdravstvenih tegoba, no bez naučnih dokaza za njenu posebnu lekovitost, iako sadrži u sebi brojne vitalne materije (enzime, vitamine i minerale).Glavno svojstvo, bilo je i ostalo, svojstvo izvrsnog zaslađivaca raznih jela koja dodatkom saharoze postaju prijatna za unošenje u organizam.

Proces i tehnologija proizvodnje, sveprisutnog belog (kristal) šećera danas su takvi da dobijeni beli šećer osim svog, izrazito slatkog ukusa nema, praktično nikakve korisne materije po ljudski organizam,u sebi! Sasvim prazan proizvod!… Rafinacija se vrši na preterano visokim temperaturama i proces prerade tako dugo (i čini se nepotrebno) traje, da na kraju dobijeni proizvod gotovo da i nije više organske prirode, vec skoro hemijski, bez roka trajanja! Teško je dokučiti zašto se koristi ovakva tehnologija, osim ako glavni razlog nije banalne, merkantilne prirode. Naime, beli šećer neograničenog roka trajanja, idealan je za trgovinu, jer ako se ne proda danas, prodaće se za godinu, dve ili pet. U međuvremenu ostaće u vrećama i neće se nimalo promeneniti. Savršen izum! A u kombinaciji sa belim brašnom i rafinisanim uljem, sličnih svojstava i roka trajanja, konditorska industrija pravi hiljade proizvoda bez vrednosti po organizam, čak štaviše štetnih, koji zahvaljujuci agresivnoj i istrajnoj reklami idu „kao alva“

Štetnost belog šecera po organizam jeste evidentna i dokazana, i u svetu su vec pokrenute akcije koje ce neobaveštenim ljudima pomoći da se oslobode tog, moše se bez preterivanja reći, otrova, jer, naime, on deluje na organizam po principu droge! I neće proći dugo vremena, a kese sa belim šećerom biće obeležene na sličan način kao što je to urađeno sa kutijama cigareta. Takva inicijativa je već pokrenuta.

Kao alternativa ovom, bez sumnje, štetnom proizvodu postoji žuti šećer koji se proizvodi, da tako kažem, na normalniji nacin, odnosno na znatno nižim temperaturama, čime delimično ostaju očuvane neke vitalne materije iz saharoze, odnosno šećerne repe, poput minerala kao što su: gvožđe, cink, natrijum, magnezijum, kalcijum i kalijum. Žuti šecer je, praktično, poluproizvod, i time, u priličnoj meri koristan po organizam, no ne sasvim jer je lišen vitamina, i pogotovu enzima, koji su sagoreli tokom prerade saharoze (repe). Najvidljiviji dokaz da je u priličnoj meri prirodan, vidi se po tome što ima rok trajanja.

Čini se da je daleko najbolji način da se dođe do saharoze, napraviti je u kućnoj radinosti. Kako je saharoza ustvari sok iz šećerne repe (trske) jednostavno je iscediti koren šećerne repe kao svako korenasto povrće, sargarepu ili cveklu, npr. Dobijeni slatki sok moze se koristiti kao zaslađivac, a jedini problem sa njim što u takvom, svežem stanju, bez konzervansa ili pasterizacije, ne moze potrajati. Druga mogucnost, istina znatno komplikovanija, jeste iseci repu na tanke listove i te listove osušiti u sušari na max. 40 stepeni Celzijusa. Tako osušeni koren zatim samleti, i eto savršenog šećera (saharoze), potpuno prirodnog koji moze i potrajati jer je gotovo bez vode u sebi. Može, dakle, potrajati najmanje koliko i žuti, a taj rok je dve godine.

Kada je reč o žutom šećeru, primetno je da je njegova potražnja kod nas (u Srbiji) veoma mala, što je , najverovatnije, rezultat agresivne i istrajne reklame za beli, neogranicenog roka trajanja.Tako, žuti se retko može naći u trgovinama, i to u najvećem pakovanju od 0,5 kg !!! I kod nas ga proizvode, koliko mi je poznato, samo dve šećerane! A što je najnelogičnije, iako poluproizvod, cena mu je 100% viša od belog! Čini se da su ovo sasvim iracionalne nelogičnosti, a osnova toga najverovatnije leži u logici profita. Jer za neke ljude logicno je ono što je (njima) korisno.