U kandžama birokratije (Danak u vremenu i živcima)

Pre neki dan išao sam po novu ličnu kartu, onu sa čipom iako službenica na šalteru, glasno reče, nekome da takvu ne preporučuje, kako se izrazila „dvesta posto“.
U predsoblju gradskog MUP-a, veličine, odokativno, 4×3 metra, beše nekih dvadeset i pet osoba koje su čekale ispred ukupno šest šaltera, na tri strane prostorije, što za ličnu kartu i pasoš, što za produženje vozačke dozvole i registraciju motornog vozila. Tu, u jednom od ćoškova beše i kabinica za slikanje, za razne dokumente.
Prvo što se nakon ulaska dalo primetiti, beše kvalitet vazduha u toj prostoriji, što većini i nije puno smetalo, naročito onima kojima je dokument hitno potreban. Od dva šaltera za lične karte i pasoše (po starom običaju) radio je samo jedan, pa je ista službenica, simultano radila i na onom drugom „pomoćnom“ u ovom slučaju, jer su (uneređeni) redovi bili ispred oba šaltera. Istina, u bekstejdžu što bi se reklo, kraj rešoa sa cigaretom među prstima i nogom preko noge, sedela je i druga službenica, ali ona beše tu za slučaj da prvoj pozli, i kada ova pođe malo do čaršije. Tada kao prva rezerva, uskače u službenički tim hladnokrvnih igrača, i istim naglašeno natenane tempom, odrađuje zadati joj posao.
Što je zanimljivo, oni koji se slikaju, odnekud imaju prednost (takvih je, u talasima, svaki čas po nekoliko, a pritok se nikako ne može predvideti) jer će se „samo slikati“, kao da je to prosta operacija. A nije. Prvo, u improvizovanoj kabinici nema ni jednog čiviluka, sami goli zidovi od iverice, pa novopridošli padobranac mora svoju zimsku jaknu sa visokim okovratnikom da skine i da je drži, gde bi drugde, u krilu, pritom pazeći da se koji od rukava ne vidi na monitoru IBM kompjutera prve generacije, model osamdeset i osma, koji svaki čas službenici hladne krvi, priređuje neprijatna iznenađenja, i ne radi prema njenim očekivanjima.
Zatim kada privilegovani izađe iz kabine, sledeći korak jeste da stavi kažiprst (ima i oni koji ne znaju koji je to zapravo prst, pa stavljaju srednjak koji sa susedna dva savijena, izaziva čudnu grimasu na licu službenice) ,dakle, na elektronski uređaj kako bi ostao otisak za večnost. Rečena operacija za većinu beskrajno je komplikovana, pa tako uspeva tek, u proseku, svaki treći pokušaj.
Onaj ko je izgubio ličnu kartu –a takvih je pretežno- piše na licu mesta obimniju izjavu, i to radi naglas, kako bi službenica iza staklenog paravana tj. šaltera, razgovetno čula i intervenisala ukoliko pripovest nije ubedljiva, ili je pak stilski nekorektna (pleonazam je dopušten), što je u celoj stvari ipak manje važno. Bitno je da u detalje opiše kada, gde i kako je ličnu kartu izgubio. To su intimne priče za prisutnu, pomalo smrknutu, publiku na priliku kao u kakvom rijaliti šou programu, i moraju da deluju ubedljivo kao svaka literatura, a ako to nisu službenica tonom stručnjaka literanog, kaže: „To ništa ne valja!“ i ispod debelog stakla gura novi obrazac za popunjavanje. Tada kompletna, i autentična procedura kreće od nule, uključujući i novo upisivanje generalija iz brojnih rubrika, što može da potraje, no vreme ovde nije od značaja jer ga službenici imaju na pretek, a i sutra se radi.
Čekači (tako li se kaže?) u trojnom redu, jer red ne može da se otegne iz objektivnih razloga,, uglavnom su čudno i neprirodno strpljivi. Tek poneki sa prefinjenijim živcima, poput dolepotpisanog, progunđa nešto sebi u bradu, što do službenice unikatno debele kože i ne stigne. Ona rutinski provodi svoju svetu misiju i radi tri-četiri radnje istovremeno. Razgovara, ili na nekom od brojnih, što fiksnih što mobilnih telefona, ili sa koleginicom iz bekstejdža komentariše sinoćni tv program, strepeći pritom za dalju sudbinu junaka serije „Jesenje suze.“
Svako malo naiđe po neki prijatelj ili prijateljica, i izdaleka oslovljava službenicu po imenu iz krštenice (valjda da ne ispadne familijarno) tražeći dodatne informacije u objektivno složenoj i autentičnoj proceduri, kako bi postojeći problem sa dokumentom rešili u što kraćem roku. Ova radi simultano poput šahovskog velemajstora i objašnjava novopridošlom, koji se (ne budi lenj) već progurao jer će „samo nešto da pita“, ali ispostavi se da doturi već pripremljene papire. Takvi papiri povremeno stižu i iz bekstejdža, jer je to uigran, proveren i, svakako najbrži put da se do važnog dokumenta dođe.
Čekao sam, prilično uredno bez dovikivanja, što po ovdašnjem običaju i nije neka vrlina. Dapače.Verujte, biti strpljiv u ovakvoj jednoj situaciji nije ni malo jednostavna rabota, i radije bih, da sam mogao, okrunio tonu kukuruza u zamenu za navedeno čekanje „ništa ne radeći“… Čekajući tako odnekud kroz glavu prolazile su mi misli na Gogolja i Kafku, sve dok nisam stigao do zamka, pardon, šaltera, željenog cilja od kojeg sam na početku avanture bio udaljen svega metar i po. Imao sam mnogo vremena za razmišljanje, pa mi je svašta padalo na pamet. Pomislih i to kako je birokratija večna i neuništiva kao plastična flaša, i kako joj nikakvi izumi i nove tehnologije ne mogu nauditi. Apsolutna otpornost! Kakav kompjuter, kakav internet! Kakvi bakrači! Sve je to mačiji kašalj spram ove, za sva vremena, tvorevine.
Za ovu operaciju beše mi potrebno okruglo dva sata! Tu, na cilju, dobih nekih pet brojeva žiro računa, isto toliko poziva na broj, svrha uplate i korisnika računa, koje moram da upišem na uplatnicama (za svaku uplatnicu plaća se posebna, presoljena, poštarina) i uplatim caru-carevo. U pošti red se otegao do ulaznih vrata, iako su u funkciji tri šaltera, no stvarno radi samo jedan, dok preostala dva, koji nam se pričinjavaju, rade povremeno kada službenici nisu u čaršiji ili ne piju novu turu kafe. I što je dodatna nevolja, oni srećnici koji izdrže do šaltera, ponekad ne znaju tačno šta hoće, pa nastaje dugotrajno i groteskno objašnjavanje sa „mrtvo-ladnom“ službenicom koja utrenirano sluša nesuvislu priču, zdrmanog „klijenta“.
Tu, na nogama provedoh gotovo puni sat vremena. Vratih se nazad, ne naročito raspoložen, u mini predsoblje MUP-a. A tamo „nova“ službenica, a gužva stara, iako je već prošlo podne. Znam, ne gine mi još dva sata, i sijaset dogodovština.
Stariji čovek u ćošku trojnog reda, tik je do šaltera, no ne i u vidokrugu endemične službenice. A tu se najviše čeka, i ne treba lakomisleno verovati da kada ste ispred šaltera da ste uspeli. To nije realno. Tek vas tu sačekuju prava iskušenja i ispit izdržljivosti…Čovek, očito bolestan, izgleda veoma slabo i nekako otsutno. Slabo čuje, loše vidi i jedva govori, a ruke mu se vidljivo tresu. I kada konačno stiže na cilj, ili vrh, kako za koga, olovku za brojne potpise, ne može da drži među prstima. Potpis tako izgleda kao u kakvog biznismena, nečitak hijeroglif. Preti mu realna opasnost da se sruši od iscrpljenosti, no to nikoga ne tangira. Posle nekih pola sata provedenih na samom šalteru, nesrećni čovek završava posao. Hepiend.
Da skratim priču, i tom prilikom, na nogama provedoh nova dva i po sata. Suma sumarum, više od pet sati čekanja, što i nije neki rekord kažu upućeni, no meni, pravo govoreći, i ovo beše puna kapa.
I tako prođe još jedan božiji dan. Dan za pamćenje.

Šumski građanin (Praljudi su među nama)

I danas, na početku 21. veka, čovek se rađa maltene kao pračovek. Tek socijalizacijom, odnosno vaspitanjem u porodici, a zatim obrazovnjem u školi, postaje uljuđeno biće, ravnopravan član društvene zajednice.Ukoliko vaspitanje izostane, što se neretko događa, imamo monster freena sceni autentičnog divljeg čoveka, u najboljem slučaju, poludivljeg.
Pre par godina, sećam se, slučajno sam na tv-u naišao na neki film o nerođenim bebama. Kamera je snimila život embriona u utrobama trudnica pred porođaj. Beše to niz najneverovatnijih scena. Kreveljenja, nemogućih grimasa na licima, pa i ruganja i plaženja svetu na koji tek treba da dođu. Kao da su, odnekud, znali gde stižu i odmah su hteli da stave do znanja kako će se odnositi prema njemu. Nimalo simpatija prema budućem životu na zemlji, nimalo iluzija. Prilično deprimirajuće.

Sećam se jednog na ovu temu doživljaja, nešto starijeg datuma. Ima tome, prisetivši se detaljnije, već ravno 13 godina. Bio sam u poseti starom poznaniku par godina mlađem. Sedeli smo u dnevnoj sobi za stolom uz neko piće i ćaskali. Na drvenom brodskom podu prekrivenom tepihom igrao se mali dečak, trogodišnjak. Videlo se, na prvi pogled da je izrazito „živahan“ i tvrdoglav, iako tako mali. Majka dečaka, supruga poznanika, budno je motrila (valjda poučena lošim iskustvom) šta nestaško radi iako je imala neki rad u rukama. Najednom dečak je prešao neke granice normalnog ponašanja. Majka je ostavila rad i prišla da ga „urazumi“, međutim to ne beše nimalo jednostavan posao. Beše vidljivo da puno energije troši u toj svojoj akciji, manjem poduhvatu, ali ni izbliza ne beše zadovoljna postignutim. Otac beše sasvim neutralan u ovome, i bilo je jasno da to nije njegov posao. „Duel“ je potrajao a ja sam, igrom slučaja, imao da pratim autentičan, i nimalo prijatan čin vaspitavanja. Majka je, ispočetka pristojan ton, malo-pomalo povisivala, no mališa je sve njene primedbe, sugestije i uputstva, grubo ignorisao.Posle više od deset minuta borbe, iznemogla i iscrpljena, nemoćna žena glasno je zavapila: „Ti mali dušovadniče!“ i digla ruke od njega. Bio sam dobrano iznenađen onim što se pred mojim očima odvijalo i karakterom tog mališana. Koliko li je snage i demonskog u toj mrvi mesa, kada je tako mali izašao kao pobednik sa odraslom osobom, upitao sam se i nehotice.
Danas, trinaest godina kasnije, tog tinejdžera već, susretnem povremeno na ulici i setim se davnog događaja. Koliko čujem, osnovnu školu je na jedvite jade završio i već sada je poznat po izuzetnoj agresivnosti. Zahvaljujući velikom trudu majke da koliko-toliko od njega načini društveno biće, on je donekle socijalizovan, mada je, kao što znamo, socijalizacija (kultura) labav veo koji neretko spadne kada se najmanje nadamo…Opravdano se možemo zapitati šta nastaje od one dece, pogotovu lošeg „naslednog materijala,“ ako izostane roditeljski napor da se vaspitaju?
Socijalizacija je naporan posao i zahteva trud, mada bi to trebalo da bude i zadovoljstvo a ne samo muka. Čovek, po svojoj prirodi, čini se, beži spontano od svakog napora. Jedino od čega ne beži jeste zadovoljstvo, a za odgoj dece treba se potruditi, što se doživljava i kao žrtvovanje…Najlakše je decu pustiti da rastu i da se snalaze, odnosno samovaspitavaju. To je, kod nas, još uvek, najčešći i „najjeftiniji“ način podizanja dece. Uostalom, ni nas naši roditelji nisu vaspitavali, pa evo, poženili smo se i poudavali. Šta nam fali?
A kada vaspitavati decu? Treba zaraditi pare za letovanje, zimovanje, za auto (eno komšija već ima novi model), za odeću, hranu, otplatu kredita, za školovanje…No tu su, srećom bake i deke. Oni se i tako dosađuju. Decu ćemo utrapiti njima…Ali deke i bake su, uglavnom, bolećivi prema svojim ljubimcima (ljubi ga deda Žika!) i sve im dopuštaju, što nekada nisu dopuštali ni rođenoj deci. A ljubav i pažnja koju im poklanjaju tako su izdašne (kure dedino!) da bi njihova rođena deca bila jako srećna da su, svojevremeno imali i mali deo toga…Tako, često se dogodi da deca i pored brige o njima ostanu nevaspitana i što je još gore, razmažena, pa možemo npr. o krsnoj slavi videti kako, ne znajući šta se može a šta ne može činiti, pred brojnim gostima za svečanim stolom, grabe prstima iz činija sa jelom, i uzimaju detaljno prebirajući „lep komad“ piletine, recimo. Tada roditelji, pred zabezeknutim gostima, stupaju u akciju i „vaspitavaju“ male divljake.
Zapuštena deca, mogu poći putem škole i obrazovanaja, ali mogu poći i prečicama u životu, putem brze zarade, ma šta to značilo…Neki roditelji, što je za čuđenje, ne sprečavaju decu koja vidljivo krenu u pogrešnom pravcu, već čak štaviše, prećutno ih podržavaju, kako mušku tako i žensku. A ponekad je ta podrška i otvorena. „Nek su oni nama živi i zdravi, samo da ne postanu neke „sekaperse“. Takva su vremena.“ To je logika i racionalizacija roditeljska pred samim sobom. I drugi tako rade, neka se „čeliče“, jer život i nije ništa drugo do gruba otimačana. Tek kada se dogodi zlo, sto nije redak slučaj, onda se dolazi do saznanja da je moglo i drugim putem. Kriva je država i društvo što su takvi „ispali“ a oni, njihovi roditelji, nimalo nisu krivi.
Blaže varijante neodgojenosti koje se i ne smatraju nekim nedostatkom ili aberacijom vidimo u svakodnevnoj komunikaciji, na svakom koraku: u gradskom prevozu, za volanom sopstvenog vozila, u sportskom navijanju, u redovima raznim itd.
Na selu „normalno“ je npr. da čovek (pošto još nema u svim selima kontejnera za smeće) otpad i đubre utovari u traktorsku četiritonku izveze na kraj sela i iskipuje kraj borove čiste šume. „Normalno“ je, takođe, da drva za ogrev naseče u državnoj šumi, jer je to ionako „ničije“, Alajbegova slama, i „ladno“ nasečeno doveze u svoju avliju. Ne rade tako svi, na sreću, ali mnogi tako, još uvek postupaju, bez ikakve svesti da rade nešto neprimereno.
Dokle će ovako biti? Po svemu sudeći, sve dotle dok EVOLUCIJA ne odradi svoj posao, a ona neke delove sveta „posećuje“ češće, neke ređe, a neke- nikako. Ili dok ne „ožive“ institucije društvenog uređenja. A one su, kod nas barem, očigledno poprilično mrtve.

Maline i biber (Kako se hrani dobrostojeći svet?)

http://www.besplatne-slike.net Potpuno besplatne slike visokog kvaliteta.

Moja (verovatno prenaglašena) radoznalost, odvela me je ovih dana na tv-kanal 24KITCHEN namenjen eksplicitnim gurmanima širom planete.
Blago zapanjen gledao sam (povremeno se prekrstivši) čudesa kulinarskog umeća novog milenijuma. Neretko imao sam utisak da sam u cirkusu, pogotovu kada bi na red došle „zvezde“ gastronomije, poput Engleza Džejmi Olivera, Turčina Gabrijela Sponze i Novozelanđanke Anabel Langbejn.
Ovaj prvi nosi pobedu…Kada sam ga prvi put video izgledao mi je kao klovn i igrač na trapezu, istovremeno. Svoju veštinu, na radost ljubitelja „dobrog zalogaja“ širom zemljinog šara željnih zabave, izvodi nemogućim pokretima ruku, grimasama na licu, a povremeno bi se poslužio i nogama poput tekvondo šampiona.
Istina, njegovi specijaliteti nisu ništa naročito, osim ako papazjanije svega mogućeg i nemogućeg, spojivog i nespojivog, ne deluju poput neke ambrozije (kako je rašireno mišljenje) u šta iskreno sumnjam. Naravno, nisam u situaciji da probam njegova „božanstvena“ dela, a i da mogu, dobro bih promislio pre degustacije. Ljuto i slatko, gorko, kiselo i slano sve u istoj šerpi! Voće i povrće, meso mleko i jaja (industrijski proizvedeno), najčudesniji začini, sve na gomilu!
Sve to meša, kuva, prži, i peče u nekom transu poput religijskog fanatika, i pritom neprestano opsenarski „objašnjava“ i „podučava“ brojnu publiku širom meridijana. Svako malo (uostalom kao i sve njegove kolege) koristi reči najs, veri najs, lavli, sou gud, delišes, bjutiful i slične.
Posebno je bitno da sve bude hrskavo. To „hrskavo“ prava je mantra današnje gastronomije, i svi „majstori kuhinje“ svako malo izgovaraju tu čarobnu reč.
A nisam mogao ni sanjati da je ovaj cirkuzant (po sopstvenim rečima) u zapadnom svetu prava medijska zvezda, ništa manja od slavnih muzičara npr. Na turnejama njegovim pune su dvorane, a na pozornici-kuhinja! U pauzama sviraju njegovi nameštenici na gitarama, na oduševljenje brojnih prisutnih. Džejmi se ponaša poput razmažene pop-zvezde i po vazdan daje intervjue. Moja prosta glava ne shvata u čemu je štos i zbog čega je slavan. Trudim se da razaberem, ali mi nikako ne uspeva.
Druga „zvezda“ iz „trija snova“ Gabrijel Sponza, ni po čemu ne podseća na kuvara (nema čak ni špeka oko pojasa) i tvrdi da je za kulinarsko umeće dovoljan entuzijazam!…Možda i jeste, ali uz to je potrebna još jedna sitnica-malo higijene. Koristiti, po mogućnosti kašike, viljuške, kutlače, varjače, špahle i sličan pribor kod pripreme i serviranja gotovih jela. Ovaj „majstor kuhinje“ sve radi rođenim šakama i prstima! Uzima naseckano, narendano u šake i trpa u šerpu, cedi limun stiskom šake a sok se sliva među prste. I to još i nije najdegutantnije jer se ubačeno u šerpu-kuva. Međutim on i gotova jela, umesto kašikom (većom ili manjom) opet uzima u šake, i jelo prebacuje iz šake u šaku, šatim kao finale, na posudi za serviranje još i prstima i dlanovima modelira gotovo jelo u zamišljeni oblik, e da bi estetski bilo sasvim savršeno!Lepo izgleda, ali hvala na ponudi, ne bih da probam, tim više što je njegovo kulinarsko umeće zbrka svega mogućeg i nemogućeg, a kao biser izdvajaju se maline obilno posute crnim biberom! A to iz razloga što, kako reče, želi da postigne „eksploziju ukusa“. Nešto nisam gladan. Hvala, još jednom!
Lepši deo trija gospođa (gospođica) sasvim prijatnog izgleda, sa Novog Zelanda, jedina svojim načinom kuvanja, uz poštovanja pravila higijene i pristojnog ponašanja u kuhinji, bez plesanja, karate zahvata i dubljenja na glavi, zavređuje koliko-toliko pažnje.
Njena jela nisu uopšte prosta jer bi takva blaziranom tv- posmatraču bila sasvim nezanimlljiva. Ima tu svega i svačega, a ono što joj dodatno podiže cenu, jeste njena prirodnost i sklonost prema svežim namirnicama i to iz sopstvenog vrta! Lepo je videti kako čupa šargarepu i peršun, i kako otkida kruške sa stabla iz sopstvenog voćnjaka kraj jezera gde živi u kućici od drveta! Lavli! Osim toga ide po srnetinu sa prijateljima lovcima, u prirodu, a po ribu na jezero! Veri najs! Samo kad bi manje pričala i opsenjivala tv-konzumente, bilo bi: sou gud. Ali i ovako nije loše… Lepo izgleda i sa svojih četrdesetak leta, a i zgodno. I kada bi uspela (što je u datoj situaciji gotovo nemoguća misija) da skine desetak kilograma, bila bi sasvim bjutiful sa svojim lepim licem i očima bivše lepotice.
Ono što mi je smetalo gledajući ovaj tv-kanal jeste što u pripremi jela organska hrana ne igra gotovo nikakvu ulogu. Gomile voća i povrća pokrupnog, navodi na pomisao da je iz konvencionalne proizvodnje, što ovim kulinarima uopšte ne smeta. Jedino NZ gospođa (gospođica) napomenu da koristi narandže i organskog uzgoja „kako ne bi morala dugo da ih pere ne bi li skinula hemikalije.“ Kao da se hemikalije mogu skinuti pranjem!
Ono što mi se dopalo jeste što svi kulinari (baš svi) koliko ih ima na ovom tv- kanalu, koriste gotovo isključivo hladno ceđeno maslinovo ulje a nikako rafinisano suncokretovo kakav je slučaj kod nas. Ovo je, čini se standard u čitavom zapadnom svetu. Takođe, u dobroj meri, beli šećer je izbačen iz upotrebe, a umesto njega koristi se smeđi.
Samo kada ne bi onoliko pekli, kuvali i pržili! Sve bi bilo daleko bolje kada bi ovo obilje (voća, povrća i svega ostalog) bilo kuvano (ako se mora) na pari i na oko sto Celzijusa, a ne preovlađujućih 200, a neretko i više.
I kad ne bi bilo onoliko glumatanja i gimnastike a sve da bi radnja što bolje radila a gazda rečenog tv-kanala ubrao deblji kajmak. Naš „lepi brka“ iz „Gastronomada“ tako, deluje kao pojam pristojnosti i odmerenosti u poređenju sa ovim cirkuzantima.

Dugovečna knjiga o ljudskoj prirodi

biblija free

Svaka knjiga ima svoj životni vek. Neke žive kratko, neke dugo, a neke večno. Zavisno od svog kvaliteta, svog sadržaja i svoje poruke.
Šta je ono što je Bibliju održalo skoro 2000 godina od završetka njenog dugotrajnog pisanja, i što je drži svežom i aktuelnom i danas posle toliko vekova? Pre svega, to je njen duboki sadržaj i njena poruka, ali i literarni stil. Bibliju su pisali pravi pesnici i majstori stila. Duboko i široko obrazovani ljudi bogatog životnog iskustva i visokog literarnog poštenja. Ljudi u potpunosti posvećeni životu, sa težnjom da ga osmisle i oplemene. To je, u stvari, ideja da se svo ljudsko iskustvo i znanje sačuva u jednom delu, za generacije koje dolaze.
Biblija jeste bibloteka od 66 pojedinačnih knjiga, i njeno pisanje je delo brojnih pisaca. (Ovde ne treba zaboraviti i brojne prepisivače, bez čijeg nesebičnog zalaganja i akribije, ova knjiga ne bi opstala). Samo pisanje trajalo je neobično dugo, od 1513. godine pre Nove ere do 98. godine Nove ere! Oko 1600 godina! Original je na hebrejskom jeziku, prvih 39 knjiga, a prostalih 27 je na starogrčkom.
Biblija nije naučna knjiga, već je, pre svega, poezija. Pisana je „običnim“ živopisnim jezikom sa svakodnevnim metaforama, ali je mnogima, neretko i intelektualcima teško svarljiva. Zašto je to tako? Većina ljudi danas, zatvorenog je uma, nefleksibilna i otuđena od prirode, bilo da je reč o običnome čoveku ili intelektualcu. Fleksibilne, senzibilne i prirodne osobe otvorenog uma, lakše prihvataju, u suštini jednostavne poruke iz ove knjige, jer su po svom senzibilitetu i mentalitetu prijemčive za ovakve prirodne tekstove.
Celokupna svetska umetnost svoje korene ima u Bibliji. Prava, klasična lteratura inspirisana je ovom knjigom, i zato se sasvim nereligiozni pesnik (pisac) koji se bar donekle nije inspirisao ovom knjigom, teško može i zamisliti.
No Biblija nije uticala samo na umetnost, već je u priličnoj meri uticala i na nauku. Iskrenost pisaca ove knjige dostizala je ponekad gotovo egzaktnost, u najmanju ruku viziju koja je poslužila razvoju mnogih naučnih grana, poput istorije, fizike, medicine, odnosno psihologije itd. Poznato je na primer, da na telesno zdravlje čoveka veoma utiče stanje njegovog mentalnog i emocionalnog zdravlja. Današnja medicina naučno je dokazala štetne posledice gneva i mržnje (u Bibliji davno zapisano) koje se odražavaju na zdravlje srca, kao i na povišeni krvni pritisak, bolesti tzv. moderne civilizacije. Treba primetiti da i pored brojnih stručnih, medicinskih knjiga na ovu temu, broj obolelih od ovih „modernih“ bolesti sve je veći što, pre svega, govori o čovekovoj sve većoj otuđenosti od drugog čoveka i od prirode. Današnji „moderni“ čovek zaputio se krivim putevima i, logično, dobrano zalutao stavljajući kao prioritet vrednosti koje mu se svojim lošim posledicama vraćaju kao bumerang. A te vrednosti su: vlast, dominacija, takmičenje, tj. nerazumna želja i težnja da se po svaku cenu bude pobednik i prvi, zatim sticanje bez granica itd. Tako su ljubav, tolerancija i solidarnost ustupile mesto mržnji, agresiji i samoživosti, što se odražavana na mentalno ali i na telesno zdravlje, samom činjenicom da su mnoge bolesti na psihosomatskoj osnovi.
Što se tiče ishrane čoveka, u Bibliji stoji zapisano koja mu hrana najbolje prija: plodovi, semenke, zelje. Ima više rečenica na ovu temu, kao: „Ko je slab jede zelje“Ili: „Sedam dana jedi hljebove prijesne, a sedmi dan neka je praznik Gospodnji“Ili „I još reče Bog: evo dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu“. Navedeno je čovekova prvobitna hrana i ujedno najzdravija.
Vremena se menjaju, ali čovek ima trajnu potrebu za ljubavlju, naklonošću i ,pre svega, srećom, što je u Bibliji posebno naglašeno. No, čini se da čovek tzv. savremeni, kao da se najeo bunika, i to pokušava da „modernizuje“ što ima, bez preterivanja, tragične posledice, prvo po zdravlje, a samim tim i na čovekovu sreću, koje kao da je odlučio da se odrekne u ima fikcija i fantazmagorija koje ga spopadaju sve češće i sve intenzivnije.
Kada je u pitanju porodica i odnosi u njoj, ono što je na ovu temu rečeno nije protekom dugog vremena „usavršeno“ jer tu i nema šta da se „usavršava“. Biblijski stihovi zvuče i danas kao saveti za praktičan život u porodici, i deluju sasvim aktuelno i sveže. „Tako treba muževi da ljube svoje žene kao svoja telesa. Ko ljubi ženu svoju, sebe samoga ljubi. Jer niko ne omrznu kad na svoju put, nego je hrani i greje.“A žena treba „da duboko poštuje svog muža.“
Kada je u pitanju svakodnevna komunikacija između supružnika (danas se koristi ružan izraz „partneri“ kao da su suvlasnici firme) i dođe do nesuglasica, jer niko nije savršen, stoji savet: „Ako se i gnevite, nemojte grešiti, a sunce da ne zađe u gnevu vašemu.“ Takođe bitno je da se reči odmereno kazuju i u pravo vreme, jer pogrešna reč, izrečena u nezgodni stresni trenutak, može doneti mnogo zla. „Kao zlatne toke u srebrnom spletu, takve su reči zgodno izrečene.“
Vaspitanje dece danas „modernizovano“ i „modifikovano“ proizvodi, neretko, asocijalne likove sklone agresiji i bezobzirnosti, a vaspitanje za zdravu, buduću odraslu osobu pre skoro 2000 godina u Bibliji je zapisano jednostavnim pravilom: „Ocevi ne razdražujte dece svoje, nego ih odgajajte u nauci, disciplini i strahu od Gospoda.“ Ova knjiga kaže da je takva „disciplina“, tj. pouka dokaz roditeljske ljubavi. Disciplina deci govori da njihovi roditelji brinu o njima. A neprolazno pravilo iz ove knjige jeste: deci je potrebna stalna disciplina puna ljubavi. Reći ćete, danas ovo zvuči veoma „nemoderno.“ Verovatno je to tako, ali govori dosta toga u prilog tezi da se današnji čovek poprilično „pogubio“ sa svojim modernizmima, od kojih su mnogi patološkog karaktera.
Za zdrav i prirodan život neophodno je potrebno povremeno imati u rukama ovu knjigu, koja će nam pomoći da se pridržavamo pravih, i dugim vekovima proverenih vrednosti, i da ne podlegnemo modernizmima raznih vrsta. To je u našu korist.

Afrodizijaci

Upotreba svemoćnih materija danas, naročito je prisutna u oblasti seksualnog života.U modernom društvu, carstvu laži, „snalažljivi“ likovi prave biznis vašarskim prevarama lakovernog sveta, nudeći razne „svemoćne“ vijagre i kamagre, koje su, realna opasnost po zdravlje.
U našem narodu, tradicionalno, med i orasi smatraju se afrodizijacima. No, iako su ovo zdravi i korisni proizvodi prirode, teško da imaju neko posebno dejstvo. Pre će biti da je u pitanju obično praznoverje.
Miloš Crnjanski, koji inače, nije bio ljubitelj alkohola, u svojim romanima navodi pivo kao afrodizijak (naravno, u malim količinama), u njegovo doba veoma cenjeno u ove svrhe.
Za brojne biljke postoje tvrdnje da su „sigurni afrodizijaci“. Iako su ovde, u velikoj meri, prisutni merkantilni razlozi, takve tvrdnje ipak nisu sasvim bez osnova.
Gojiberry npr., a takođe i lubenice mnogi poznavaoci oblasti prirodne ishrane smatraju afrodizijacima jer sadrže supstance poput seratonina („hormon sreće“) i citrulina koji pospešuju biohemijske procese u organizmu.
Ljute papričice neki posebno cene zbog sastojka imenom kapsaicin koji izaziva znojenje i podstiče seksualne želje. Takođe i banane spadaju u grupu ovih biljaka. Treba dodati još: suši, đumbir i kakao.
Takođe i neke retke vrste gljiva ( poput tartufa i ganoderme) spadaju u grupu biljaka koje, kako se smatra, podstiču seksualnost.
Za dobar seksualni život važno je dobro, kako fizičko, tako i mentalno zdravlje, jer „sve je u glavi“. Takođe i bezbrižnost životna veoma je važna komponenta koju malo ljudi ima po svojoj prirodi i nasleđu. Ukoliko osoba ima izopačene stavove o životu ne mogu joj pomoći nikakvi afrodizijaci, već pre psihoterapija.
Za dobro zdravlje bitna je i dobra hrana koja se ne meri količinom i brojem kalorija, već stvarnim pozitivnim dejstvom na organizam. To je, svakako, prirodna hrana neprerađena, odnosno, termički neobrađena. Dužom upotrebom ove vrste hrane poboljšava se, kako fizičko, tako i mentalno zdravlje.
Ipak, ni sama prirodna hrana nije svemoćna ukoliko postoji mentalni problem. Negativizam, nihilizam, ekstremni egoizam, razne perverzije (od kojih je sadomazohizam najprisutniji) jesu one pojave koje sprečavaju pun i zdrav seksualni doživljaj.
Brojna istraživanja psihologa u svetu (ali i kod nas) pokazuju neverovatno veliki procenat današnjih „modernih“ žena koje i ne znaju šta je to vrhunac seksualnog zadovoljstva (orgazam). A koren toga je, nesumnjivo, u psihi, pre svega u negativnom stavu prema životu i ekstremnom egoizmu (egocentrizmu) odnosno jurenju za kvazizadovoljstvima „bez bola“.
Ljubav prema životu, daleko je najbolji afrodizijak! To je izvan sumnje. Imati pozitivne emocije, voleti osobu, suprotnog pola naravno, jer je to najprirodnije, a verovatno i jedino prirodno i zdravo. Dakle, bez današnjeg veoma prisutnog fingiranja ljubavi koje ponekad proizilazi i iz straha od ljubavi. Takođe potreban je i zanos pa i romantični stav prema životu, zašto da ne? To doprinosi, čak štaviše, uslov je punovrednog ljubavnog, a samim tim i seksualnog života. Toga danas, u eri zlatnog teleta, ima malo i sve manje. Jer npr. juriti karijeru, odnosno vlast, i prepustiti se ljubavi, naprosto nespojivo je. Zato se to radi onako uzgred, mehanički, bez emocija, na pornografski način, što je imitacija i surogat pravog seksualnog doživljaja.
Dakle, neophodno je potrebno savladati svoj EGO koji nas je sputao, i prepustiti se iskreno ljubavi. To je suština muško-ženskih odnosa. Naš hipertrofirani ego sputava nas kao što gazda sputa konja na livadi, vezujući mu nogu da ne može slobodno da se kreće.
A najgore i najtragičnije od svega je to što čovek sam sebe „sapinje“ bolesnim fikcijama (koje se uzimaju kao aksiomi) fantazmagorijama, fiks-idejama i drugim utvarama u svojoj glavi, kao sto su vlast, moć, dominacija, slava, uspeh, karijera, bogatstvo itd.

Zdravi gurmanluk (fifti-fifti način ishrane)

http://www.besplatne-slike.net Potpuno besplatne slike visokog kvaliteta.

Jesti do sita, sve vrste hrane (uključujući i onu termički obrađenu) a ne debljati se, san je najvećeg broja ljudi. A san kao svaki san, teško je ostvarljiv. Nemoguća misija. Ipak, ponekad i nemoguće postaje moguće. Ovo je dokazao jedan od najboljih poznavalaca blagodeti presne ishrane. Reč je o Harvi Dajmondu (Harvey Diamond) koji je u seriji knjiga pod osnovnim naslovom Fit for life izneo šokantne činjenice vezane za ishranu živom, prirodnom hranom. Prvi tom ove jedinstvene serije (koautor je bila njegova eks supruga Merilin) izašao je još davne 1985. (kod nas par godina kasnije pod maštovitim naslovom „Zdravi i vitki“). Tu sam knjigu , sa velikim zanimanjem citao jos krajem osamdesetih, i tada sasvim pri zdravlju, neko vreme pridržavao se (prilicno nedisciplinovano, moram priznati) novootkrivenog režima ishrane. Glavno beše: JESTI DO PODNEVA SAMO VOĆE! Kako sam oduvek, po svojoj prirodi, maltene fruktojed, to mi nije teško padalo. Ipak, povremeno dolazilo je do odstupanja od ovog zlatnog pravila, ni sam ne znam zašto, verovatno iz razloga dobrog zdravlja i navike da konzumiram gurmansku, kuvanu hranu, ali i slabosti volje.
Doručak, dakle, relativno kasno, ne pre dvanaest. A tada možete jesti sto vas je volja, ne brojeci kalorije i ne vagajući namirnice. Bitno je samo PRAVILNO IH KOMBINOVATI (nikako skrob i belančevine istovremeno u jednom obroku) da ne bi došlo do loših posledica u organima za varenje (o ovome uskoro poseban post). Naravno, ne prežderavati se jer to ne samo da je suprotno zdravlju, već je opasno i po sam život. Bitno je unositi minimum 50% žive hrane. To je suština. Treba napomenuti da ovaj režim ishrane važi samo za zdrave osobe, bez oboljenja, naročito bez hroničnih bolesti.
Ovih dana, slučajno, na uličnom štandu ugledao sam jednu od knjiga iz serije rečenog autora prodate u svetu, doslovno, u milionima primerka (prvi tom u 12 miliona!) Naslov beše: „Zauvek zdravi i vitki“ (Fit for life not fat for life). Knjiga je izašla u Americi 2003. Uzeh knjigu i pogledah impresum, dok me je prodavačica iz sve snage ubeđivala da je to prava knjiga i da ne valja jesti meso. U impresumu pisalo je da je štampana 2004. u biblioteci Bestseler u tiražu od 1000 primeraka ( i slovima: hiljadu!) Kupih knjigu bez razmišljanja. Znao sam da to ne može biti obična i prosečna knjiga, kakvih je iz ove oblasti na hiljade. Sutradan čitajući moje oduševljenje, pre svega stilom, (ne beše ni jednog recepta) strašću i posvećenosti temi, beše isto, ako ne i veće nego kada sam davno čitao prvi tom. Verovao sam da gotovo i ne postoje krupnije činjenice iz ove oblasti, koje mi nisu poznate. Međutim, otkrio sam nekoliko koje su mi bile sasvim nepoznate.

Prvo, nigde nisam naišao na sasvim precizno (i uz to logično) kombinovanje namirnica, iznešeno ovde gotovo kao matematička formula. Držati se toga, dobar rezultat u ishrani živom hranom ne može izostati. A čitav postupak prilično je jednostavan (kao i sve velike stvari) i lako u praksi izvodljiv. Treba samo nešto volje i odlučnosti.
Drugo što sam otkrio, meni nepoznato, beše tvrdnja autora da je abnormalna agresivnost u uskoj vezi sa unosom isključivo mrtve hrane u dužem periodu. Setih se Eriha Froma i „Anatomije ljudske destruktivnosti“ u kojoj autor eksplicitno tvrdi da hrana i tzv. maligna agresivnost nisu ni u kakvoj vezi. Ipak, logična je tvrdnja da mrtva hrana ima nekrofilna dejstva na čoveka, a samim tim i ekstremno destruktivna, jer takva osoba nema u sebi svest o vrednosti života. Priznajem da mi je ova tvrdnja bliža.
Treće po redu veliko otkriće u knjizi beše informacija da je savremena tehnologija uspela nemoguće: da proizvede žive biljne enzime. To se dogodilo još 1995! Mnogi svetski priznati nutricionisti verovali su da se enzimi nikada ne mogu proizvesti i da se do ovih dragocenih i životno važnih supstanci može doći samo korišćenjem živog voća i povrća, odnosno živih biljaka. Ako je ova informacija tačna, a nema razloga za sumnju, onda je to jedno od najvećih otkrića 20. stoleća!
Danas možete kupiti žive biljne enzime, uzeti kapsulu pre unošenja kuvane hrane u organizam i uživati u njoj bez loših posledica po zdravlje! Zvuči neverovatno, zar ne? Nažalost ovo dostignuće mogu koristiti samo zdrave osobe, dok oni sa hroničnim bolestima, ako žele izlečenje, neophodno je potrebno držati se stoprocentno žive hrane i strogo paziti na pravilno kombinovanje. Samo tako može se doći do izlečenja (ne zalečenja hemijskim lekovima sto je najviše što zvanična, državna medicina može postići). Proces je dug i naporan, ali se svakako isplati, jer je to, praktično, jedino pravo rešenje.
Lično, ne znam da li bih koristio enzime u kapsulama. Ipak više verujem biljkama, iako se i dan –danas dogodi (doduše retko) da uzmem ponešto i od gurmanske, termički obrađene hrane.
Kako sam odmicao kraju knjige (320 stranica) čekala su me sve veća iznenađenja, tako da sam sve vreme čitanja držao usta otvorena od iznenađenja.Kraj knjige je pravi horor za normalnog i zdravog čoveka, a reč je o načinu proizvodnje hrane danas u Sjedinjenim Državama, a samim tim i širom sveta. O ovome sledi poseban članak…
Dakle, osnovna, i može se reći, revolucionarna ideja ove knjige jeste temeljito i svakodnevno čišćenje otpadnih materija, izumrlih čelija i unesenih otrova u organizam, voćem. Tada se može uživati i u šniclama i kotletima, jer će sutradan štetne posledice i otrove voće efikasno izbaciti iz organizma. Ovde se ne radi ni o kakvoj specijalnoj, najmanje pomodnoj, dijeti, već o načinu života i racionalnog i promišljenog unosa namirnica koje će, pravilnim kombinovanjem, omogućiti da sasvim ispravno funkcioniše, i da se nivo zdravlja poboljšava a ne pogoršava. To je, svakako, krupna stvar i veliko otkriće koje je veoma sugestivno prezentovano. Autor priznaje da je ljubitelj gurmanske, kuvane hrane, ali je toliko posvećen zdravlju da je svojim velikim darom, pronicljivošću i upornošću uspeo da otkrije formulu, kako jesti bez ograničenja, uživati u jelu, a opet ostati zdrav i bez suvišnih kilograma.
Može izgledati kao vešta obmana, ali svi oni koji su upućeni u materiju, videće odmah da se radi o dubokom poznavanju cinjenica o ishrani, kao i poznavanja fiziologije i načina na koji funkcioniše ljudski organizam. Autor je i sam imao velikih problema sa zdravljem, prvo sa želucem, a zatim kao učesnik vijetnamskog rata bio je otrovan jednim od najrazornijh otrova imenom dioksin koji je korišćen u tom ratu.
Bez dosledne upotrebe žive hrane, izvesno je da, kao i svi njegovi ratni drugovi danas već u relativno poznim godinama, ne bi ni bio medju živima. A ne samo da je živ već je i zdrav. Volja i upornost čine čuda i pomeraju brda, davno je rečeno.
Svakako, nema knjige bez ijedne zablude ili fiks-ideje, pa je tako i sa ovom.

Ono što je posebno fascinantno jeste bezkompromisnost autora i težnja da se otkrije sve sto se tiče pravilnog funkcionisanja organizma i ishrane koja je od presudnog značaja po zdravlje. Iako nije lekar po zanimanju njegovo poznavanje fiziologije i anatomije, jeste na veoma visokom nivou, daleko od bilo kakve prosečnosti. A glavni kvalitet, čini se, je njegovo poštenje istraživača bez i najmanje težnje za profitom kao nekim prioritetom (iako je, nesumnjivo, dobro zaradio od svojih knjiga, osam do danas ako se ne varam). Iskren i pošten odnos prema zanimanju istraživača, jeste najveća vrlina danas u vremenu sveopšte korumpiranosti i erozije morala On je jedan od onih retkih koji je posvećen zdravlju za dobrobit čovečanstva. Nema sumnje u to. Uz to je i hrabar i beskompromisan, i ne ustručava se da dirne u roj stršljenova, iznoseći sve detalje o tome kako funkcioniše danas proizvodnja hrane u Sjedinjenim Državama, i o tome da moćne korporacije svesno rade na uništavanju covecanstva samo iz niskih pobuda uvećanja profita. O ovome će biti detaljno više reči u nekom od narednih članaka.