Apsorpcija hrane

 

Naše telo ima koristi od unešene hrane samo ako je ta hrana dobro probavljena. U suprotnom, više štete nego koristi. Zato je neophodno potrebno hranu unositi na pravilan način (o čemu je bilo reči u članku „Pravilno kombinovanje hrane“) da ne bi došlo do kvarenja i trovanja krvi, a time i čitavog organizma.

Glavno je: ne prejedati se i ne unositi mrtvu hranu u organizam! Dakle, potrebno je unositi hranu adekvatnu našim probavnim organima, a to je biljna sirova hrana (voće, povrće, orašasti plodovi) a nikako životinjskog porekla.

Bitno: namirnice ne obrađivati termički, pa makar to bile i biljne! I od vegetarijanske kuvane hrane malo je koristi organizmu iako je, treba reći, i ovo bolje od termički obrađene hrane životinjskog porekla.

Ali, čovek može da jede najkvalitetniju sirovu, biljnu hranu a da njegov organizam ne bude ishranjen i zdrav! To se događa iz najmanje dva razloga. Prvi je ako se hranimo prikladno današnjem tempu življenja zasnovanom na besomučnoj trci za profitom.

Naš organizam da bi dobro i optimalno funkcionisao zahteva pažljivo i lagano unošenje hrane, sa temeljnim i dugim žvakanjem. Nikako progutati fast fud i odjuriti za poslom.

Temeljno žvakanje omogućava probavnim organima da dobijenu hranu asimilišu ,odnosno, apsorbuju u potpunosti i hranljive materije unesu u krvotok. U suprotnom unešena hrana će samo proći kroz želudac i creva, i neiskorišćena, ili samo delimično iskorišćena, izaći iz organizma. Probavni organi će uložiti napor varenja koji oduzima energiju a efekat će biti mali ili nikakav. Treba imati na umu: želudac nema zube! Zato hranu u ustima lagano i dugo treba žvakati i tek onda progutati. Ovo je naročito bitno kod sirove hrane, dok termičku lonac na vatri u dobroj meri „prožvaće“ odnosno preradi.

Treba jesti sa užitkom! To je ključno ma kakvu hranu koristili.

Za dobru probavu (apsorpciju) neophodno je potrebna dobra, opuštena pa i vesela atmosfera za stolom, ali i van njega. Treba izbegavati tmurne i depresivne osobe  za vreme jela. Pozitivna atmosfera za trpezarijskim stolom od ključne je važnosti za pravilnu i potpunu apsorpciju unešene hrane. Ako nje nema malo vredi i najbolja i najkvalitetnija hrana! Zato su srećne osobe  gotovo uvek zdrave, čak i ako koriste pretežno neadekvatnu hranu, kao što je termički obrađena životinjskog porekla!

Brige, tuga, preterane emocije, strah (anksioznost), depresija, egzistencijalni problemi, negativizam, mržnja, zloba…dokazano negativno deluju na asimilaciju hrane i metabolizam, i tada i od najbolje hrane malo koristi! Unešena hrana samo prođe kroz probavni trakt i najkorisniji satojci poput enzima, minerala i vitamina ne razgrade se (bar ne u dovoljnoj meri) i ne uđu u krvotok, već neasimilovani izađu iz organizma…Ima ljudi koji mnogo jedu a neishranjeni su upravo iz navedenih razloga.

Zatrpavanje organizma stalnim unošenjem hrane (neretko na „nervnoj bazi“) loše se odražava, pa makar ona bila i najkvalitetnija biljna i sirova! Svaki organizam ima svoje limite. Unešena hrana pravilno se može razložiti i činiti dobro organizmu samo ako je u adekvatnoj količini, prikladnoj stanju organizma i poslu koji obavljamo.

Ako je organizam snažan i zdrav biće potrebna veća količina hrane. Ako je organizam iscrpljen i slab, preterani unos hrane neće ga ojačati, već će ga dodatno oslabiti jer nije u stanju da unešeno preradi. Iscrpljen organizam treba unosom prikladne količine hrane prvo OJAČATI, a tek onda unositi veće količine. To je dug i naporan proces a ponekad zahteva čak i psihoterapiju, no samo na taj način može se ojačati i „izlečiti“.

Tzv. „jaka hrana“ ne jača organizam, već ga dodatno slabi, jer je proces varenja naporan i troši puno energije, što je naročito izraženo kod termički obrađene hrane životinjskog porekla. Zato je biljna, živa hrana „lekovita“, voće naročito, jer ne troši energiju za probavu a unešeni prosti šećeri idu direktno u krvotok, čiste ga od toksina i osnažuju. No i tu treba, kao što je rečeno, unositi prikladnu količinu, zavisno od stanja organizma.

Pravilno kombinovanje hrane

Možemo se hraniti i unositi u organizam najkvalitetnije prirodne (žive) namirnice organski proizvedene na najkvalitetnijem planinskom zemljištu, ali ako ih ne kombinujemo na ispravan način, malo ćemo koristi od njih imati! Čak štaviše, možemo i pogoršati naše zdravlje!
Vitalne materije iz namirnica (ovde se, pre svega, misli na biljke) činiće dobro našim ćelijama, organima i našoj krvi samo ako se u organizmu pravilno razgrade i asimilišu! U suprotnom trovaće našu krv i naše organe, slično kao i hrana životinjskog porekla.
Pravila prirodne higijene nalažu da naš krvotok, i samim tim sve unutrašnje organe svakodnevno „peremo“ isto kao što radimo sa npr. pranjem ruku ili zuba. Svejedno što se taj naš trud i napor „ne vidi“ on se MORA, neizostavno, svakodnevno obavljati, jer u suprotnom OTROVI koje svakodnevno unosimo će se taložiti, trovati krvotok, začepljivati naše arterije i razarati naše unutrašnje organe. Polako, ali sigurno, taj proces se razvija i ako ništa ne preduzmemo oboljenje pojedinih organa naprosto je neminovnost. TOKSEMIJA (TOKSIKACIJA) jedna je od najvećih zdravstvenih nevolja današnjice!
Kako čistiti unutrašnjost tela?
Provereno najbolji način čišćenja krvotoka i unutrašnjih organa jeste svakodnevni unos sirovog, neprerađenog VOĆA, najbolje organski proizvedenog! Pravilo kojeg se treba držati kao slova Jevanđelja jeste: ujutru treba jesti samo voće sve do podneva! Svejedno da li ćemo popodne nastaviti sa biljnom hranom u sirovom ili termički obrađenom obliku, ili pak unositi gurmansku, životinjskog porekla! Voće će savršeno odraditi svoj posao i organizam će imati korist od njega, manju ili veću u zavisnosti od toga šta ćemo uneti u narednim obrocima tokom dana.
Ali i kod unosa voća postoje pravila koja se moraju strogo poštovati. Tako, potrebno je (i najkorisnije je) unositi SAMO JEDNU VRSTU VOĆA ODJEDNOM (npr.banane, slatke jabuke, grožđe, trešnje, lubenice itd.) i to u MANJOJ KOLIČINI. Treba praviti razmak od, otprilike pola sata od jednog do drugog unosa, kako bi organizam pravilno asimilovao unešeno voće. Voće ne zahteva neko duže varenje i veoma se brzo asimiluje prelazeći u krvotok i unoseći GLUKOZU koja trenutno postaje energija, a vitalni elementi (enzimi, minerali i vitamini) eliminišu negativno dejstvo SLOBODNIH RADIKALA koje svakodnevno unosimo u organizam, a da toga nismo ni svesni. Bitno je ovde naglasiti da voće mora biti sasvim dozrelo, jer samo tako vredi!
Šta ne treba raditi?
Nipošto ne treba pojesti npr. dva kilograma grožđa odjednom. Od toga više štete nego koristi jer tako nepravilno unešeno fermentira, i prosto pokvari se u želucu (ovo je naročito izraženo kod grožđa zbog opne zrna, ali i kod sveg drugog voća) i tada inače savršena hrana postaje otrov! Čak i sam sok od sveže ceđenog voća u većoj količini unešen odjednom, ne može da se iskoristi, i fermentira u želucu.
Pravilnim unosom voća u jutarnjim satima organizam eliminiše nataložene otrove pethodnog dana unešene na razne načine, preko hrane, vode, pa i vazduha, i tako omogućava organizmu da na ispravan način funkcioniše, bez smetnji i bolova. Na taj način postajemo produktivni i možemo, bez problema obavljati svakodnevne poslove (kreativne ili nekreativne) i sebi i voljenim osobama omogućiti egzistenciju i srećan život.
Dakle, jutarnji unos voća u organizam, glavna je stvar u ishrani, a popodne možemo nastaviti sa unosom biljne prirodne hrane u neprerađenom obliku, a oni kojima je to problem mogu koristiti svoju uobičajenu hranu.
Kod biljne hrane (ali i kod svake druge) bitno je ne mešati više namirnica u jednom obroku. Salata može biti od više sastojaka ( kao: paradajz, paprika, luk, krastavac, kupus itd.) i onda je to GLAVNO JELO, a i jedino u tom delu dana.
Potreba za MASTIMA rešava se unosom orašastih (koštunjavih) plodova (orah, lešnik, badem) i semenki uljarica (suncokret, bundeva). Ovde je naročito bitno da se npr. orah unosi kao samostalan obrok, dakle, nemešano ni sa čim drugim, a to iz razloga što se dugo zadržava u probavnim organima (i preko šest sati) pa je zato preporuka da se uzima u kasno popodne ili u rano veče kao zadnji obrok dana, kako bi se do jutra sasvim preradio i asimilovao. Isto važi i za semenje uljarica.
Posebno je važno da se orašasti plodovi i semenje uljarica unose u MALIM i prikladnim količinama jer su, u stvari koncentrovana hrana, i kao takvi teško svarljivi. A teba znati i to, da ima osoba alergičnih na ove namirnice koje mogu imati manje ili veće, pa i veoma velike zdravstvene probleme. Zato treba posebno voditi računa na količinu unešenu u jednom obroku, a ta je otprilike max. jedna šaka oraha ili semenja suncokreta ili bundeve.
Šta je sa proteinima?
Mit o proteinima životinjskog porekla je ,konačno, srušen ubedljivim naučnim istraživanjima i tu se nema šta dodati. Hrana biljnog porekla sadrži sve ljudskom organizmu potrebne belančevine, a u većim količinama orašasti plodovi i semenje uljarica. Tu su savršeni proteini namenjeni ljudskoj vrsti i ne treba ih „dopunjavati“ onim životinjskog porekla. Za tim nema potrebe. Uostalom, čovek sa hranom ne unosi proteine već AMINOKISELINE koji se u organizmu pretvaraju u proteine, kojih, usput rečeno, ljudski organizam potrebuje u MALIM količinama.
Valja naglasiti da oni koji posle prepodnevnog unosa voća, popodne konzumiraju svoju omiljenu hranu životinjskog porekla pripremljenu na gurmanski način, moraju da vode računa o tome da u jednom obroku ne koriste SKROB i PROTEINE. Time će imati veće koristi od takve vrste hrane, ili barem manje štete.
Proces ASIMILACIJE hrane i uopšte pitanje METABOLIZMA jedno je od najsloženijih poglavlja u ishrani prirodnom (i svakom drugom) hranom, o čemu sledi poseban članak.

Teror na dva točka

Božić je. U poseti sam Kragujevcu. Neobično lep i sunčan, gotovo topao  dan. To se retko događa. U mom detinjstvu za dane Božića, bilo je, ponekad snegova do vrha taraba. Ali vremena se menjaju, a neki kažu i klima.

Kako, spletom okolnosti, nisam boravio u ovom lepom gradu za kojeg me vezuju lepe uspomene, više od godinu dana, odlučih se da prošetam centralnim delom, pre nego što odem kod rođaka na božićni ručak.

Podne je. Praznična atmosfera. Na ulicama gotovo da i nema saobraćaja, tek poneki automobil prođe. Ima šetača koje je izmamilo sunce, pa i čitavih porodica sa decom.

Prođoh i kraj pijace. Vrata na ulazu zakatančena podebljim lancem, a sve okolne trgovine zatvorene. Nema uobičajene vreve kakva je inače za radnoga dana…Grad koji se aktiviranjem automobilske industrije (Fiat) razvija ubrzano (autoput je skoro gotov) na svoju pijacu je potpuno zaboravio. Ovako pusta, izgleda tužno i nekako neuklopljeno u gradski preporod. Oronula i zapuštena pijačna, inače lepa zgrada, okružena prastarim tezgama, izgleda sasvim kao neki autentični Orijent, onakva, kakve su postojale, recimo, u Turskoj. Ne verujem da se i tamo više ovako nešto „autentično“ može susresti.

Posle duže šetnje, sedoh na klupu u omanjem parku kraj pešačke zone. Gotovo sve klupe bile su zauzete, praznično raspoloženim ljudima (doduše, pamtim i bolje praznično raspoloženje). Deca su se igrala po travi, a majke su  prateći ih, telefonirale.

Ovaj grad ima onu lepu i prijatnu atmosferu kakvu malo gradova ima, barem ovde u Srbiji. Oduvek, od kada dolazim ovamo, a to je od rane mladosti, lepo se osećam.motorista free

Najednom, začu se neka grmljavina, koja se brzo približavala. Za kratko vreme obližnjom ulicom izroni horda od desetak, petnaest „moćnih mašina“ tj. motorcikala na kojima su auspusi bili specijalno „podešeni“ da se prisustvo ove čudne skupine jasno i nedvosmisleno primeti, odnosno da izazove pažnju „publike“

Iz auspuha je pucalo da su se tresla stakla na okolnim zgradama. Vozili su, što na dva, što na jedan točak (pretežno ovo drugo) tvrdo ubeđeni da su nekakva posebna atrakcija koja će prisutnima „ulepšati“ šetnju i praznik. Da budem iskren, meni je sve to izgledalo kao čist egzibicionizam, pa i gore od toga! Gotovo svesni teror, ili u najboljem slučaju, polusvesni! Kao: mi smo, eto, mladi i obesni, „mangupi“. Mi smo „glavni“ i za to imamo ubedljive „argumente“ u obliku decibela iz auspuha, koje vi šetači ne možete nikako ignorisati i ne priznati.

Jedno dete zaplaka od užasa, a mi „matori“ jasno registrovasmo događaj…Prođoše, a mi „obični“ odahnusmo, i povratismo se (neki lakše a neki teže) -u život. Stariji počeše da komentarišu ali nekako potiho i rezignirano, i začudo, ne odviše ogorčeno. Mogao sam čuti „dripci“, „kreteni“, „ološ“ no većeg nezadovoljstva ne beše. Ljudi su se privikli na ovakve pojave,  koje su danas „normalne“.

Ali, ne lezi vraže, ne prođe ni deset minuta eto ponovo istog! Meni ovo beše previše, ustadoh i uputih se, pomalo zamišljen, u pravcu auta parkiranog u susednoj ulici. Krenuh rođacima na kraju grada, pre planiranog vremena.

Kragujevac se, naravno, po ovome ne izdvaja od drugih gradova. Ova čudovišna pojava karakteristika je svih gradova, barem ovdašnjih…Sećam se, pre par godina, u „svom“ gradu. Beše letnje doba, popodne letnjeg dana. Hodao sam glavnom ulicom, kada se, kao i danas, začula grmljavina motora. Posle nekoliko trenutaka izroni nepregledna kolona najraznovrsnijih i najživopisnijih „moćnih mašina“, velike kubikaže pretežno. Svaki, ili gotovo svaki, od tih čudnih likova, imao je iza sebe na sedištu, pratilju.

Na čelu dugačke, i široke kolone (jer glavna ulica beše zatvorena za ostali saobraćaj u njihovu čast) od nekoliko stotina „mašina“, išla su, na moje čuđenje, policijska kola kao ono kada ide kolona sa nekim značajnim političarem.

Auspusi su pucali, stakla na okolnim zgradama su se tresla, a policija umesto da ih legitimiše, sprovodila ih je kao neku atrakciju koja će da razbije monotoniju letnjeg popodneva! Na kraju kolone takođe beše policijski auto.

Da se razumemo: nemam ništa protiv motorcikla kao takvog! I sam, svojevremeno, vozio sam motor! Isto tako lep i atraktivan kao i današnji, kojeg sam, usput rečeno kupio, od sopstvenim rukama, zarađenih para!

Ali ono kako se tada vozilo i ovo danas, naprosto se ne može porediti. Vozili smo i mi brzo, sa devojkama iza nas, ali na autoputu i magistrali zaječarskoj. U gradu i u selu, sigurno ne!…Iz mog tadašnjeg društva motociklista, samo se jedan jedini izdvajao po svojem egzibicionističkom načinu vožnje! I znalo se, kada bi on projurio selom, govorilo se: eno ga onaj ludak! Svi ostali vozili smo normalno i sa uživanjem, bez egzibicionizma, a ponajmanje iz nekih zlih i patoloških motiva.

Šta je ostalo od učenja Ernsta Gintera?

 

Prirodna nauka o ishrani i zdravlju (prirodna higijena), poslednjih nekoliko decenija postigla je izuzetno veliki napredak i došla do značajnih otkrića.

Osamdestih godina, jedna od najznačajnijih knjiga iz ove oblasti bila je „Živeti bez bolesti“ („Lebendige Nahrung“) Ernsta Gintera. Pobudila je veliko interesovanje u celoj Evropi, pa i kod nas u tadašnjoj Jugoslaviji, i izvršila veliki uticaj na mnoge koji se bave ovom temom.

Moram priznati da sam i sam bio pod znatnim uticajem te knjige, i uz „Fit for life“ Harvi i Merilin Dajmond, beše štivo, iz ove oblasti, kojem sam često vraćao.

Osnovna poruka bila je: hranu ne treba, nipošto, termički obrađivati jer onda ona i nije više hrana u pravom smislu reči. Namirnice koje nisu jestive i koje treba rezolutno odbaciti jesu: beli šećer, belo brašno, rafinisano ulje (zejtin) i kuhinjska so.Ova otkrića ostala su do danas važeća, i svi koji se bave ovom temom slažu se sa tim

Ono što nije izdržalo probu vremena jeste autorova tvrdnja da su i neke namirnice životinjskog porekla, konkretno presno mleko (mlečni proizvodi) i sirova jaja, korisne po zdravlje čoveka i sadrže korisne materije koje unapređuju čovekovo zdravlje.

Nova istraživanja od kojih je najpouzdanije, već legendarno, „kinesko istraživanje“ („Kineska studija“) do sada najsveobuhvatnije na polju ljudske ishrane, pod vođstvom dr Kolina Kembela, dokazalo je nesumnjivo,  da se ipak ni presno mleko a ni presna jaja ne mogu smatrati zdravim namirnicama, čak štaviše, da su štetne po zdravlje, mleko naročito.živeti bez bolesti limundo

Rečeno istraživanje dokazalo je da su PROTEINI posebno, ali i masti, iz životinjskih namirnica uzročnici teških bolesti današnjice, „bolesti obilja“ i da ih odlučno treba izbaciti iz ishrane. Takođe i KALCIJUM iz mleka životinja, štetan je po ljudski organizam pošto deluje kao i sve anorganske materije (posebno štetan za prostatu) za razliku od istog iz biljaka koji je veoma koristan po ljudski organizam.

Ovo su, slobodno se može reći, revolucionarna otkrića u oblasti ljudske ishrane. Danas  niko od ozbiljnijih autora ova saznanja ne dovodi u pitanje i ona su temelj poslednjih spoznaja, koje su koliko velike, isto toliko i radikalne pa i šokantne.

 Šta je ono što je u poslednje dve i po decenije otkriveno, važno i nezaobilazno u ljudskoj ishrani? Pored navedenog iz „kineskog istraživanja“, mnogi danas značajni autori tvrde da ni ŽITARICE ne treba koristiti u ishrani, ma kakve bile, sirove ili termički obrađene!

Moram priznati da sam i sam teško prihvatio ovu tvrdnju tim više jer se moja presna ishrana godinama bazirala, ne samo na voću i povrću, već i na žitaricama, i mahunarkama, a takođe i na sirovom mleku i jajima.

Osnovni problem sa žitaricama (pšenicom pre svega) jeste GLUTEN, ali i oštra vlakna koja nepovoljno deluju na creva u čovečijem stomaku. Osim toga, žitarice, (a takođe i mahunarke), kao i (ranije otkriveno meso i mleko), imaju previše proteina koje ljudski organizam ne može da podnese bez loših posledica…Gluten (proteinsaka komponenta) je zapravo lepak kojeg većina ljudi teško podnosi, a posebno su oboleli od celijakije izrazito intolerantni na njega.

Neki današnji autoriteti ishrane biljnom sirovom, hranom tvrde da žitarice nekim svojim sastojcima deluju kao stimulansi, a nikakav stimulans nije prihvatljiv za ljudski organizam, jer remeti pravilan rad organizma i stvara zavisnost, a zavisnost vremenom samo raste i ne nestaje, i organizam neminovno propada.

 Dalje, poprilično čudno deluje tvrdnja  da su i hladno ceđena ulja, pa i maslinovo, takođe neprihvatljiva a umesto njih se isključivo koriste, i preporučuju orašasti plodovi i semenje uljarica, i to u sasvim malim količinama, strogo dozirano, ne preko 30 grama dnevno, jer masnoća je masnoća, i biljne kao i životinjske deluju krajnje nepovoljno na krvne sudove i zakrečuju ih. ..Takođe se navodi da veći unos ovih biljaka može biti doslovno fatalan kod osoba alergičnih na njih!

 Pa šta onda jesti?

 Stvarno, malo toga preostaje, ali je i to sasvim dovoljno, tvrde, a to je pod broj jedan: VOĆE. Zrelo voće i zeleno povrće, mlado i sveže! I to je, uz gore navedeno, sve što je potrebno!

Voće je ono glavno bez čega ljudski organizam ne može funkcionisati na zdrav način. Tako, udeo voća u ishrani ide na minimum 80%, a ostalo otpada na zeleno povrće, orašaste plodove i semenje uljarica, koji podmiruju potrebe za mastima, i delom proteinima, pošto ovih ima i u voću.

Čovek najbolje funkcioniše na zrelom voću jer su u njemu supstance (prosti šećeri) koje su optimalno i savršeno gorivo, za pravilan rad složene „mašine“ zvane čovečiji organizam. Čovek je, tako „dizajniran“ od Boga i Prirode. I to se ne sme narušavati i samovoljno „prekrajati“, jer su posledice teške.

Moram priznati da ima logike u ovome, i da se ova otkrića ne smeju ignorisati, već dobro razmisliti o njima, i prihvatiti ih vremenom, makar i velikim naporom volje.

Lično, oduvek, od deteta, voće mi beše najomiljenija hrana, a to je ostalo i do danas, mada sam dugo koristio i gurmansku, kuvanu hranu pa i onu životinjskog porekla, i uživao u njoj, uostalom kao i svi drugi u mom bližem i daljem okruženju.

A i samo voće, bogomdana hrana mora se unositi po tačno propisanim pravilima, o čemu sledi poseban članak.