Tehnofob

Imam strah od vajrlesa kojeg, spletom okolnosti, trenutno koristim. Ruter sa onim zelenim okicama gledam popreko i u luku zaobilazim kada krenem u toalet, jer se nalazi u hodniku.

Kazu da ćemo u skorijoj budućnosti imati rečeni vajrles u svakome ćošku zemljine kugle i time će nas Veliki Brat častiti. No pametniji među nama znaju da i to „free“ košta ,jer ni kod babe nema dzabe, kako kaze narodna. Na taj originalan način bićemo nadgledani i ako, daleko bilo,  budemo samosvojni i originalni doći će odgovor jer smo se drznuli protiv svetoga poretka stvari, status kvo-a i nivelisanja glava. To nas moze koštati npr. dobrog posla budući da smo lakomisleno ostavili svoje lične podatke na raznim „tviterima“ i tako bogovima ušli u knjigovodstvo, pa kada vide naš CV i provere kakvim se rabotama bavimo, a te su često subverzivne jer hoćemo da jedemo do sita a nećemo  kaiš da pritezemo, onda nas glatko odbiju i stave na čekanje na nekom sporednom koloseku.

Moram da priznam da sam do nedavno mislio da su priče o Velikom Bratu i Gvozdenoj Peti mašta i puka fikcija i preterivanje, ali stvarnost me je demantovala. Danas vidim da tu nema nikakve paranoje i da je to sve više naša realnost, i to me straši. Dobar primer je tzv. genetski inzenjering i očigledno prisustvo u sve većem obimu čudovišnih GMO produkata koji se provuku kroz uske pukotine i eto ih na našim pijacama, u hipermarketima.

Ne volim 20 puta prskane jabuke i 10 puta prskano grozđe! Ne sviđa mi se mleko iz vimena krave koja daje 70 litara istog u roku od jednog jedinog dana, niti „merkantilnu“ pšenicu koja rodi 15 tona umesto prirodnih 3, po hektaru!

Strah me je biti u sobi okružen brojnim emiterima elektromagnetskog zračenja. Činjenica je da su odaje tzv. modernog čoveka ispunjene do tavanica tim nezdravim talasima i zracima. Dnevne sobe su krcate aparatima za uživanje poput televizora, DVD plejera, muzičkih stubova, kompjutera, mobilnih telefona i drugih tehnoloških čudesa. Kuhinje takođe: mikrotalasne pećnice, indukcione, i kakve sve ne, grejne ploče, specijalni kuvarski i  pekarski aparati, tosteri itd. itd. Kuhinje, tako, imaju dejstvo mini atomskih elektrana, a sve u svrhu „slatkog zivota“.

Iz navedenih razloga broj kućanskih aparata smanjio sam na, čini mi se, razumnu meru. Izbacio sam televizor i više ga ne koristim. Zatim, umesto glomaznog kompjutera koristim laptop. Umesto tri mobilna telefona (za tri mreze) sada je samo jedan. Tu je još radio stariji model, i to je sve u dnevnoj sobi. Takođe izbegavam električni šporet i njegovu rernu pogotovu. Po zimi lozim pećnicu na drva (dobra je za pečenje bundeva). Još koristim samo blender i to je to.

Volim oldtajmere i takvog jednog iz leta Gospodnjeg devedeset i prvog, vozim. Nema ničeg od elektronike, prozore otvaram ručno, a muzički uređaj je običan FM radio.

Strah me je od raketa, vasionskih brodova, dronova…

Ne volim tehno muziku i čudim se da se nešto tako uopšte računa u muziku. Volim izvornu, narodnu, starogradsku pa i meraklijsku, odnosno sevdah. I Đoku Balaševića, naravno. A nekad sam voleo „Slade“, „Deep Purple“ i „Led Zeppelin“. Čovek je čudno biće.

Zadovoljstvo ili sreća?

Običnim ljudima sreća je, uglavnom teško dostizna pa su zato u stalnoj strepnji i panici kako savakoga dana dostići makar zadovoljstvo. Samo nasrećne osobe jure za svakodnevnim zadovoljstvima koja su, evidentan surogat sreće. Srećni ljudi nemaju tu potrebu.Kod njih je zadovoljstvo „osigurano“ uvek za sutradan i ne moraju da ga histerično traze.

Ljubav je najsigurnije „sredstvo“ za dostizanje sreće ali i najteze. Samo retkima to polazi za rukom jer je za to potreban veliki trud, višegodišnji, ali i spremnost na patnju koja je često pratilac ljubavi, naročito kada je u pitanju strastvena, mladalačka veza. Za ljubav-poštovanje glavno je biti nesebičan i tu ljubav ne uslovljavati. Ne pokušavati promeniti i „modelirati“ voljenu osobu prema svojoj viziji ili (češće) potrebi. Prihvatiti je i voleti takvu NESAVRŠENU sa svim nedostacima. To je tezak zadatak, ali treba raditi na tome istrajno, i rezultati će doći. Potrebno je, najčešće, mnogo vremena i truda ali se isplati.

Raditi na sebi svakodnevno, usavršavati se duhovno, glavni je preduslov za dostizanje sreće. Biti harmonična ličnost duhovno i emocionalno uravnotezena, treba biti cilj svake osobe koja zeli bti srećna. To je proces često dugotrajan i zato mnogima nedostizan i neostvarljiv. Istina, sreća je danas cilj neverovatno malog broja ljudi.

Zivimo u vremenu zivotnih prečica i površnosti. Temeljitost koja je nekada krasila ljude naprosto je nestala i većina trazi preči put do zivotnih postignuća. Tako je u školovanju, u fizičkom razvoju, u lečenju pa i u umetničkom stvaranju i zadovoljstvu odnosno uzivanju. Preči put se čini ne samo puno lakši, već isto tako efikasan u dostizanju zadatih zivotnih cijeva kao i temeljitost što, naravno nije slučaj. To je privid koji većina ljudi uzima kao aksiom i nešto „provereno“ i „dokazano“.

Činjenica je da se raznim surogatima i proizvodima sa placebo efektom moze dobro trgovati, to se agresivnom propagandom te vrste industrije ljudima lako nameću veštačke potrebe koje prividno rešavaju osnovne zivotne potrebe kakva je npr. ZADOVOLJSTVO. Čovek bez zadovoljstva ne moze naprosto ziveti, jer telo usled lišavanja ove potrebe koja ga pokreće,  dospeva u bolesno stanje. Što je lišavanje veće bolest brze stize. To je prirodni zakon.

I stoga, na sceni je panična borba i trka za svakodnevnim zadovoljstvima koja su, neretko, mizerno lošeg kvaliteta, i masa ljudi pristaje na bilo kakvu vrstu zadovoljstva, makar to bilo i narkotizovanje brojnim supstancama od industrije vešto proglašenim kao hrana i piće.

Jedan od načina kako stići do duševnog opuštanja jeste slušanje muzike ili „muzike“ koja je danas takođe industrijski proizvod. Isto, i gledanje filmova, tv-serija, i ostalih brojnih „zabavnih“ emisija. Zato je gledanje tv-programa (kod nas vremenski ekstremno izrazeno) najzastupljeniji vid „zadovoljstva“ Ništa lakše: uključiti tv,  izabrati roze zabavu i pojačati ton. Ili pustiti film na DVD plejeru i tako nadomestiti potrebu za ljubavlju gledanjem ljubavnog filma ili, (češće) seksualnu potrebu gledanjem porno- filma. Lakše je gledati nego ostvariti ljubavnu vezu, ili običnu, banalnu, seksualnu.

Dakle, izbegavanjem pravog, odnosno tezeg puta koji podrazumeva angazovanost, elan, volju, trud, akciju, odnosno fizički i duševni (emocionalni) poduhvat, postize se PRIVID SREĆE ,čak i privid zadovoljstva, koji koliko-toliko omogućava zivljenje.par sa psima na obali free

U vremenu apatije i evidentnog nedostatka strasti nije ni realno očekvati srećne i harmonične odnose, čije je prisustvo, ne tako davno, bilo brojno. Danas je broj srećnih osoba evidentno mali, i sve manji. To je trend u svetu ne samo u našoj zemlji i direktno je vezan za sistem vrednosti koji je instaliran i opšteprihvaćen. Samo mali broj ljudi uspeva da izbegne zrvanj odnosno mašineriju koja svojim brojnim mehanizmima i „pipcima“ stanovništvo sveta drzi na „proverenoj“ liniji, što određenim moćnim grupacijama puni dzepove. To je nevidljivi proces koji je ukorenjen, i što je gore, sve prisutniji i sve rašireniji u svetu.

Manipulacija karakteristična za totalitarne rezime, za koje smo mislili da su prošlost čovečanstva sve je izrazenija i utisak je da GVOZDENA PETA sve čvršće gazi po nama kako vreme prolazi, i ako joj se ne odupremo (a to je posao svakog pojedinca) loše nam se piše.

Zašto je radni čovek kolateralna šteta? (Feudalizam je bio bolji)

Danas mnogi sa setom sećaju se socijalizma jer su se u njemu radeći osećali kao ljudi. Iako to vreme nije bilo idilično, prema onom što se danas događa sa onima koji su se odvazili da zive od rada, izgleda bajkovito.
Naprosto se ne moze shvatiti da su se u tako kratkom roku stvari izmenile u toj meri da je čovek-radnik postao, ne sluga, već doslovno-rob! I to nije naš specifikum već, nazalost, svetski trend. Kod nas je samo, s obzirom na mentalitet i karakter Balkanaca, to za nijansu drastičnije i brutalnije, inače je isto kao u tzv. kulturnom svetu.
Zlo koje nas je uhvatilo za gušu zove se NEOLIBERALNI KAPITALIZAM, stoglava azdaja koja guta kako odrasle ljude, tako i decu od 15 godina pa i mlađe!robot igračka free
U knjigovodstvu današnjih biznismena, radni čovek se vodi kao kolateralna šteta, beznačajniji od pocepane gume na izraubovanom traktoru! Isto tako kada se “ispumpa” ide na smetlište, tj. u penziju i zamenjuje ga mlad i svez rob koji će isto tako jednoga dana da prođe! Nešto se setih Dzordza Orvela.
Gledam ovdašnje “biznismene” iz mojeg okruzenja. Nešto surovije teško se moze i zamisliti. Jedan od njih poznat je i po tome što je (još dok nije bio ovo što je danas) polagao vozački ispit 20 puta! A tog su nivoa obrazovanja uglavnom svi.
Pokraj moje kuće svake večeri, po mrklom mraku, prođe vozilo koje razvozi robove sa rada. Posle prospavane noći, rano izjutra to vozilo ponovo dolazi po njih. I tako iz dana u dan. Vidim neke svoje stare poznanike zaposlene kod jedne takve firme kako prstima čupkaju travu kraj ograde firme, ne bi li Profiter odneo pobedu u takmičenju za najlepše uređeno dvorište koje se vodi između ovih čudnih likova koji se zovu “bisnismeni”.
Kada prolazim kraj jedne od tih “kompanija” moji se poznanici, a neki i prijatelji, okreću leđima prema meni da ih ne vidim kako rade taj, malo je reći, ponizavajući posao, jer “od nečeg se mora ziveti”. Većina njih imaju po više hektara zemlje koju su zapustili u ime “sigurne plate” koja iznosi 300 eura na mesec za, preko leta, 13 (i slovima: trinaest) sati rada dnevno! Dok im , savršeno čisto planinsko zemljište, dedovina, stoji zakorovljeno koje je, potencijalno, izvor dobre zarade (za neuporedivo kraće radno vreme) npr. proizvodnjom organskog povrća i voća, oni čupkaju prstima travu za napredak robovlasnika! Moja prosta glava ne vidi tu logiku. A mozda logike i nema, već samo slepog podrazavanja aktuelnog trenda i neupotrebe rođene glave.
Moj deda imao je najviše zemlje u selu, i shodno tome imao je i nekoliko stalnih radnika. Bilo je to u mom ranom detinjstvu. Socijalizam beše na početku svog puta. Kapitalizma, kod nas, gotovo da i nije bilo. Bio je to pre feudalizam zbog nedostatka industrije, odnosno dominantne zemljoradnje. Rečeni radnici koji su, uobičajeno, (i ispravno) na selu zvali “sluge”, u to vreme imali su veću slobodu od današnjih radnika! Kod nas su bili kao članovi porodice, bez preterivanja rečeno! Behu srođeni s mojom brojnom porodicom, I kada bi se dogodilo da su bolesni, bili su negovani kao i ostali članovi porodice.Vladali su rođački odnosi, što je i normalno. To kao da je bilo u srenjem veku a samo nekoliko decenija je prošlo od tada!Nešto mi nije baš najjasnije.
Srbija je na putu u Evropsku Uniju. Što bi se reklo, kud svi Turci tu i mali Mujo. Drugog puta nam nema. Nije dobro biti u tom društvu gde vladaju svakakve opačine. I gde se na primer GMO smatra progresom. Još je gore zadrzati balkanska pravila igre koja po svojoj surovosti nadmašuju svaku maštu i imaginaciju.
Ipak, nije sve tako crno. Ima rešenja.Mi koji nismo biznismeni, mozemo svojom pameću, ako ne lukavošću “predriblati” rečeni neolberalni kapitalizam, prostim korišćenjem onoga što gotovo svi, ovde u Srbiji, imamo: zemlje! Povratkom na zemlju, proizvodnjom organske hrane, pa i zivotinja za razonodu poput konja, pasa i ukrasne zivine, mozemo ziveti zdravim i ispunjenim, zivotom, nezavisno od Profitera. Istina za to je potrebno da imamo normalne apetite. Ništa drugo

Nepoznata tradicija

Od kada pamtim namirnice zivotinjskog porekla, mleko pre svega, prisutne su u ishrani, ovde u mom kraju. U mom ranom detinjstvu imali smo stada ovaca, koza i krava. Tako, na stolu je uvek bilo mleka, sira, mesa i jaja. Iako me tada ovi proizvodi nisu previše privlačili (više sam voleo voće) ipak sam ih, kao i svi drugi, konzumirao.pejzaž lepi free

Istina, u našoj tadašnjoj ishrani količine mesa nisu bile ni priblizne današnjim, iako nije bilo nikakve oskudacije, naprosto više se koristilo razno povrće i zitarice, a meso se i nije jelo svakodnevno. Sećam se, imali smo velike bašte pa je raznog povrća bilo u izobilju i ono je dominiralo u ishrani, naravno organski proizvedeno.

Slučajno neki dan naišao sam na neku emisiju javnog servisa snimljenu nedavno u nekom selu u okolini Knjazevca koja je govorila o tradicinalnoj ishrani stanovnika tog kraja. Na ekranu je nekoliko seljanki pripremalo razne vrste jela od prirodnih namirnica po sasvim originalnim receptima za koje su tvrdile da su to jela koja su im nekada pripremale njihove majke i bake. Ove zene, prilično vremešne, ali dobrodrzeće, u pripremi starih jela uopšte nisu koristile namirnice zivotinjskog porekla! Govorile su da se tako nešto u njihovom detinjstvu uopšte nije ni koristilo. Dakle, ništa tu ne beše od mesa, mlečnih proizvoda i jaja. Naročito sam bio iznenađen potpunim nedostatkom sira koji je otkad pamtim prisutan i omiljen u ishrani.

Moram da priznam da nisam ni znao da se kod nas tada, a reč je, po svemu sudeći o prvoj polovini 20. veka, stanovnici ovih „pasivnih“ krajeva hranili na ovaj originalan i sasvim zdrav način. Gledao sam prilično začuđen načinom pripreme jela. Činilo mi se da su ove spretne kuvarice čitale „Kinesku studiju“ jer su se, odnekud, njihovi recepti sasvim uklapali u otkrića pomenutog velikog istrazivanja u oblasti ishrane.

Istina, ovde se ne radi o savim sirovoj biljnoj ishrani, ali jela su kuvana ili u kotliću odnosno crepulji, na otvorenoj vatri. Nije bilo preterano visokih temperatura, jela su se lagano „krčkala“ što je danas u eri mikrotalasnih pećnica i raznih drugih i nemogućih grejnih ploča, sasvim prihvatljiv način termičke obrade.

Namirnice koje su vešte domaćice koristile bile su iz čistih seoskih bašti, a najviše su  koristile praziluk, pariku, i integralno pšenično i kukuruzno brašno, pretpostavljam sa vodenice. Ništa rafinisano u pripremi jela nisam video, osim mozda soli. Nije bilo čak ni bilo kakvih ulja već su umesto toga koristile orahe i semenke bundeve! Kore za pitu pekle su na vrelom saču koji je prekrivao crepulju u kojoj su se krčkale punjene paprike sa integralnim pirinčem, naravno bez mesa sa brojnim biljnim dodacima. Integralni hleb pečen u crepulji izgledao je sasvim neodoljivo.

Ono što beše najfascinantnije bila je mentalna bistrina i svezina tih vremešnih domaćica na kojoj mogu pozavideti mnogi pa i mladi ljudi. Nema sumnje da je bistrina uma dolazila od pravilne ishrane, to je proverena činjenica. Znamo da dzank hrana, koja danas dominira, negativno deluje na sve organe pa i na mozak i susrećemo mnoge zbrkane pa i dementne osobe i to već u srednjim godinama, a neretko i ranije. Takođe, dokazano je da je agresivnost u direktnoj vezi sa ishranom namirnicama zivotinjskog porekla.

 

Pred pendrekom svi smo isti

Srbija je demokratska zemlja. Svako ima svoje pravo. Pravo na svoju porciju kako pasulja tako i pendrečenja, imamo SVI! Onaj ko nema para ima narodnu kuhinju. Njegovo je samo da u najlon kesu stavi kotlajče EMO Celje sa poklopcem šerpaplave boje i, onako oljuštenog emajla, donese do kazana.

Svoja prava onomad su, na ulicama prestonice konačno izborili i „drugačiji“ koje je čuvala armija policajaca od nekih, kazu, desetak hiljada. Bilo je tu i onih kojima se „šetnja“ nije svidela, a neki su se, moguće, na ulicama našli i slučajno. Takvih je bilo, otprilike koliko i ponosnih šetača, dakle, negde oko hiljadarke, što mu dođe deset pendreka po glavi buntovnika, prosečno. Neki od njih su pri sebi imali ličnu kartu, a oni rasejani i zaboravni su je, logično, zaboravili u drugom sakou. A ako nemaš šta da pokazeš (moze i pasoš bez vize) odredu ljutih i nabrušenih zandarma zna se šta ti sleduje: onih deset „prosečnih“ pendreka pa makar ti bio i brat samog premijera ili gradonačelnika prestonice! Ko im je kriv kad prečesto presvlače odela! Običnom građaninu to, jednostavno,ne moze da se dogodi jer on svoje „Kluz“ odelo pošto mu je i mrtveno i crkveno, razumljivo, ne menja, pa mu je lična karta uvek na svom mestu, u unutrašnjem dzepu, zlu ne trebalo.SOS tabla free

Tako rade i ovde, u provinciji naši seljani. Svoju ličnu kartu, bez čipa naravno, (neki kazu legitimaciju) uvek imaju pri sebi kada krenu u čaršiju jer im treba, ili za u poštu, ili ako idu u sud da tuze komšiju što im je „Totalom“ otrovao kozu koja je onako kozje glupa brstila bagremovu granu na međi.

A pogotovu će im trebati u narednim mesecima kada ovi brojni, potencijalni investitori, odreše kesu i odluče se da malo, za promenu, razvijaju zavijenu to jest nerazvijenu Srbiju, a ne samo svoju Nemačku, Italiju, Francusku i Kinu.

Našim seljanima posebno je privlačan ovaj novi tenis. Istina, u tom sportu smo se dokazali, ali ovaj novi, iako ne miriše ponajbolje, našem seljaku će, kako se tvrdi, pomoći da ne potone sasvim, a davljenik se i za rep od svinje hvata. Šta će nam ove zaparlozene oranice i u trnjine zarasle planinske livade? Istina, neki tvrde da su, ovako čiste, idealne za organsko povrće i voće, ali brate ko će ponovo da uzima motiku u šake kad se ne dozvoljava „Total“? Ovako korov totališeš i u duboko uzoranu njivu zaseješ monsanto hibrid ieto ti hrane za kulturne svinje. Prosto ko pasulj tetovac!

I što je vazno, isplata kod renomiranog gazde, kralja Jorkšira, ne moze da omane pošto nije novokomponovan i ima tu čudnu naviku da isplaćuje zarađeno, a nije ni sa ovih trusnih prostora. A ta crkavica koju će izdvojiti banana -drzavi tj. njenim „jeftinim“ podanicima, prava je bagatela za njegov solidni konto u Dojče-banci. Sića.

Dakle, novi tenis stize kod nas sa starim neoliberalnim pravilima igre. Istina, ponešto je nelep i ne smeltuje najprijatnije, ali bolje i takav, nego nikakav jer ovo, ipak, nije Monte Karlo. A reket već imamo. Samo da startujemo.

Srbija sportska sila

Srbija je mala zemlja. Mala i siromašna. Tim je teze objasniti fenomen velikih sportskih uspeha, naročito u poslednje vreme.

Iako nisam neki, što bi se reklo, pasionirani ljubitelj sportskih dešavanja i pratim ih prilično površno i to putem interneta jer ne gledam televiziju, ipak tu i tamo veliki sportski događaji znaju da me privuku, naravno isključivo kada igra reprezentacija. Iako, po nekima, nisam patriota za uzor, ipak voma me obraduju veliki sportski uspesi i znam da se uživim u borbu pa ponekad „igram“ zajedno sa našim predstavnicima na ekranu. Tako je i nekada bilo kada smo imali velike uspehe u košarci, osvajanje prvih evropskih i svetskih prvenstava.amer. fudbal free

U tenisu, elitnom, smo u pravom smislu reči, supersila iako je taj sport „po difoltu“ i po dugoj tradiciji „rezervisan“ za bogate i velike drzave. Toliko osvojeniih pehara na najvećim turnirima u zadnjih desetak godina deluje krajnje impresivno, a za mnoge i nestvarno, pa i nemoguće! I što je još čudnije uspeh je gotovo isti kako u muškoj tako i u ženskoj konkurenciji. Svet naprosto nema objašnjenja kako je moguće da jedna tako malena zemlja koju nije jednostavno pronaći na globusu, ima toliko talenata i toliko uspeha. Dejvis kup, Gren Slem titule, brojni „Mastersi“, neverovatna količina pehara!

Tradicionalno, u ekipnim sportovima oduvek smo uspešni. Istina u vremenu teške moralne krize devedesetih godina tu smo nešto pali i to iz razloga nedostatka pravog patriotizma ali srećom to se stanje vidljivo popravlja i danas na ekranu vidimo pravi odnos prema domovini iako ti igrači i igračice u reprezentaciji, siromašnoj, dobijaju tek deo onoga što zarađuju u dobrostojećim klubovima širom sveta. Ipak, kada zasvira Bože pravde motiva ima sasvim dovoljno, a na licu osmeh i ozarenost. To je ono što nam fali, taj sjaj u očima, taj optimizam, ta zelja da se bori za domovinu, da se naša mala zemlja pročuje po dobrom. Da se ljudi raduju.

Gledam trenutna zbivanja, svetska prvenstva, koja se odvijaju parlelno u odbojci (Italija) i košarci (Turska), naše se devojke, koliko sam video, jedino smeše za intoniranja himne, dok je za one najjače zemlje danas sport surovi profesionalizam, ozbiljnih lica sportista gde nema mesta prirodnom i spontanom ponašanju već je rezultat samo i jedino što vredi.

Dok ovo pišem obe zenske ekipe bore se za ulazak u polufinale, što je samo po sebi veliki uspeh. Gledam spisak osam zemalja koje su u četrvrtfinalu košarke: Sjedinjene Države, Kina, Australija, Kanada, Turska, Francuska, Španija i – Srbija! Impresivno! Odbojkašice su takođe u „društvu“ tako velikih država kao: Rusija, Brazil, Sjedinjene Drzave, Kina, Italija…

Vaterpolo reprezentacija spada u one najuspešnije, a to, pre svega i z razloga zdrave organizacije ovog sporta na nivou drzave. Nema većeg takmičenja svetskog i evropskog, gde ne „padne“ medalja, a sve ispod toga smatra se velikim neuspehom. Nedavno, poslednje, evropsko prvenstvo bilo je još jedna superiorna demonstracija vaterpolo majstorstva i finalne, više nego ubedljive pobede nad Mađarskom gde je ovo nacionalni sport broj jedan! I da čudo bude veće to se dešavalo usred Budimpešte!

Zatim nedavno, muško košarkaško prvenstvo sveta u Španiji i briljantne igre nefavorizovane Srbije. Svet je gledao i čudio se: Srbija u finalu protiv NBA „vanzemaljaca“! Treba ovom „popisu“ uspeha dodati i velike uspehe u plivanju, atletici, streljaštvu, veslanju, rvanju itd. itd.

Čovek naprosto ne moze a da se ne zapita kako je moguće da zemlja natprosečno talentovanih ljudi već više decenija ne uspeva da organizuje svoju državu u kojoj će svi pojedinci imati iste startne šanse i isto pravo na sigurnu egzistenciju. To je misterija i fenomen kojim se ne bave samo zainteresovani u Srbiji već i van nje.

Smokva, bozanstveno voće

Iako moje mesto nije u primorskom pojasu već u kontinentalnoj klimi centralne Srbije, gotovo svaka treća avlija ili bašta ima stablo smokve! Nekom ko nije iz ovog kraja izgledaće sasvim čudno (što i jeste) smokva, u inače oštroj klimi sa zimskim temperaturama i do minus 20 Celzijusa. Ali nekim čudom ova lepa biljka prezivljava. Ponekad za naročito oštrih zimskih meseci dođe do oštećenja i izmrzavanja delimičnog, ali se tokom toplih meseci brzo i sasvim oporavi. I ne samo da smokvina stabla prezivljavaju ovde, već i donose plodove, neke godine više a neke manje.

S obzirom na prošlogodišnju neobično blagu zimu, ovog leta stabla su puna plodova. Ima ih krupnih i sitnih zavisno od sorte. Kako je ovde kontinentalna klima dozrevaju u septembru i oktobru, znatno kasnije od primorskih.Sliced-Fig-Fruit_112158-150x150 smokva free

U mojoj bašti stablo se okitilo sitnim plodovima medenog ukusa. Volim da ih ubiram i jedem u rano, osunčano oktobarsko jutro. Tako su slatke da se sa retko kojim ovdašnjim voćem, po količini voćnog šećera, mogu porediti, mozda samo sa dudinjama, lubenicama i grozđem. Nevolja je što samo jedno stablo imam, pa količine nisu za sušenje i čuvanje za zimske, oskudne mesece.

Gledam, po seoskim avlijama i baštama, smokvina stabla takođe puna plodova koji sukcesivno dozrevaju. Gledam i čudim se! Brojni plodovi prezrevaju i opadaju a stablo je odmah pokraj kuće, do puta. Mogu da razumem da danas niko ne sakuplja npr. dudinje, trešnje, pa i orahe ali ovako idealni za sakupljanje plod smokvinog drveta gotovo niko ne ubira već ih prepušta pticama, osama, stršljenovima i mravima, e to mi je sasvim nerazumljivo. Šta se sa ovim ljudima dogodilo da su omađijani proizvodima konditorske industrije, pokušavam sebi da objasnim ali mi ne uspeva. A treba samo ispruziti ruku otkinuti mekani plod koji se lepi za prste i staviti ga u usta. Nema penjanja, nema saginjanja.

Prolazim ulicom i preko ograde pruzim ruku u tuđe dvorište i uberem dva-tri medena ploda a niko ne obraća paznju na mene. Niko da mi kaze da to nije moje. Ko moze da razume ovu pojavu? Među ljudima sva su čuda moguća, ali ovako nešto teško je pojmljivo. Kontam: mozda ukus ploda, pošto nije ovdašnje voće, deluje nekako strano, mozda i odbojno? Moguće. Ali zašto onda propadaju trešnje, kupine, jabuke, trnjine, šipak…sasvim „naše“ voćke?Sliced-Fig-Fruit_112158-150x150 smokva free

Osim ako nije smokvino drvo sađeno isključivo kao ukrasno drvo? Ukras dvorišta kao što je drvo jorgovana na primer (ranije je bilo i oleandera!) Sami oni koji su sadili smokvina stabla, a ima ih zivih i zdravih, ne jedu plodove svoga truda! Reći će neko: vremena su se promenila. To je jednostavan odgovor. Slađi je beli šećer u konditorskim proizvodima od, za mene, preslatkog ploda smokve! Čak i od samog meda više je omiljen rečeni beli šećer, dokazano zlo, upereno protiv čovečijeg zdravlja.

Jedan moj prijtelj koji inače voće ne voli mnogo, na moj trud da ga ubedim da izbaci pominjani beli šećer iz ishrane i umesto njega (ako već mora biti šećer) kupuje ubuduće zuti rekao mi je: „Kupio sam onaj zuti šećer. Brate, on mi je neukusan, nekako je čudnog ukusa i nije dovoljno sladak. Ne volim ga!“ Iziritiran rekoh mu: „Zuti šećer, kao poluproizvod po kvalitetu je neuporedivo superiorniji od belog, a ukusniji je jedno pedeset puta!“ Gledao me je začuđeno i video sam da nije u stanju ni tu jednu sitnicu da promeni u svojoj ishrani. Tuzno!