Dijabetes – bolest „sa tamnom etiologijom“

 

tableta free

 

Prema zvaničnim opisima i definicijama ove bolesti (ili „bolesti“) u koje 99 % ljudi slepo, hipnotizovano, veruje onaj koga zadesi „zla sudbina“ donoseći mu ovu pošast modernih vremena, nema drugog izbora sem da hemijskim medikamentima, jedne od religija današnjih, „drži bolest pod kontrolom“ bez nade da se oslobodi goleme nevolje koja mu život pretvara u agoniju, ropstvo i doživotnu zavisnost od rečenih lekova!
Pogledajmo detaljnije oficijelne opise ovog zdravstvenog poremećaja. Kaže se nedvosmisleno da je dijabetes NEIZLEČIVO hronično oboljenje, odnosno, „sistemski poremećaj metabolizma“ kojeg je glavna karakteristika povišena koncentracija glukoze u krvi. Zatim se autoritativno tvrdi da je glavni krivac za takvo stanje NASLEDNI FAKTOR. čokoladni kolač free
Šećerna bolest je danas (ali ne i juče) jedno od najprisutnijih endokrinih oboljenja. Endokrinih otuda što je naš bitni organ pankreas, u stvari, žlezda koju mi ako želimo da budemo zdravi treba da tretiramo prijateljski a nikako suprotno od toga, kakav je danas masovni slučaj. Broj obolelih, kaže se dalje, u neprekidnom je porastu, pogotovo u „zemljama obilja“ i to je posledica „modernog stila života“ Istovremeno se tvrdi da je ova bolest nepoznatog porekla tj. „tamne etiologije“.
Izgleda li vam u rečenom nešto tamno, tajanstveno, mistično, nadnaravno? Da li u ovome ima bilo šta nepoznato ili nejasno?
Kaže se dalje da pogađa najčešće „ljude u godinama“ kao posledica starenja i loših životnih navika. Loših životnih navika – da, a kao posledica starenja neumesna je tvrdnja s obzirom na činjenicu da u slobodnoj prirodi nešto kao hronična bolest apsolutno ne postoji, pa tako ni „degenerativna bolest“! Jeste li ikada čuli da su npr. jelen, divokoza, divlji konj ili bivol oboleli od hronične degenerativne bolesti? Niste sigurno jer tako nečeg  jednostavno nema ! kolači u tanjiru free
Kako, zapravo, nastaje poremećaj organizma stručno nazvan diabetes mellitus?
Glavno pogonsko gorivo ljudske vrste jeste glukoza koju unosimo u organizam svakodnevno. Ako taj prosti šećer, odnosno glukozu unesemo u prirodnom obliku koji je Priroda spakovala u plodovima, pre svega u voću i povrću, naša žlezda koja zdravlje znači imenom pankreas ili gušterača radiće pravilno i poživeće dugo. Da li mi činimo tako? Suvišno je i reći: ne, ne činimo!
Umesto onoga što su nam Bog i Priroda namenili da koristimo u svrhu ishrane, glavne životne potrebe svih živih bića, mi smo nekim neverovatnim čudom prešli na imitacije i surogate koji nisu namenjeni našoj vrsti.
Može li industrijska „hrana“ stvorena iz jednog jedinog razloga da proizvođaču donese profit, da zadovolji potrebe živog organizma i da mu omogući da optimalno i nesmetano funkcioniše? Treba li reći: ne, ne može!
Unoseći biljne namirnice odnosno plodove zemlje u svom izvornom, celovitom obliku korisne našem organizmu, poput šećerne repe ili suncokretovih semenki, naš pankreas radi bez problema i loših posledica. Ako rečene biljke unesemo u svom, na visokim temperaturama prerađenom obliku zvanom beli (kristal) šećer ili rafinisano suncokretovo ulje eto golemog problema za naš organizam, gušteraču pogotovu, jer takav proizvod više nije jestiv i naši unutrašnji organi ga ne vide kao korisnu materiju već pre kao strano telo u organizmu! Takve strašne proizvode poput ova dva, više puta pomenuta (tu spada još niz drugih artikala poput rafinisanog belog brašna takođe proizvoda bez roka trajanja, kuhinjske soli, produkata životinjskog porekla kao što su meso, kravlje mleko i jaja) naši organi naprosto u dužem vremenskom periodu ne mogu sa uspehom da, ulažući ogromne napore, transformišu u preko potrebnu glukozu. I zavisno od konstitucije i nasleđenih faktora izdržljivosti, organi potraju duže ili kraće, i vremenom kako napreduje prehrambena industrija tako oni nazaduju i propadaju. šoljica kafe free
Kako funkcioniše naša žlezda gušterača kada mora da npr. transformiše rafinisani beli šećer u glukozu potrebnu našim brojnim ćelijama za normalan rad i svakodnevnu fizičku i umnu aktivnost? Kada prokaženi artikal u kojem nema ničeg životnog i koji se danas krije u stotinama i hiljadama proizvoda kako slatkih tako i slanih, dospe do pankreasa ovaj ga naprosto ne vidi kao hranu već kao uljeza kojeg se treba pod hitno rešiti. I stoga luči veliku količinu hormona insulina ne bi li ga što pre „proterao“ i transportovao tamo gde će najmanje naškoditi organizmu pretvarajući ga u trigliceride i slažući ga najčešće oko struka. Tada imamo u medicini poznato, pedantno označeno, stanje imenom hiperglikemija.
Kada se privremeno reši problem proizvodnja insulina naglo opadne i to se onda stručno zove hipoglikemija. Neupućenoj, pre nego bolesnoj osobi, kako se kolokvijalno kaže, „padne šećer“ i ona brže – bolje trpa u usta nešto slatko opet na bazi više puta pominjanog neslavnog proizvoda, i opet nagli skok proizvodnje insulina. To je tada začarani krug sa jedinim izvesnim ishodom: propast pankreasa! Malo – pomalo ta bitna žlezda strada i opet zavisno od individualne izdržljivosti i konstitucije organizma, pre ili kasnije javlja se trajno stanje klasifikovano pod medicinskim nazivom dijabetes melitus.
Još jednom: ima li u opisu „nepoznate etiologije“ ili bilo čega skrivenog i nedokučivog? Nema naravno! Ostavimo li naporom volje, sve što nije jestivo i zamenimo jestivim namirnicama koje su nam prirodno određene, naš će pankreas i naša jetra (ali i svi ostali unutrašnji organi) normalno funkcionisati i neće biti hronične, ali ni bilo koje druge bolesti.
Jednostavno? Da, ali ne i netačno.

Tretmani lica i tela svežim voćem i povrćem

devojka pola lica free

Davno je rečeno da je svet pun čudesa i u to se svakodnevno uveravamo. Neke od nas brojna čudesa dotiču a većinu ostavljaju ravnodušnim. Dolepotpisanog ovakve pojave, na njegovu nevolju, podstiču na razmišljanje i na upit, šta to u stvari predstavlja i „šta je pesnik hteo da kaže“.
Tako, neki dan, sasvim slučajno doznao sam da u našoj prestonici postoje kozmetički saloni gde se koža (ovo se, pretpostavljam, odnosi samo na dame, mada kako se stvari odvijaju ne mogu da garantujem) „tretira“ svežim voćem i svežim povrćem! Pre svega, koliko sam shvatio, reč je o koži lica jer se lepota na tom delu tela najočitije manifestuje, ali ne samo lica već i čitavog tela, a kada grane sunce eto rezultata tretmana po prestoničkim ulicama na uvid „jačem polu“.
Ova pojava, verovatno, nije nikakav specifikum našeg glavnog grada već je, po svemu sudeći kako najčešće i biva, preuzeta iz velikog sveta, i u ovome nema ničeg lošeg, dapače. U obilju standardnih „salona lepote“ koji su inače dobro posećeni gde se koža modernih žena tretira i „prolepšava“ raznoraznim, ponekad i nemogućim hemijskim sredstvima, raznim glicerinima, pomadama, kremama, uljima, sapunima, „mlekom“…da ne govorimo o „dostignućima“ savremene, tehnološke medicine u obliku tzv. fejsliftinga (i onih pomoću radiotalasa !!!) i „plastičnih“ operacija. Tako ovi tretmani sa voćem i povrćem predstavljaju pravo otkriće i dobar znak, jer makar oni hemijski „čudesni“ i „čarobni“ antiejdž preparati bili i na „prirodnoj bazi“ opet je tu hemije dovoljno da vas podiđe jeza od mogućih posledica ovih neprirodnih materija po živu kožu od Prirode i Boga stvorenu.ledi sa šeširom free
Istina, pojava rečenih „voćnih“ salona pre može biti kuriozitet nego neki izraziti trend „povratka prirodi“ i zdravlju iz bespuća dekadencije, ali i na tom nivou predstavljaju, ako ništa drugo, ono vidljivi dokaz da je moguće poći drugim normalnijim i zdravijim putevima prema onome što predstavnicama lepšeg pola znači tako mnogo inače rečena odrednica „lepši pol“ ne bi ni imala svrhe.
E sad, drugo je pitanje da li se, i koliko na lepotu kože lica i tela može uticati spoljnim sredstvima. No kako se u današnjem „ubrzanom“ svetu sva pažnja obraća na spoljne efekte, tako je i u ovome. Naime, smatra se da je bitnije ono što je NA nekoj osobi nego U nekoj osobi. Tako je sa frizurama, u garderobi (odeći,tašnama, torbama), nakitu (minđuše, prstenje, ogrlice, grivne, satovi…) Vlada nepodeljeno uverenje da „odelo čini čoveka“ i da je lepota – pre svega ženska ali sve više i muška – stvar spoljnjeg delovanja na vidljive delove tela kozmetičkim i drugim sredstvima.lice devojke  lepe free
Tako dolazimo do pitanja može li neku izrazito duhovno deformisanu osobu „ulepšati“ sveže voće i povrće pa makar bilo posloženo po čitavom telu u obliku kolutova jabuka, narandži, kivija, ananasa, papaja, avokada, krastavaca, paprika, paradajza…
Piscu ovih nesvakidašnjih redova čini se da je tako nešto puka iluzija i stvar mode bez nekog značajnijeg efekta. Nema boljeg uticaja na lepotu kože, ali i znatno više od toga (na lepotu npr. kose, noktiju, zuba pa i očiju) od UNOSA rečenog voća i povrća u organizam umesto mesa, kravljeg mleka i jaja. Što veći unos, to bolje!
Time se postižu pravi efekti u dužem vremenskom periodu, koža se podmlađuje i samim tim prolepšava, kosa takođe, zubi, nokti i sve što je vidljivo, ali i ono što je nevidljivo i što se dešava „iza kulisa“ tj. u našoj utrobi, u našim unutrašnjim organima i krvi a što proizvodi ZDRAVLJE, a zdravlje je lepota sama po sebi.
Takođe i duh. Lepota duha se jasno vidi, što nije bez značaja. Bolesnu i negativnu osobu možete spolja šminkati i „krečiti“ do iznemoglosti ona će ostati troma, apatična, depresivna, nesigurna, „nervozna“ što se sve jasno vidi i po boji kože, ali i kose, nokata a pre svega očiju bez sjaja i živosti.

Istine i zablude o prostim šećerima

 

 

urme gomilatorta komad google

Uobičajeno, šećer je šećer, ne treba uzimati zdravo za gotovo jer je to prenagljeno i samim tim i netačno mišljenje. Ako se pogleda malo bolje, ima razlike, i to suštinske. Beli, industrijski šećer i prosti šećer iz zrelog voća zapravo nemaju nikakve sličnosti, a zajedničko im je samo to što su na prvi dodir jezikom slatki. Međutim, hemijski to su dve sasvim različite materije.

Dok je kristal beli šećer kojim smo preplavljeni, krajnji (i više od toga)  proizvod prerade šećerne repe ili trske (inače našem organizmu prihvatljivih pa i korisnih u svom neprerađenom, celovitom stanju) u organizmu strano telo, strana supstanca, dotle je jednostavni šećer, tj. glukoza iz zrelog voća ne samo koristan i poželjan već je osnovno gorivo na koje naš organizam radi! Tako tvrdnje da previše voća šteti našem pankreasu naprosto nisu tačne. Voće se, dakle može unositi u velikim količinama zavisno od vrste aktivnosti kojima se bavimo, kako fizičke tako i duhovne, odnosno emocionalne, to jest onoliko koliko trošimo energije i kalorija.

Kakva je konkretno razlika između ove dve vrste šećera?

Beli, industrijski šećer jeste artikal za trgovanje kao i svaki drugi, a kako je došlo do toga da se smatra namirnicom za ljudsku ishranu , i još „osnovnom“ ostaje misterija teško odgonetljiva.

Procesom rafinacije šećerne repe, ili trske dobija se melasa odnosno žuti šećer u tečnom stanju koji samom činjenicom da je poluproizvod, donekle, ali samo donekle, može se koristiti i to u sasvim malim količinama u svrhu ljudske ishrane, jer iako je sadržaj repe n a visokim temperaturama u velikoj meri spržen, ipak je nešto od korisnih vitalnih materija „preživelo“ pakao rafinacije, neki, pre svega minerali, dok su vitamini koji teže podnose termičku obradu isparili u vazduh. I da je takav, osakaćen proizvod, u širokoj primeni ni upola zdravstvenih problema ne bismo imali kojih danas imamo a koje za sobom ostavlja beli, rafinisani proizvod! Proizvođaču takav artikal sa rokom trajanja od dve godine nije sasvim idealan, i što da ga proizvodi u većim količinama i time rizikuje da ga u datom roku ne proda i da mu istekom roka trajanja izmakne zarada, kada može da ga „usavršavanjem“ tj. daljim otkuvavanjem dovede do „perfekcije“ i tako ga učini trajnim i pouzdanim u trgovanju.

Krajnji proizvod takvog procesa jeste slatka, sitna kristalna materija koja u sebi ne sadrži ničeg živog ni korisnog ljudskom organizmu, osim zavodljive slasti radi slasti a bez ikakve koristi. Čak štaviše od te materije koja je sasvim strano telo u našim organima i našoj krvi, imamo ne male štete i zdravstvene nevolje. Naime, rečeni beli šećer ima dejstvo droge i kada se nađe u našoj krvi i gušterači izaziva pravu uzbunu. Pankreas da bi se odbranio od agresije proizvodi abnormalno visoke količine insulina i kada se konačno izbori količina insulina naglo pada. Zavisnik onda unosi novu količinu ove supstance ne bi li „podigao šećer“ i gušterača ponovo upire sve svoje snage da proizvede insulin za „obračun“ sa uljezom. I to je tada vrzino kolo u kojem taj naš važan organ vremenom strada i konačno više nije u mogućnosti da proizvodi neophodno potrebni insulin koji će glukozu „transportovati“ do svih, brojnih ćelija. Da skratimo priču, krajnji rezultat je oslabljeni, bolesni pankreas i nedovoljna proizvodnja insulina, stručno: hipoglikemija, odnosno hiperglikemija jer je to trajna „klackalica“ . To trajno stanje poznato je u medicini pod imenom dijabetes melitus, odnosno šećerna bolest tipa 2.

Treba ovde reći da kod posebno teškog oštećenja pankreasa iz rečenih razloga javlja se teža varijanta ove bolesti modernog doba poznata pod imenom dijabetes tipa 1, autoimuno oboljenje koje se smatra neizlečivim jer se u ovom slučaju organizam okreće sam protiv sebe. No ovo je posebna priča i biće svakako detaljno opisana u nekom od narednih članaka.

Sve gore rečeno korišćenjem voćnog šećera jeste izbegnuto na prirodan i elegantan način jer je, slučajno, naša priroda baš korišćenje tog prostog šećera kao pogonskog goriva koje se pokazalo bolje od svih drugih sa kojima je čovek u dugim vekovima i milenijumima eksperimentisao.

Ima tvrdnji da taj voćni šećer tj. glukoza naglo ulazi u krvotok poput belog rafinisanog i isto tako dovodi pankreas u tešku situaciju, što je po svemu racionalnom sudeći, netačno a ponekad i maliciozno plasirano iz raznih razloga.

Voće, ali i neke vrste povrća poput šargarepe ili cvekle, takođe i nekih mahunarki kao što je rogač, npr. u sebi sadrže vlakna koja ne dopuštaju naglo razgrađivanje tih korisnih šećera, i unos u krvi je postepen i prirodan kako najbolje i odgovara našem organizmu i organizam radi prirodnim tempom što mu omogućava dug vek u zdravlju i veselju.