Permakultura

Permakultura, odnosno permanentna kultura jeste izraz koji su prvi uveli u upotrebu Australijanci Bil Molison i Dejvid Holmgren krajem sedamdesetih godina prošlog veka a odnosi se na, jednostavno rečeno, prirodnu poljoprivredu u kojoj se poštuju zakonitosti koje postoje u prirodi i u skladu sa njima proizvodi se hrana kako za ljude tako i za zivotinje.

Reč je o polikulturi umesto društveno opšteprihvaćenog monokulturnog obrasca polojoprivredne proizvodnje koji dovodi do brzog iscrpljivanja zemljišta, nestajanja korisnog humusa bez kojeg biljna proizvodnja postaje proces koji daje plodove bez prave vrednosti sa siromašnim sadrzajem mikronutrijenata poput vitamina i minerala, što je danas slučaj sa celokupnom svetskom proizvodnjom biljne hrane ali i sve druge jer se i zivotinje hrane na isti način.

Ovaj način proizvodnje prvi je na svom imanju počeo da praktikuje još početkom šezdesetih godina austrijski zemljoradnik Sep Holcer a da nije ni znao da je to permakultura jer se ovaj izraz, kao što je rečeno, tada nije koristio. Bila je to prosto poljoprivredna proizvodnja u skladu sa prirodom a ne protiv nje kao je uobičajeno što dovodi do svih devijacija počev od nutritivnog osiromašenja tla, preko zagađenja podzemnih voda pa do isušivanja i kasnije erozija, i drugih teških štetnih posledica neadekvatnog odnosa spram zemljišta, osnove proizvodnje hrane.

Zašto je monokulturna proizvodnja neprihvatljiva i zašto je potrebna promena?

Više je nego očigledno da postojeći način proizvodnje produkuje teške i nesagledive posledice stvaranja pustinja sa svim štetnim rezultatima po celovitost i harmoniju prirodnog poretka koji omogućava da se zivot na Zemlji odvija normalno što je danas sve manje slučaj. Svedoci smo uništavanja golemih površina šuma i stvaranja oranica koje se zatim koriste za monokulturnu proizvodnju hrane sa, za takav način neophodnom agrohemijom jer se tada stvaraju odnosno proizvode brojne „štetočine“ kao logičnom posledicom neprirodnog odnosno antiprirodnog načina korišćenja tla. Upotreba hemije, najčešće u ogromnim količinama da bi plodovi bili zamašni i doneli, šta drugo, masnu dobit, prouzrokuje niz štetnih posledica  a zagađenje podzemnih voda je jedna od opasnijih pokraj brojnih drugih vidljivih i manje vidljivih.

Permakultura je, dakle, odrziv način proizvodnje gde se tlo ne iscrpljuje jednoličnim, monokulturnim korišćenjem već ostaje bogato svim nutritivnim materijama a takođe i integralni, celoviti deo prirode. Biljke potrebne za ljudsku ishranu na taj način obiluju zdravim i korisnim sastojcima a zemljište ostaje deo prirode samo se pravilnom akcijom transformiše od haotičnog u namenski kompleks rastinja poznat kao „šume hrane“.

Pominjani pionir ovog načina proizvodnje, Sep Holcer višedecenijskim neverovatno upornim i doslednim radom razvio je do u detalje čitav niz tehnika proizvodnje, načinivši od svog velikog imanja na 45 hektara „čudo neviđeno“ odnosno veliku „šumu hrane“ koju su ljudi širom sveta počeli da posećuju kao svojevrsnu i veoma retku turističku atrakciju.

Jedna od najvaznijih tehnika jesu, tzv. visoke leje koje su osnova prirodnog načina proizvodnje hrane. U svojoj knjizi o  permakulturi Holcer detaljno opisuje svoje originalne načine a među njima i osnovni, rečene visoke leje. Zašto su se ove leje pokazale boljim od standardnih, monokultrnih? Pre svega zato što posebnom izradom sa uvek prisutnim humusom ovakve leje u polikulturi daju daleko kvalitetnije plodove ali i količinski tih plodova je, ma kako neobično izgledalo, više ili bar isto koliko i u konvencionalnoj proizvodnji! 

Vešta kombinacija kultura prisutnih na leji produkuje obilje zdravih plodova a da se pritom zemljište ne ruinira i ne iscrpljuje, već ostaje deo prirodnog kompleksa sa nesmanjenim rodnim potencijalom. Nikakvo uobičajeno đubrenje se ovde ne praktikuje jer za tim nema potrebe. Vešto „sazidane“ leje sa u sebi potrebnim materijalima za rodnost, pre svega drvena građa poput zbunova i grana pa čak i stabala koja se uz pomoć prisutnih  kišnih glista kao i raznih mikroorganizama, ali i gljiva, vremenom lagano pretvara u plodni humus osnovno „đubrivo“ koje omogućava zbog obilja podsticajnih materija bogat i zdrav rod zasejanih biljaka, pre svega povrća i voća!

Još jedna prednost ovih leja jeste što su zbog svoje visine sasvim praktične za rad (koji istina i nije tezak i obiman) jer nema potrebe za saginjanjem što je naročito pogodno kod berbe plodova.

Dakle, jednostavno potrebno je vratiti se (kao i u svemu drugom) prirodi, i u saradnji bez nasilja koje je postojećim isključivo profiterskim monkulturnim načinom proizvodnje neizbezno, okrenuti se odrzivom, razumnom i u svakom pogledu korisnijem modelu proizvodnje hrane. Čak i u istoj meri produktivnom poput opšteusvojenog a pogubnog po opstanak planete Zemlje! Jednostavnom promenom načina proizvodnje uvazavajući prirodne cikluse i ukidanjem nepotrebne destrukcije i devastacije tla mogu se kako je dokazao primer ovog konstruktivnog farmera, postići isto tako „visoki“ (ako je to najvaznije) rezultati.

Imanje, odnosno bašta ili njiva (mada ovaj izraz više nema mnogo svrhe) tako postaje homogena celina i integralna priroda usmerena svesnom akcijom da nam donosi tačno određene plodove a ne bilo koje. Celina kod Holcera, koji nam treba biti uzor, tako sadrzi brojne elemente neophodno potrebne da bi imanje funkcionisalo na obnovljiv i odrziv način bez nepotrebnih šteta. Tako vidimo brojne vodene oaze u obliku manjih i većih biotopa i jezera koji su prirodni deo celine i bez kojih čitav proces proizvodnje ne bi bio kompletan niti bi imao smisla jer je permakultura zaokruzen sistem biljnog i zivotinjskog sveta gde svaka pojedina vrsta ima svoju ulogu. 

Sve biljke i zivotinje na permakulturnom imanju imaju svoju svrhu i ulogu i sve je povezano u celinu koja rezultira zdravom i obilnom proizvodnjom uz očuvanu prirodu koja se obnavlja a ne devastira. Na primer protiv nekih štetnih insekata koriste se razne vrste zivine a najčešće patke i ćurke. Takođe i neki, po vladajućem mišljenju nekorisni pa i opasni vodozemci, poput zmija i guštera ne uništavaju se već su tu zbog svoje koristi jer se hrane pojedinim štetnim insektima.

Krajnji pozitivni rezultat permakulturnog načina jeste očuvano kvalitetno tlo, biljne i zivotinjske vrste, naročito autohtone koje su dugotrajnim pogrešnim načinom borbom protiv zakonitosti prirodnih postale „suvišne“ i „ugrozene“. I , ne manje vazno, sasvim zdrava prirodna hrana za ljude i zivotinje i, najvaznije, planeta kao integralna celina.

 

Društvo idiota

 

Bojazan Alberta Ajnštajna da će “jednoga dana tehnologija nadmašiti opštenje među ljudima” i da će “svet tada imati generaciju idiota”, na našu veliku nesreću uveliko se ostvaruje i već imamo nešto veoma slično ovoj “negativnoj utopiji”!

 

Ovakva tvrdnja nije nikakav pesimizam kako na prvi pogled može izgledati. I ako malo kritičnije pogledamo oko nas videćemo pomalo izgubljene osobe obmotane kablovima oko glave i zabuljene  u blješteće spravice kako nešto “važno” i “neodložno” rade na toj spravici smišljenoj da nam oduzme slobodnu inicijativu i od nas načini automat kojim se može upravljati “na daljinski” onako kako se upravljačima, nevidljivim, dopadne i ćefne.

“Društvene mreže”, na prvi pogled, sredstvo su “druženja prijatelja” i “zabave” pa ima se utisak i “slobodni medijum” gde se može reći  “sve” i iznositi originalna mišljenja bez “cenzure sistema” karakteristične za državne medije. To tako na prvi pogled može delovati, ali pozadina cele priče i ideje, odnosno zloupotrebe informacionih tehnologija je najvećem broju  korisnika istih sasvim nevidljiva i neodgonetljiva.

Ispod maske “zabave” i “druženja” sa “prijateljima” koje nikada nećemo ni videti a još manje upoznati u realnom svetu, stoje “kao na tacni” naši lični podaci pomoću kojih nas se može pratiti, i kontrolisati svaka naša životna akcija. A to je zadnja misao onih koji zloupotrebljavaju informacionu tehnologiju.

Oduzeti “masama” stvarnu inicijativu  i personalnost i umesto toga instalirati virtuelnu “slobodu” i “nezavisnost”, nije ni malo naivna a ni glupa zamisao onih koji su u mogućnosti da upravljaju svetskim javnim mnenjem o čemu je govorio i pisao Noam Čomski, i pre njega Erih From i niz drugih „radikalnih humanista“.

A najstupidnija varijanta IT “progresa” jeste, nesumnjivo, igranje takozvanih “igrica” toliko masovno prisutno, naročito među mladima. Tako na ulicama velikih gradova, u mestima sastajališta raznih (kafići, restorani) imamo sliku totalne otuđenosti gde prisutni  u mnoštvu su zapravo usamljeni kao na Mesecu u svom projektovanom, virtuelnom svetu na ivici pravog autizma, hipnotisani blještećim napravama ispred nosa. Svako je sam sa iluzijom “ugodnog” ambijenta i mnoštva koji nam čine život “pun doživljaja i bez imalo dosade”. Emocionalnog kontakta ni za lek, a bez toga teško se može i zamisliti dobro zdravlje.

Današnju otuđenost, zaluđenost i hipnozu IT napravama (tu spada svakako i neizbežni televizor bez kojeg je modernom čoveku život naprosto nemoguć) nisu mogli u punoj meri predvideti ni tako “vidoviti” i genijalni umovi koji su se bavili ovom temom, poput Oldosa Hakslija ( Vrli Novi Svet) i Džordža Orvela (1984) na primer! I oni su poprilično omašili u svojim vizijama budućeg društva i današnja stvarnost već je, uveliko nadmašila njihova crna predviđanja!

A što je najgore od svega, i kod onih, sve malobrojnijih normalnih, svest o ekstremnoj otuđenosti jedva i da postoji. Svi nekako smatramo da je rečeno “normalan razvoj događaja” jer se čovečanstvo “razvija” i “napreduje”. Postaje sve “civilizovanije”, a ko može biti protiv “progresa” i zagovarati “povratak u divljaštvo”. Takav stav je “regresivan” i time neprihvatljiv.

Što se pisca ovih redova tiče, ovakav progres koji je na delu ni malo ne simpatiše a još manje ovakvu “civilizaciju”. I po cenu da ga smatraju mračnjakom i nazadnjakom nipošto nije voljan da se uklopi u shemu društva idiota koja, nesumnjivo, nekome puni džepove, jer tako nešto se ne instalira tek tako, šale radi. Pre će biti da će uložene milijarde dolara i evra u te mračne ciljeve doneti investitorima golemi profit, a verovati da se svet kreće u pravcu “boljeg sutra” prilično je naivno pa i glupo!

Svet se, nažalost, kreće u pravcu totalne kontrole stanovništva “običnih ljudi”, i vladavine korporacija odnosno “Gvozdene pete”, što je Džek London najsenzibilnije predosetio i ubedljivo opisao u svom remek – delu sa gornjim naslovom.

monster free

Može li se šta promeniti, i stopirati nimalo povoljan ni zdrav pravac razvoja svetske zajednice? Jedina nada je masovno podizanje SVESTI što bi, eventualno, moglo da demaskira mračne planove svetskih moćnika i tako, ako ne zaustavi, ono barem uspori projektovanu strašnu sutrašnjicu. To je, naravno još u sferi fantastike ali, ko zna, možda se naprasno “opasuljimo” i shvatimo – ma koliko inertni bili – kakva nam se „čorba“ kuva u kuhinjama od para besnih i neuračunljivih koji u destruktivnom, nakaznom i mračnom vide smisao čovekove egzistencije na Zemlji.

Ostaje nam da se nadamo, ali i da svako od nas doprinese – koliko je u mogućnosti – boljem sutra, kako nas samih, tako i naših potomaka.

Lov na viruse

 

tableta free

Svima nam se događa povremena – kod nekog češća a kod nekog ređa  – prehlada, grip pa i teži poremećaji, poput raznih zapaljenskih procesa, infekcija i sličnog.

Koji su razlozi ovakvog stanja organizma?

Zdravlje, to jest optimalno stanje rada našeg organizma zavisi od više faktora, među koje je nasledni veoma bitan. Otpornost organizma, odnosno imunitet u velikoj meri nasleđujemo od naših predaka. I nije obavezno da će to biti od roditelja nama najbližim po krvi, već može biti i od ujaka, stričeva, deka, baka, pradedova, prabaka, pa i sasvim dalekih predaka. Sve se to događa poprilično mističnim spletom okolnosti na koje se nikako ne može uticati.

Tako, viđamo ljude u svom okruženju koji ne obraćaju pažnju na svoju ishranu, nisu fizički aktivni, udišu gradski vazduh pun svega i svačega a najmanje životnih sastojaka, i pucaju od snage i zdravlja. Od optimizma! Tako barem na prvi pogled izgleda.

Nasleđene dobre gene treba kultivisati i čuvati jer nas štite od „bolesti“ tj. disfunkcija organizma izazvanih lošim odnosom spram nas samih. I ako smo konstruktivni i ne satiremo darove nasleđa i zdravu prirodu nekog našeg pretka, raznim stimulansima sasvim nepotrebnim, naše zdravlje tj. optimalan rad organa potrajaće dugo a rezultat će biti radost življenja i ono što nazivamo srećom.

Ovo je idealna situacija i veoma je retka u realnom svetu. Najčešće smo, velika većina nas barem, opterećeni raznim oblicima „bolesti“ odnosno morbidnim stanjima.

Šta tada činiti?

Ukoliko nismo te sreće da nam neki zdrav i snažan predak podari svoje gene, ne preostaje nam ništa drugo nego da se sami potrudimo da svoje loše i nedovoljno vitalno nasleđe unapredimo, „korigujemo“ i dovedemo do optimalnog. To je, istina, stvar teško izvodljiva, ali je ipak moguća.

Kako dospeti do dobrog zdravlja?

Većina nas u današnjim neprirodnim uslovima života slabog je imuniteta i pati od raznih i brojnih zdravstvenih poremećaja. Život nam se pretvorio u stanje agonije a da toga nismo ni svesni, i loša stanja organizma prihvatamo kao nešto „normalno“ što nas kao vrstu prati oduvek, maltene kao „sudbinu“. To svakako nije tako jer čovek kao vrsta nije oduvek slabašan i „bolešljiv“. Pre će biti da je to rezultat načina života a takođe i načina ishrane koja je danas sve pre nego adekvatna i korisna organizmu.

Razvojem „civilizacije“ čovek se odmetnuo od prirode i krenuo putem dekadencije čvrsto ubeđen da je to „ono pravo“ i da i da je živeti na prirodan način teško pa i mučno. U svakom slučaju nelagodno i zahtevno, bez „uživanja“ i zato su vremenom razni stimulansi, veštački naravno, ovladali našim životima. Tako, sasvim smo uvereni da stimulativna kuvana hrana životinjskog porekla donosi „snagu i zdravlje“ a pre svega veliki užitak. Takođe smo uvereni da alkohol, kofein, nikotin i drugi opijati nas čine „srećnim“ samim tim što se „lepo osećamo“ posle unosa istih.

tableta free

Ali čovek ima nauku. Izmislio je hemiju koja će sve atake na zdravlje sa lakoćom odbiti i eliminisati nepozvane goste kada se nastane u organizmu. To rade „moćne“ hemikalije elegantno spakovane u šarene „pilule za lilule“ I, a nas napadnu virusi, mikrobi, bacili i zločeste bakterije mi uzmamo tableticu, ako treba (a treba) i dve, ubacimo u usta i rešen problem! Virusi potamanjeni efikasnom akcijom, kao u onoj reklami „ubija insekte namrtvo“, a mi zdravi, veseli i čili!

Mogu li nas ovi „izumi“ – na šaljiv način gore opisani – zaštititi i sačuvati od rečenih zdravstvenih poremećaja koji nam zagorčavaju život a koji su, nema sumnje, zvono na uzbunu jer nas upozoravaju da uvidimo nezdrav način života koji vodimo a koji ide u pravcu teških poremećaja poznatih pod imenom HRONIČNE (a neke i neizlečive) bolesti!

Iz neposrednog opažanja naše okoline znamo kako prolaze osobe sa težim poremećajima zdravlja tj. sa rečenim hroničnim oboljenjima. Znamo kako naši dedovi, bake, očevi i majke prolaze, ili su prošli kroz tu agoniju pravim izrazom rečeno.

Možemo li se sačuvati virusa i zločestih bakterija?

Danas za manipulaciju ništa zgodnije ne postoji od više  puta pominjanog strašila imenom virus! Bauk virusa kruži globusom i spasavaj se ko može!

Kolika je realna opasnost od virusa, danas dežurnih krivaca u oficijelnoj medicini?

Mi smo kao vrsta milionima godina bili sasvim otporni na sve atake mikroba koji su, nema sumnje, u većoj ili manjoj meri, prisutni u našem okruženju. Sva živa bića u prirodi koja žive po zakonima prirode ne znaju za nešto kao što je napad virusa ili stanje prehlade, gripa, bronhitisa ili upale pluća. Od toga ih štiti rečeni imunitet koji sa lakoćom izlazi na kraj sa bilo kojim mikroorganizmima. Zato ne možemo naići na bronhitičnog jelena, divljeg govečeta ili slona, na primer!

Kako je moguće da životinje u prirodi ne oboljevaju? Najpre će biti zbog toga što one ne kafenišu, ne ispijaju čašice „ljute“ ili „ladnu pivu“ a ponajmanje pripale „Marlboro“. Zatim ne uživaju u viršlama sa senfom, pravo zasoljenim čajnim kobasicima ili u reš pečenoj prasetini. Ne gledaju rijaliti do pola tri u noći i ne kidaju se zato što nemaju Porše umesto „običnog“ Punta.

Šta činiti da steknemo imunitet koji će nam biti dobra zaštita od napada mikroba?

Pre svega potrebno je da u organizam ne unosimo šta nam dođe pod ruku a u svrhu prizemne hedonije „uživanja u dobrom zalogaju“ već se potruditi da jedemo ono što će nesumnjivo omogućiti da naši organi funkcionišu optimalno ili bar približno tome. Dakle, koristiti prirodnu hranu (u prikladnim količinama) koja ne zagađuje crevni trakt odakle kreću sva zagađenja organizma, a pre svega krvi. Permanentno pretrpani probavni organi i to još neadekvatnom, industrijskom „hranom“ generišu stanje stalne zatrovanosti otpadom kako tankog tako i debelog creva. I nema tog poremećaja zdravlja koji ne kreće od, do vrha pune „septičke jame“ koju smo svojim nemarom i neodgovornim odnosom prema vlastitom organizmu, a u krajnjem, sopstvenom životu, sami stvorili i proizveli.

tableta free

Držati probavni aparat u, koliko-toliko čistom stanju efikasna je brana svim virusima, bacilima i „zlim“ bakterijama jer se oni nastanjuju tamo gde su im za život povoljni uslovi. Čist organizam, pre svega čista creva nisu njihovo prirodno stanište i ne naseljavaju se na takvom mestu. Suprotno, zagađen organizam idealno je mesto za njihovo razmnožavanje i vide ga kao materiju koju treba razložiti što je njihov osnovni zadatak i smisao postojanja.

Tada nikakve šarene pilule, sirupi i antibiotici nisu od prave pomoći već su pre palijativne mere koje ne rešavaju problem već ga neretko pogoršavaju dolivajući ulje na vatru.

Ljudski organizam spontano se bori protiv svih napada koristeći svoje prirodne mehanizme koji se u takvim stanjima aktiviraju a čija je krajnja svrha očuvanje života. Jedan od tih mehanizama je povišena temperatura tela kojom se svi potrebni kapaciteti aktiviraju u borbi protiv spoljnjeg napada. Tada organizam odbija hranu jer mu ona ne čini dobro i ne pomaže u rešavanju problema. U takvoj situaciji jesti i unositi hemijske medikamente u cilju snižavanja temperature čin je protiv ozdravljenja i stvaranje neuporedivo teže situacije.

Primenjivati opšteusvojeni i sveprisutni način „klin se klinom izbija“ odnosno, „lečiti“ groznicu hemijom i hranom, stvar je nerazumna i autodestruktivna! U najboljem slučaju tim palijativnim merama organizam se može omamiti, narkotizovati i učiniti neosetljivim ali se potreba čišćenja na taj način ne može rešiti, tek prolongirati, i problem će se u kratkom roku pojaviti u još drastičnijem vidu, a to je upala vitalnih organa najčešće bronhija ili pluća ili bilo kojeg drugog organa. Zato, zrelo razmislivši, više nam se isplati da preduzmemo radikalne mere (post je jedna od takvih) jer ćemo na taj način problem zaista rešiti a ne zavaravati se – ma kako to čoveku bilo blisko – i verovati da postoje sredstva za „lako i efikasno“ rešavanje zdravstvenih nevolja, kao u nekoj reklami. Takva sredstva, zasigurno još nisu „otkrivena“ a sva je prilika da se tako nešto nikada neće ni dogoditi! Jer je nešto takvo realno moguće koliko i perpetuum mobile. Dakle, nimalo!