Kulturom na Čoveka

Kada se čuje reč „kultura“ većini ljudi to zvuči kao lepo ponašanje, neka vrsta bontona. Veoma malo ljudi zna pravo značenje ove često korišćene, pa i izanđale, reči.

Šta je, zapravo, „kultura“? To je prilično širok pojam, no za ovu priliku, dovoljno je reći da je to skup vrednosti koje neka zajednica ljudi ceni i koje se kao nepisanog zakona strogo drži, i čiju tradiciju bezpogovorno nastavlja kroz istoriju. Kultura ima onoliko koliko je zajednica i nacija na zemljinoj kugli, znači mnoštvo.

Kao što znamo dominantna je zapadnjačka, odnosno „hrišćanska“ zapravo pseudohrišćanska koju mnogi smatraju kao sinonim za sam pojam „kultura“, pod čijim okriljem je i naša domovina, barem oficijelno.

Sad, postoje u svetu zajednice i narodi, veće ili manje, koje su okrenute životu i kojima ljudski život ima – nesumnjivo – vrednost, i ta je ljubav prema životu „ozakonjena“ najčešće običajnim pravom i prenosi se iz generacije u generaciju kroz stoleća pa i milenijume.Nažalost, takvih zajednica je veoma malo u današnjem svetu. Malo ih je, ali ostatku – nije preterano reći – zabludelog sveta, dokaz da se može i drugačije.

Za one koji žele da se izjasnim koji su to malobrojni ljudi sa velikim „Lj“ navešću nekoliko zajednica koje su evidentno naklonjene životu. To su npr. Amiši (Menoniti) , neka indijanska plemena, kao Zuni, zatim Hunze u podnožju Himalaja i još nekoliko manjih širom sveta. (O navedenim zajednicama pisao sam u posebnim člancima koje zainteresovani mogu pronaći na ovom blogu)

Mnogi od nas (ako ne svi mi) veruju da imaju slobodnu volju i da u životu rade ono što žele i onako kako odluče. Da li je to stvarno tako? Ma kako čudno izgledalo čovek ne odlučuje o svom životu, a da toga, naravno, nije ni svestan. Da bi živeo (jer živeti se mora uprkos svemu) pojedinac prihvata sistem vrednosti zajednice iz koje je potekao, ma kako ponekad nakaradan i nakazan bio, i uzima ga kao „svoj“. Veoma mali broj osoba ima sposobnost i moć da se odmalena, od najranijeg detinjstva odupre tome i kritički postavi spram svog okruženja i da, popularno rečeno, „fura svoj fazon“, odnosno beskompromisno insistira na svom originalnom viđenju ljudskog života. Takvih je neverovatno malo i za vladajuću većinu su čudaci, „filozofi“ (nemoj da mi tu filozofiraš!), „oriđinali“, , neprilagođeni, neurotičari, rebeli, ludaci…

Zaista, posebna i detaljna elaboracija najprisutnije, kvazihrišćanske „kulture“ za ovu priliku (i za ovaj prostor) nije potrebna, a većina nas upoznata je sa njenim blagodetima koje nam se obijaju o glavu svakodnevno.Čudo nad čudima je da neka kultura uopšte, uporno kroz vekove promoviše vrednosti koje su direktno uperene protiv čoveka a da to antirazumno i antiživotno stanovište se održava, pa i jača, na volšeban, demonski način i da se taj abnormalni trend nastavlja po cenu svega, po cenu života i samouništenja. I da čudo bude veće, to se događa baš brojčano najizrazitijoj civilizaciji!

 

13669154_1124283074333320_5071965638907081782_n

Protagonisti takvog „pogleda na svet“ i smisla ljudskog postojanja, iz generacije u generaciju, nastavljaju putem samouništenja držeći se nepokolebljivo vrednosti, koje racionalno gledano, negiraju prirodni smisao i svrhu pojedinca. Umesto vrednosti koje afirmišu život – a svi znamo koje su to – odnekud, plebiscitarno se favorizuju one koje su suprotnost zdravlju i sreći, oduvek glavnim ciljevima ljudskog bitisanja.

Čovek nekim neverovatnim i neodgonetljivim razvojem događaja radi, evidentno protiv svoje slobode, protiv svog zdravlja i protiv svoje sreće. Ipak, kroz istoriju uvek je bilo onih „izroda“, odnosno filozofa i umetnika koji su po cenu svega, neretko i svojih života, pisali, govorili i „rogoborili“ ne bi li tom svojom donkihotskom rabotom učinili bilo kakav pomak u pravcu biofilije. Ta su dela, srećom, opstala i preživela lomače i danas nam mogu poslužiti da se orijentišemo dobrano zalutali u magli projektovane džungle iz koje je teško naći izlaz.

I zato, svi mi kojima je stalo do života, a brojčano nas i nije mnogo, imamo čega da se držimo i da se nadahnuti tim vizijama borimo za dostojan život, onoliko koliko smo u mogućnosti. Da ne pristajemo da su život destrukcija radi destrukcije, mržnja radi mržnje, zavist radi zavisti, ropstvo profitu radi ropstva i bezbrojne fikcije, predrasude i utvare, već da se držimo vrednosti koje su afirmacija istog i biofilija. To nije vesela radnja, i ne ostvaruje se lako u svetu nekrofila i satanista, ali vredi ići tim putem zarad nas samih ali i naših potomaka koji će imati drugi vazduh, i koji će jednoga dana znati da cene naša pregnuća i, svakako, biće nam zahvalni na trudu i nesebičnosti.

Oj, budi svoj

„Ako sutra ostanem bez karijere i ostanu mi samo porodica i prijatelji – to je i više nego dovoljno.“

Novak Đoković 2013. u knjizi „Serve to win“

 

Kao radoznalo dete veleo je da na tv-u gleda sport koji mu je izgledao najlepšim. Voleo je mečeve Bekera, Kurijera, Agasija, Samprasa…Roditelji, mali preduzetnici, kupili su mu rekete i svesrdno podržavali u treningu. Naravno, do bogatstava se nije moglo dospeti prodajom pizze na Kopaoniku ali od zarađenog moguće je bilo da se finansira razvoj očito talentovanog mališana koji će možda jednoga dana i doseći ideal čovečanstva: gomilu para, uspeh i slavu. Možda, ko zna. Sve je moguće i čuda se događaju.

Mali je rastao i bivao sve bolji u sportu kojeg je voleo više od svega. Detinjstvo mu se razlikovalo od dece u okruženju. Takođe i rana mladost. Sve beše disciplina i trening. Zarana je za svojom još nevidljivom zvezdom otišao u svet. Trenirao kod najboljih trenera u Nemačkoj. Učio jezike i trenirao. To je temelj uspeha.

Zaista, njegov talenat beše stvaran i neprecenjen. I počeli su turniri, prvo oni mali “fjučersi” i “čelindžeri”.

Pobeđivao je i napredovao. Ušao u “top 100”. Široj javnosti željnoj tuđih uspeha, sve više je ulazio u vidno polje. I konačno, počeo je da osvaja velike trofeje. Jedan za drugim. Zvezda je rođena. Saldo na računu malih preduzetnika rastao je neverovatnom brzinom. Njegovi roditelji, logično, napustili su svoju radnju i počeli da putuju po svetu sa svojim talentovanim naslednikom. Ostala njihova deca pokušavala su isto ali im nije išlo od reketa. Talenat je retka pojava.

I neobični momak konačno je ostvario svoju  veliku želju koju je izrazio još kao klinac rekavši odlučno u mikrofon da mu je cilj da postane najbolji na svetu! Ni manje ni više! Život piše romane, i evo naš je heroj zaista najbolji na svetu! Broj jedan. Mani stiže u neslućenim količinama ali treninzi su sve zahtevniji jer se dostignuto mora održati pred nasrtljivim pretedentima na tron. Hoće da ga svrgnu i sve čine da to i ostvare.

Nole trenira i u slobodno vreme uči jezike. Na pobedničkom postolju sve iznenađuje kada se u Rimu obrati na italijanskom, u Londonu, naravno, na engleskom a u Parizu na, istina nesavršenom, francuskom! Ali usavršiće on i taj francuski! Zar on nije savršen?

Osvojio je sve GREN SLEMOVE osim jednog: Rolan Garosa. Mora i njega. Kada usavrši francuski tada će i taj Garos pasti.

I konačno: 2016. osvaja i taj četvrti SLEM, poslednji u nizu!

Para ima ne zna šta će sa njima ali nešto kao da fali.Nešto pokrupno. Šta li to može biti? Ima “sve”: slavu, uspeh, bogatstvo, ženu, dete…a opet je nezadovoljan i i nekako neispunjen. Čudno. Da li je ovo pravi život? Gleda obične ljude. Neki od njih puki su siromasi a opet zrače srećom. Kako je to moguće? On tu sreću još nije dostigao a sva je prilika da mu “osvojeno” bogatstvo to ne može omogućiti.

Kako dalje? Nastaviti sa žestokim treninzima i osvojiti ono malo neosvojenog i postati najbolji svih vremena, tzv. GOAT. Ili poći, konačno  u potragu za onim što se ne može kupiti: za SREĆOM.

I jednoga dana čusmo neobičnu izjavu: “Više mi prvo mesto nije prioritet. Ubuduće ću igrati iz zadovoljstva”. Onako amaterski, što bi se reklo, jer samo takvo shvaćanje sporta čini dobro čoveku i čuva dušu. Ali šta sa sponzorima i obavezama prema teniskoj  asocijaciji? Kako istupiti iz kola kada su mu obe šake čvrsto stisnute? Moraće još neko vreme da igra, hteo – ne hteo. Bez obzira da li mu to donosi zadovoljstvo ili ne.

I dođoše porazi.Jedan pa malo kasnije drugi.Pa treći. I zaredaše se.Nekako kao da mu se ne igra. Igra, prisutan je na terenu ali to nije borba na život i smrt. Nema više izgaranja.Da li je to zato što ne jede slaninicu i duvan – čvarke već avokado, breskve i blitvu?

U boksu sedi “čudni lik” neki Španac, ne trener već guru, kažu zlobnici. Svoja dva glasovita trenera otpustio je a taj nesimpatični lik ih je zamenio i čini se da vredi više on jedan, anoniman i ružan od dvojice dokazanih, velikih i fotogeničnih. Nole oko vrata nosi  srce a ne krstić. Enigma. I propoveda ljubav. Posve nesvakidašnje.

Sve je dostigao, sve rekorde (ili gotovo sve) je oborio a nije uspeo samo jednu stvar: da bude svoj! Sve je imao osim SEBE SAMOG. Bio je svačiji: roditeljski, sponzorski, nacionalni, u vlasništvu “fanova”, političara, organizatora turnira, novinara i vlasnika tv – prava, svetske i srpske teniske organizacije a ponajviše u službi profita! SVE SAMO NE SVOJ!

Приказује се WP_20161106_002.jpg

Tu, čini se, beše problem koji studiozno rešavaju ovih dana desetak miliona njegovih sunarodnika diljem zemnog šara. Da li je Nole odlučio, onako svojeglav kakav beše nakada, da bogatstvo poput Elama Harniša pusti niz vodu i poradi na svojem ja koje se nekud zagubilo, to jest postane ponovo svoj, i povrati ispresovanu dušu u herbarijumu civilizacije.I osvoji jedini “trofej” koji mu, evidentno, nedostaje: SREĆU!

Koliko se da videti, na pravom je putu, sviđalo se to onima koji su se poistovetili sa njegovom ličnošću i svoje živote identifikovali sa njegovim, ili ne.Oni mu to ne mogu oprostiti ali to je njihov problem. Nole grabi nepokolebljivo novim putem i možemo mu samo poželeti da istraje. Drugo mu nije potrebno.