Kulturom na Čoveka

Kada se čuje reč „kultura“ većini ljudi to zvuči kao lepo ponašanje, neka vrsta bontona. Veoma malo ljudi zna pravo značenje ove često korišćene, pa i izanđale, reči.

Šta je, zapravo, „kultura“? To je prilično širok pojam, no za ovu priliku, dovoljno je reći da je to skup vrednosti koje neka zajednica ljudi ceni i koje se kao nepisanog zakona strogo drži, i čiju tradiciju bezpogovorno nastavlja kroz istoriju. Kultura ima onoliko koliko je zajednica i nacija na zemljinoj kugli, znači mnoštvo.

Kao što znamo dominantna je zapadnjačka, odnosno „hrišćanska“ zapravo pseudohrišćanska koju mnogi smatraju kao sinonim za sam pojam „kultura“, pod čijim okriljem je i naša domovina, barem oficijelno.

Sad, postoje u svetu zajednice i narodi, veće ili manje, koje su okrenute životu i kojima ljudski život ima – nesumnjivo – vrednost, i ta je ljubav prema životu „ozakonjena“ najčešće običajnim pravom i prenosi se iz generacije u generaciju kroz stoleća pa i milenijume.Nažalost, takvih zajednica je veoma malo u današnjem svetu. Malo ih je, ali ostatku – nije preterano reći – zabludelog sveta, dokaz da se može i drugačije.

Za one koji žele da se izjasnim koji su to malobrojni ljudi sa velikim „Lj“ navešću nekoliko zajednica koje su evidentno naklonjene životu. To su npr. Amiši (Menoniti) , neka indijanska plemena, kao Zuni, zatim Hunze u podnožju Himalaja i još nekoliko manjih širom sveta. (O navedenim zajednicama pisao sam u posebnim člancima koje zainteresovani mogu pronaći na ovom blogu)

Mnogi od nas (ako ne svi mi) veruju da imaju slobodnu volju i da u životu rade ono što žele i onako kako odluče. Da li je to stvarno tako? Ma kako čudno izgledalo čovek ne odlučuje o svom životu, a da toga, naravno, nije ni svestan. Da bi živeo (jer živeti se mora uprkos svemu) pojedinac prihvata sistem vrednosti zajednice iz koje je potekao, ma kako ponekad nakaradan i nakazan bio, i uzima ga kao „svoj“. Veoma mali broj osoba ima sposobnost i moć da se odmalena, od najranijeg detinjstva odupre tome i kritički postavi spram svog okruženja i da, popularno rečeno, „fura svoj fazon“, odnosno beskompromisno insistira na svom originalnom viđenju ljudskog života. Takvih je neverovatno malo i za vladajuću većinu su čudaci, „filozofi“ (nemoj da mi tu filozofiraš!), „oriđinali“, , neprilagođeni, neurotičari, rebeli, ludaci…

Zaista, posebna i detaljna elaboracija najprisutnije, kvazihrišćanske „kulture“ za ovu priliku (i za ovaj prostor) nije potrebna, a većina nas upoznata je sa njenim blagodetima koje nam se obijaju o glavu svakodnevno.Čudo nad čudima je da neka kultura uopšte, uporno kroz vekove promoviše vrednosti koje su direktno uperene protiv čoveka a da to antirazumno i antiživotno stanovište se održava, pa i jača, na volšeban, demonski način i da se taj abnormalni trend nastavlja po cenu svega, po cenu života i samouništenja. I da čudo bude veće, to se događa baš brojčano najizrazitijoj civilizaciji!

 

13669154_1124283074333320_5071965638907081782_n

Protagonisti takvog „pogleda na svet“ i smisla ljudskog postojanja, iz generacije u generaciju, nastavljaju putem samouništenja držeći se nepokolebljivo vrednosti, koje racionalno gledano, negiraju prirodni smisao i svrhu pojedinca. Umesto vrednosti koje afirmišu život – a svi znamo koje su to – odnekud, plebiscitarno se favorizuju one koje su suprotnost zdravlju i sreći, oduvek glavnim ciljevima ljudskog bitisanja.

Čovek nekim neverovatnim i neodgonetljivim razvojem događaja radi, evidentno protiv svoje slobode, protiv svog zdravlja i protiv svoje sreće. Ipak, kroz istoriju uvek je bilo onih „izroda“, odnosno filozofa i umetnika koji su po cenu svega, neretko i svojih života, pisali, govorili i „rogoborili“ ne bi li tom svojom donkihotskom rabotom učinili bilo kakav pomak u pravcu biofilije. Ta su dela, srećom, opstala i preživela lomače i danas nam mogu poslužiti da se orijentišemo dobrano zalutali u magli projektovane džungle iz koje je teško naći izlaz.

I zato, svi mi kojima je stalo do života, a brojčano nas i nije mnogo, imamo čega da se držimo i da se nadahnuti tim vizijama borimo za dostojan život, onoliko koliko smo u mogućnosti. Da ne pristajemo da su život destrukcija radi destrukcije, mržnja radi mržnje, zavist radi zavisti, ropstvo profitu radi ropstva i bezbrojne fikcije, predrasude i utvare, već da se držimo vrednosti koje su afirmacija istog i biofilija. To nije vesela radnja, i ne ostvaruje se lako u svetu nekrofila i satanista, ali vredi ići tim putem zarad nas samih ali i naših potomaka koji će imati drugi vazduh, i koji će jednoga dana znati da cene naša pregnuća i, svakako, biće nam zahvalni na trudu i nesebičnosti.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s