Trebaju li nam skrobovi u ishrani

 

Congratulations on writing 200 posts on PRIRODNI ŽIVOT (NATURAL LIFE)!
Postovani, evo mog 200. clanka od kada sam krenuo sa BLOGOM. Hvala svima koji se interesuju za moje tekstove!

 

Šta je, zapravo, skrob?

Skrob (amylum) je nesladak polisaharid, odnosno ugljeni hidrat koji se nalazi u namirnicama biljnog porekla, pre svega žitaricama 65-85 %, zatim u mahunarkama oko 60%, krompiru oko 25%. i drugom krtolastom povrću, a u malim količinama u mnogim vrstama povrća, kao i u nedozrelom voću. Proizvode ga, dakle, isključivo biljke kojima služi kao rezervna energija. Po ulozi i strukturi sličan je glikogenu. Kao i šećer, skrob je sastavljen od ugljenika, vodonika i kiseonika. Dakle, skrob je izvorno šećer koji biljke pretvaraju u neslatku materiju što im služi kao rezerva hrane.  žitarice 4 vrste

Primarni skrob stvara se fotosintezom u tkivu biljaka tzv. hloroplastima. Zapravo, primarni proizvod fotosinteze jeste glukoza ali ona se kondenzuje u nerastvorljivi skrob koji se, odnekud takav kakav jeste veoma ceni u ljudskoj ishrani. Tako gustin, klasični jestivi skrob je proizvod koji se “dokazao” u kuvanju i pripremanju kolača. Gustin  se koristi i za vezivanje čorbi i soseva kao i za popravljanje strukture kolača, torti i keksa. Ima onih koji skrobovima pevaju hvalospeve, međutim, na prvi površan pogled je vidljivo da oni nisu prikladni za ljudsku ishranu. Postoje čak tvrdnje da je skrob “hrana za bolesne” a inulin se zbog svojstva da se fermentom inulazom prevodi u fruktozu smatra pogodnim za lečenje dijabetesa. Ovde se, logično, može postaviti pitanje nije li fruktoza iz voća bolje rešenje pošto se ne dobija iz druge ruke, što bi se reklo, već direktno i jednostavno, iz slatkog voća.

Istina, pod dejstvom fermenata i raznih kiselina poput želudačne, odnosno hlorovodonične, crevne i njima sličnim može se u našem organizmu razgraditi do glukoze, to jest stepenastim putem od dekstrina do maltoze ali, kao što je rečeno to je prilično težak proces, što ukazuje na neprirodnost.

U prilog gornjim tvrdnjama govori i činjenica da se ekstrahovani skrob iz žitarica i krompira upotrebljava u industriji papira kao LEPAK a u prehrambenoj, opet, industriji kao sredstvo za ZGRUŠNJAVANJE! Potom koristi se i u kozmetici, zatim u tekstilnoj, farmaceutskoj, pa čak i metalnoj industriji!

Ovom prilikom nećemo ulaziti u strogo naučne detalje koji neretko zamaraju, već ćemo pokušati da iznesemo ono suštinsko za ovu materiju.

hleb okrugao free

Skrob predstavlja, zapravo, smesu dva polisaharida: amiloze (ne amilaze, koja je ferment!) i amilopektina, oko četiri petine sadržaja je amilopektin a oko jedne petine je amiloza. U hladnoj vodi skrob je nerastvoriv a u toploj dobija se gust koloidni rastvor, skrobni lepak, što samo po sebi govori dosta toga o sastavu ove neobične materije.

U žitaricama su sjedinjena, zapravo zalepljena zrnca proteina sa skrobnim zrnima pa imamo “savršenu kombinaciju” gluten (protein) plus skrob! Time se dobija “pravo” LEPILO koje ljudi smatraju odličnom hranom jer se “sporo razgrađuje” a o tome koliko je to dobro za našu krv retko se postavlja pitanje. Samo malo logike nam je potrebno pa da shvatimo da ta vrsta hrane i nije tako superiorna kako se iz raznih, pa i komercijalnih razloga prikazuje, jer je suštinski važno da nam krv bude lako protočna što ne treba detaljno obrazlagati..

Čijenica je da se skrob izuzetno teško razgrađuje jer naš organizam naprosto ne poseduje adekvatne fermenete za preradu ove po mnogo čemu strane nam materije! Tako tu tešku ulogu u ustima „igra“ ptijalin a u tankom crevu amilaza, pa udruženim snagama nekako uspevaju da se izbore, pretvarajući ga u disahrid maltozu a zatim konačno u glukozu.

Evo detaljnijeg opisa mučnog procesa razgradnje skroba.krompir 2 free

U ustima dejstvo ptijalina dovodi do hidrolize skroba u maltozu i izomaltozu. Tom prilikom se razgradi tri do pet procenata skroba. Dejstvo ptijalina nastavlja se u želucu još neko vreme dok se sadržaj ne pomeša sa želudačnim sokom koji blokira amilazu. Trideset procenata skroba je tada pretvoreno u maltozu. U tankom crevu, amilaza iz pankreasa i creva razlaže preostali skrob na maltozu i izomaltozu.

Dakle, osnovna teza koju želim predstaviti je da nam skrob ne odgovara kao hrana jer naša fiziologija, naprosto nije prikladna ovoj vrsti hrane i shodno tome, ako želimo dobro zdravlje ne preostaje nam drugo nego da izbegavamo sve skrobne namirnice, što, dakako ne deluje naročito prijatno na većinu nas koji volimo rečene brojne proizvode (a ko ih ne voli?) ali to su, po svemu sudeći zakonitosti, a rušiti zakone ishrane nije naročito preporučljivo.

Kako nastaje dijabetes

Šema nastanka DIJABETESA je, u najkraćem, ovakva: usled nepravilnog unosa makronutrijenata sa nedovoljnim procentom od minimum 80 % prostih, voćnih šećera dolazi do opterećenja PANKREASA koji je da bi “ispravio” disbalans prinuđen da proizvodi više insulina nego obično kako bi sve brojne ćelije bile opskrbljene potrebnom hranom tj. GLUKOZOM.

Taj loš proces odvija se “ispod leda” i na površini jedva da je vidljiv. Istina, osoba se ne oseća najbolje, ali su manifestacije bolesti nevidljive i loše stanje se pripisuje tempu modernog života, trci i jurnjavi za privilegijama i profitom. Dogodi se da oboleli ode i lekaru ali ni ovaj često ne može videti problem pošto je dobro maskiran. Dakle, pojačan rad gušterače maskira problem i sve se na prvi pogled odvija “kako treba” ali oboleli se ne oseća zdravo i sve mu je lošije kako vreme protiče.

Težak rad na proizvodnji insulina “pod vanrednim okolnostima” razumljivo ne može potrajati dugo i dolazi do posustajanja u radu pankreasa. U međuvremenu mnogi vitalni organi kao posledica patološkog procesa stradaju, kao srce, mozak, bubrezi i oči.

I kada se konačno dijagnostikuje povišen šećer u krvi tj. hiperglikemija štete su već nastale. Tada je to dijabetes melitus i pristupa se uobičajenom tretmanu hemijskim lekovima koji nažalost ne donosi poboljšanja već samo KONZERVIRA bolesno stanje i “drži ga pod kontrolom” na šta je zvanična medicina ponosna. orangutan-sa-bornea

“Pacijent” kako-tako funkcioniše ali je daleko od preokreta bolesti u zdravlje, odnosno do izlečenja. I tada imamo doživotnog pacijenta, osobu osuđenu na taj strašni status.

Ima li ovde rešenja i da li je moguće IZLEČENJE? Na sreću rešenja ima i izlečenje je moguće! A tajna nije jako složena i praktično je, uz nešto malo dobre volje, izvodljiva! Šta je potrebno preduzeti? Prvo i najvažnije, treba izbaciti iz ishrane SVE VEŠTAČKE PROIZVODE koji se odnekud smatraju hranom! Tu spadaju svi industrijski proizvodi, a na prvom mestu rafinisani (belo brašno, beli šećer, “jestivo” ulje, kuhinjska so.) Zatim treba izbaciti sve proizvode ŽIVOTINJSKOG POREKLA (meso, mleko, jaja i njihove derivate) Takođe i skrobne namirnice, pre svega žitarice, ali i mahunarke i korenasto povrće.

Nekom će izgledati da je to previše odricanja i ni pomisliti neće da tako nešto i primeni. To je njegovo pravo. Sad, da li je to zaista previše odricanja “užitka u dobrom zalogaju” zavisi kako se gleda na stvar, što implicira system vrednosti svakog pojedinca. Onaj ko na prvo mesto stavlja pravo zdravlje i sve ono što se sa tim dobija, neće smatrati da je na gubitku što ostavlja namirnice koje čoveku nisu prirodno dodeljene, dok onaj ko živi da bi jeo njemu je, svakako i najmanja restrikcija unosa namirnica neprihvatljiva.

I, što je najvažnije, treba uvesti PRIRODAN MAKRONUTRIJENTSKI ODNOS 80/10/10. (ugljeni hidrati/proteini/masti)

Našem organizmu potrebno je minimum 80 % voćnog šećera, fruktoze da bi ispravno radio! Tada gušterača može relaksirano da proizvodi insulin, znači, bez da se iscrpljuje. Tako za proteine i masnoće ostaje po 10 % i to maksimalno, a još bolje je da to bude po 6 %. No to je idealna situacija koja i ne mora biti ostvarena. Svaki unos ova dva nutrijenta u količini preko rečenih 10% produkuje toksične ostatke procesa prerade u ugljene hidrate, odnosno u glukozu, koji truju organizam i samim tim to je “bolest” odnosno bolesno stanje organizma. A u velikim količinama, kako se danas događa, može doći i do AKUTNOG TROVANJA organizma poznatog pod medicinskim izrazom KOMA!

Znači, zdravlje se postiže doslednim POŠTOVANJEM PRIRODNOG ODNOSA NUTRIJENATA u gornjem razmeru, uz korišćenje prirodnih, jestivih i čoveku kao vrsti namenjenih namirnica. To je cela priča o zdravlju.