Živa hrana sa mrtvog zemljišta

Obilna ponuda voća i povrća na pijacama i po hipermarketima u svima nama stvara iluziju da je ponuđena roba „sasvim u redu“. Plodovi nesvakidašnje napredni, raznih boja i dezena sasvim su nalik „pravim“. Štaviše, deluju „ubedljivije“ od onih po seoskim voćnjacima i baštama a naročito od samoniklih koji su, znatno sitniji i tim, na prvi pogled (koji je najčešće i zadnji) „infeperiorniji“.

„Neodoljivo“ krupni plodovi i jarke boje gotovo svakog će osvojiti na prepad, što je – treba reći – i cilj prehrambene industrije. Hemija ili alhemija, uglavnom rezultati su sasvim onakvi kako su i projektovani u laboratorijama moćnih svetskih korporacija.

Ideja, lepo, krupno i trajno ostvarivana u dugom nizu godina, pa i decenija, danas je, čini se, izvedena do savršenstva!Roba ove vrste ide „kao alva“, biznis cveta. Vratolomna trka za profitom ne dozvoljava ljudima da sednu, stave prst na čelo i postave logično pitanje: šta u sebi sadrže ovi atraktivni plodovi i da li će od njih moj organizam napredovati ili možda stagnirati? A razloga za tako nešto – ma kako izgledalo nepotrebno – ima itekako!

Analiza sadržaja ovih plodova (koju bi svako od nas trebao znati) donosi uvek neočekivane ali i šokantne rezultate. Niz supstanci u ovim plodovima koje su zapravo antizdravlje jeste poduži, a spisak korisnih veoma kratak, i kako vreme prolazi, sve kraći.

Uobičajeno, imamo iluziju da su ti milovidni plodovi puni vitamina, minerala, enzima, fitohemikalija, antioksidanasa…korisnih našem organizmu ali realnost je sasvim drugačija: sadržaj istih je zabrinjavajuće mali i ni izdaleka dovoljan za normalno i zdravo funkcionisanje organizma.

Pođimo od famoznog B12 vitamina neophodno potrebnog. Sve se češće postavlja pitanje zašto ga nema iako se uglavnom tendenciozno akcentira veganska ishrana kao „opasnost“ u ovom smislu. No evidentni nedostatak ovog vitamina (ali i svih drugih) jeste podjednak u veganskoj kao i u konvencionalnoj ishrani.

Kako?

Bezobzirnim iscrpljivanjem zemljišta na kojem se uz pomoć svete hemije uzgajaju voće i povrće doveo je, u doslovnom smislu, do potpune praznine, odnosno do mrtvog sloja na kojem se, iz godine u godinu, zasađuju plodovi.

Za zdravu biljku koja donosi plod neophodan je sloj zemljišta poznat pod imenom humus koji prirodno sadrži sve materije i mikroorganizme što svojim dejstvom i aktivnostima proizvode supstance poput vitamina, minerala, enzima…bitne za pravilan rad naših organa. Konkretno za rečeni B12 potrebne su zemljištu bakterije i drugi mikroorganizmi koji će ga proizvesti što se u prirodnom ambijentu, u šumi, događa spontano, i samonikli plodovi sa takvog zemljišta obiluju, kako ovim, tako i svim drugim vitaminima.

Sasvim drugi proces se odvija veštačkom proizvodnjom voća i povrća. Razumljivo je da u zemljištu u koje se dugi niz godina ubacuje veštačko đubrivo i hemijska sredstva za „zaštitu“ ne mogu živeti mikroorganizmi. Dakle, u takvom veštačkom zemljištu HUMUSA jednostavno NEMA! Biljke rastu na potpuno veštački način i samo svojom vizuelnom pojavom fingiraju iste takve plodove iz prirode, ali sadržajno su sasvim inferiorne! Dominira siromaštvo vitalnih materija a obilje hemije koja je, razumljivo, ljudima koji plodove kupuju, nevidljiva. Samo naši nesrećni organi „vide“ tu razliku i bore se koliko mogu. A ta borba traje duže ili kraće u zavisnosti od snage organizma svakog pojedinačnog i od genetike, i neminovno dolazi do poraza tj. „bolesti“ kako se medicinski naziva višak otrova u našoj krvi.

E sad, jedino mi sami možemo odlučiti šta ćemo prihvatiti za ishranu: proizvode iz prirode, kojih je moguće imati (organska proizvodnja, samonikli plodovi) ili pak one koji „glume“ prave plodove a u stvari su „veštak“ lepog izgleda kojim smo zatrpani po pijacama i hipermarketima.

Samo od nas zavisi!

Prolećni jelovnik: slaninica ili trešnje?

 

Ulaskom u sezonu voća i povrća svi zimski problemi sa zdravim i korisnim namirnicama nestaju do prvih snegova Ovo je period kada se možemo idealno hraniti a za to je potrebno samo malo truda i dobre volje, odnosno opredeljenost za takvo rešenje.

Ono što me uvek iznova iznenađuje jeste vezanost za uvreženi način i nemogućnost većine ljudi da raskine sa starim i, očigledno lošim, navikama. Sve se odvija po automatizmu i većina ljudi drugačije ne može ni zamisliti a još manje ostvariti.

Ujutru prvo dolazi neprikosnovena „kafica“, najgora moguća navika! Zatim na scenu stupa isto „naprikosnoveni“ tiganj. Jaja na oko, kajgana, slaninica, viršle, hrenovke, sir. Čaša jogurta, beli hleb i „poslastica“ na bazi belog šećera. Teško je reći koja je od navedenih namirnica (ili „namirnica“) najštetnija. Konkurencija za tu „titulu“ je izuzetno oštra i teško je odlučiti. Po svemu sudeći to je pre svega sir i ostali proizvodi od kravljeg mleka. Ali tek za malu nijansu su manje opasni mesni proizvodi, jaja i, što je mnogima teško za poverovati, proizvodi na bazi belog brašna, kako slani tako i slatki. Beli šećer i rafinisano „jestivo ulje“  (koje je pre varijanta motornog goriva nego prehrambeni artikl) jesu priča za sebe.

Navike se teško menjaju ali to ne znači da ih nikako i nimalo ne možemo promeniti. Možemo. Teško je ali izvodljivo, znam po sebi. Svaka promena u ovom smeru od najveće je koristi po naše zdravlje, i nema efikasnije mere dostizanja zaista dobrog zdravlja osnove svake dobrobiti za naš život.

.

Već godinama, sigurno više od decenije, upražnjavam svoj, može se reći, autentični jutarnji obrok koji se sastoji stoprocentno od žive hrane pretežno svežeg sezonskog domaćeg voća. To je stečena navika koja je prava blagodet za moj organizam. U rano prolećno, i zatim letnje i potom jesenje jutro polazim u šetnju po brežuljcima ponad sela koji obiluju samoniklim voćem i zelenišem potpuno prirodnim što je – mora se priznati – u današnjem svetu prava privilegija.

Prvo stižu veličanstvene trešnje, nenadmašno voće koje mom organizmu prija kao ni jedno drugo. Kilogram (a ponekad i pola kilograma plus) direktno sa grane ubranih, daje mi takvu količinu energije koja me čini poletnim i snažnim „kao nekad“.

Nešto kasnije stižu i domaće jagode, a još malo kasnije dudinje i, delikates među voćem, divlja jagoda po čistim livadama. Tako negde sredinom juna obilje ponude i obrok razdeljujem na razne poslastice (u pravom smislu reči) kao, trešnje, jagode, dudinje, divlje jagode, višnje…Moje zdravlje u ovom periodu dostiže neslućene visine. Još kada ukomponujem čist vazduh, sunčanje sa puno kretanja i eliminišem nepotrebne (pa i glupe) stresove sve u meni funkcioniše gotovo savršeno i čak nestvarno.

Gledam i pomalo se u sebi čudim kako ljudi ne vide i ne žele da vide ovakvu jednu bogomdanu mogućnost da omoguće sebi blagostanje. I nastavljaju sa trovanjem sopstvenog organizma samo zato što su na televiziji rekli da meso daje snagu a kravlje mleko kalcijum i da su najvažniji proteini a voće je za decu, no danas, nažalost, ni za njih!

Na trešnjevom drvetu sam, koje posećujem godinama unazad, i sa velikim zadovoljstvom zobam u punom zrenju kao med slatke crvene sitne plodove. Naravno, nisam vlasnik ovog stabla pokraj zemljanog puta u polju ali osim mene niko se još nije popeo čak ni deca iako je od sela udaljeno tek pola kilometra. Jedem spokojno i sa uživanjem. Vidim izdaleka čoveka masivne građe i priličnog viška kilograma kako hoda prema meni. Pošto ovaj put vodi prečicom u susedno selo ne znam čiji je: naš seljanin ili komšija. Prilazi stablu i kako mi se čini ne primećuje me. Očekujem ipak da mi „nazove“ dobro jutro ali ništa od toga. Čuje se samo teško disanje kao kod plućnih bolesnika i otpuhavanje kao posle napornog fizičkog zahvata. Shvatam da čovek ima ozbiljne zdravstvene probleme i ne pešači iz razonode već čini se nema nikakav prevoz za kojim vapi njegov napaćeni organizam. Ovo ranojutarnje pešačenje ipak mu je od neprocenjive koristi što će se naknadno pokazati. Još da mi se pridruži na trešnji makar ne popevši se već sa niskih grana da pozoba koju bio bi pun pogodak i doprinos zdravlju. Pitam se u sebi šta li je jutros doručkovao iako odgovor znam, a on je onaj opisan na početku ovog članka.

Neki dan srećem starog prijatelja u kolicima, težak slučaj multiple skleroze. Ulazim u razgovor, a tema ishrane nameće se sama po sebi. Mučno je gledati njegovo dehidrisano,oteklo telo, i šake sa kojima se ne može ni rukovati. Noge bose i otekle do duple veličine deluju zastrašujuće. Pokušavam diskretno da mu „dojavim“ da kravlje mleko i proizvode od njega nikako ne bi trebao da koristi. To radim po ko zna koji put, čak sam mu i svoju prvu knjigu o ishrani poklonio. Kaže: ne, ja samo malo parče sira a ako u njemu ima nečeg nevaljalog ja ga počistim i eliminišem rakicom! Au, kombinacije! Sir i rakija! Ubistveno! I to sve sa hemijskim lekovima! U to zazvoni mu mobilni kojeg nekim čudesnim trikom drži u, do neverovatnosti, hipertrofiranoj šaci. Na moje deprimirajuće doživljavanje cele situacije (jasno vidim srž problema a ne mogu pomoći) on se vedro šali sa onim „na drugoj strani žice“. Kaže: Imaš sira?! Donesi slobodno…ja i supruga ga uništavamo u velikim količinama…donesi kanticu kako si navikao…Slušam i ne mogu da verujem svojim ušima…Stužio sam se još više a on gotovo razdragan,kao da smo zamenili naše organizme…

Moja misija prenošenja zdravstvenih informacija (još jednom) je doživela poraz! Nije mi lako, ali ja sa svojom nezahvalnom rabotom nastavljam i nemam nameru da odustanem. I ako od sto ljudi jedan prihvati moje sugestije, moje iskustvo i znanje mogu (i moram) biti zadovoljan. Nije to mala stvar kako možda na prvi poled izgleda. Nipošto.