Autohtone sorte voća

 

 

Petrovača (jabuka)

Ova, relativno retka vrsta jabuka, stara je sorta naših prostora izuzetnog ukusa i slasti. Sitni do srednje krupnih plodova jarkorumenih obično sa sunčane strane dok je suprotna strana često zelenkasta. U selima Istočne Srbije tradicionalno skoro svaka bašta imala je obavezno stablo ovog delikatesnog voća. Vremenom, nažalost, broj stabala se je smanjivao, što nesmotrenom i sasvim nepotrebnom sečom, što dotrajalošću to jest izumiranjem. Ima je i danas ali je veoma retka to jest ugrožena i treba je spašavati i na svaki način sačuvati. Sazreva oko Petrovdana (12 jul) i po tome je i dobila ime.

Ilinka (jabuka)

Slično Petrovači i ova jabuka je veoma ukusna, izuzetne slasti, naravno, kada je u punom zrenju. Isto tako srednje je veličine plodova, bele do žućkaste boje. Sazreva oko Ilindana (drugi avgust). Ova sorta danas je ređa od pomenute Petrovače (no tako je bilo i ranije) ali sada joj je potrebna ozbiljna zaštita kako ne bi nestala zauvek.

Ječmenka (kruška)

 

Retka vrsta sitnih žutih plodova spada u najomiljenija voća moga detinjstva. Specifičnog, neponovljivog ukusa, dozreva pred početak žetve. Kada se žitna polja u braon oboje tada se jedne junske večeri prvo pojave svici a par dana kasnije zažute visoka stabla ovih jedinstvenih krušaka. Nekada ih je bilo puno na obodima bašta i po avlijama (u našoj behu dva stabla, jedno kraj drugog). Vremenom broj im se smanjivao ali ih ima i danas prilično. Naravno, plodovi ove kruške nisu trajni i potraju koliko i vršidba, petnaestak dana. Kada prezreli opadnu po travi svojom slasti privlače rojeve pčela i mirišu na daljinu, širom sela.

Vidovača (kruška)

Kruška zelenkastih do braon plodova srednje veličine posebnog šmeka, nekada je bila brojna, danas je prilično manje stabala ali ih, barem ovde u Istočnoj Srbiji, ima još. Plodovi su ukusni odmah na početku sazrevanja. Mana, ako se to tako može nazvati, je što plodovi veoma brzo prezrevaju i na stablu su tek pet-šest dana. No meni to nikada nije smetalo jer uvek iskoristim to kratko vreme hraneći se svakodnevno gotovo samo njima.

Kaluđerka (kruška)

Krupniji duguljasti plodovi ove sorte dozrevaju kasno u jesen, pa je tako pogodna za čuvanje za zimske mesece. Bitno je samo da se dozreli plodovi koje ponekad prekrije i prvi novembarski sneg, pokupe sa grana rukom da ne padnu u travu i time se ugnječe. Plodovi su zelene do žućkaste boje izuzetnog ukusa i slasti koje smo skoro uvek imali na tavanu za vreme zime. Danas je situacija slična kao i sa ostalim autohtonim sortama. Broj stabala je prilično mali ali ih ima i treba ih sačuvati a i nova zasaditi.

Džanarika (šljiva)

Nekada majuri i bačije na planini nisu se mogli zamisliti bez stabala ovih šljiva širokoh krošnji koje pružaju „debelu“ hladovinu oko koliba. Plodovi su sitni, okrugli raznih boja: žuti, crveni, ljubičasti, modri…Uz ranku, to je bila najčešća vrsta šljiva koja se uglavnom koristila za spravljanje dobre rakije. Plodovi ovih šljiva obiluju vitalnim materijama poput vitamina i minerala, ali je danas ova sorta izgubila skoro sasvim nekadašnju popularnost i niko je više ne sakuplja za rakiju a još manje se koristi za jelo osim retkih poznavalaca. Ipak treba reći da je njen ukus ispod nivoa one najbolje vrste, naše domaće – ranke.

Ranka (šljiva)

Šljiva bez premca po ukusu i količini voćnog šećera, savršena kako za jelo tako i za preradu kao što su razni džemovi ali i proizvodnja rakije. Najpoznatija  je (a i najslađa) ona crvene boje vrhunskog šmeka i ukusa. Danas je, u velikoj meri, potisnuta hibridnim sortama krupnih ali neukusnih plodova, i zato je potrebno preduzeti mere i sačuvati ovo dragoceno voće, dragulj naših prostora.

Požegača (šljiva)

ZADAR – 13-08-2010 – SLJIVE PZ 4

U mom detinjstvu znao sam samo za gorepomenute tri vrste šljiva, od kojih je požegača, sitnijih duguljastih plavih plodova izuzetne slasti kada dobro sazri. Spravljanje pekmeza nije se moglo ni zamisliti bez ove sorte. Za tu namenu pokazala se nenadmašnom. Takođe se koristila i za pečenje odlične rakije, nešto malo manje od nenadmašne ranke. Danas je, barem u mom kraju, ima veoma malo i može se reći da je u nestajanju, što svakako treba na svaki način sprečiti.

Šeftelija (kajsija)

Voće koje sam među prvima probao u ranom detinjstvu bila je baš ova sitnih plodova narandžaste boje kajsija sa stabla koje raslo u avliji tik ispred kuće. Mnoštvo sitnih plodova na razgranatom širokom stablu bili su izvor beskrajne radosti nas dece i povazdan smo se pentrali po granama hrapave kore. Tada beše prilično stabala ovog voća u mom kraju. Danas su prava retkost a i onog ispred kuće više nema! Ovo je – barem ovde – jedna od starih dobrih vrsta voćaka koja je baš ugrožena i pred nestajanjem je! Zato je zadatak nas koji volimo voće da je po svaku cenu spasimo od zatiranja.

Praska (vinogradska breskva)

Nekada stari vinogradi obavezno su nakraj imali jedno, dva a ponekad i više stabala ovih vanredno ukusnih bresaka sa belim a ponekad i žutim „mesom“. Sazrevaju istovremeno kad i grožđe pa kada odemo u vinograd jedemo malo grožđe a malo praske. Meni je, moram priznati, podjednako ukusno bilo i jedno i drugo. Stabla ove vredne voćke dugovečna su pa tako neke opstaju i danas i rađaju punim kapacitetom. Ipak mnoga su, iz raznih razloga nestala i zato je potrebno zasaditi nova kako bismo očuvali za budućnost ovu autohtonu kvalitetnu sortu, kojoj (poput svih navedenih) nikakva hemija nije potrebna.

Tamjanika (grožđe)

Stari vinograd koji smo imali nakraj sela sa autohtonim otpornim sortama, nekada beše moje najomiljenije mesto! Kada grožđe počne sa zrenjem tada sam svakodnevno u obilasku. Veće radosti ne beše! Nikakve hemije, naravno, tada nije bilo i grozdovi su sazrevali sasvim prirodno i uvek je bilo roda! Istina, zrna nisu bila ovako krupna kao kod današnjih hibrida ali to i nije važno. Uvek, do dana današnjeg za mene te sorte grožđa bile su u svakom pogledu bolje od bučno reklamiranih i precenjenih hibrida. Nažalost starog vinograda više nema a na njegovom mestu je plantaža sa kombinacijom starih i novih sorata. Tamjanika je, po meni, najbolje grožđe koje kod nas postoji, mada je danas sasvim ugrožena sorta i sve je manje, zapravo sasvim malo čokota je ovde u Istočoj Srbiji ostalo!

Kako izgleda grozd tamjanike? Znam da se širom Srbije grožđe pod ovim nazivom razlikuje od kraja do kraja. Ono što sam viđao na prestoničkim pijacama, što prodavci nazivaju ovim imenom nema nikakve sličnosti sa autentičnom tamjanikom! To je mali grozd približno u obliku kocke, zrna srednje veličine bele boje, koja u punom zrenju postaje postepeno roze i tada je treba brati jer je najslađa, slatka poput meda.

Uvek bi među svim vrstama grožđa u vinogradu prvo išao ka čokotima sa ovom sortom iako ni ostale nisu zaostajale za njom, i sve su neuporedivo bile ukusnije od hibrida na ivici GMO.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s