Letnje čišćenje organizma uz pomoć lubenica

 

Резултат слика за lubenice

Leto je dobra prilika da svoj opterećeni organizam temeljno očistimo a da nam taj poduhvat ne predstavlja nelagodu i opterećenje već, štaviše, prijatnost.

Ovo doba godine obiluje plodovima zemlje kojih na našem selu ima (još uvek) u priličnoj meri prirodnih naročito samoniklog voća ali i zasađenih koji se tradicionalno uzgajaju, barem za svoje potrebe, bez hemije, nesreće našeg vremena.

Jedna od najvrednijih biljaka odnosno plodova jeste lubenica koja je kod nas oduvek popularna, istina kako vreme prolazi sve manje zahvaljujući prehrambenoj industriji i njenom ofanzivnom nastupu sa svojim brojnim artiklima „veštacima“ kojima većina ljudi nije u stanju da se odupre.

Živimo u vremenu kada količine hrane (sve više, ispod svakog kriterijuma, niskog kvaliteta) koje unosimo, prevazilaze normalne potrebe organizma tako da se naši probavni organi – koji su osnova zdravlja – ne uspevaju izboriti sa tim enormnim količinama.

Nažalost, u našoj kulturi nema ustaljenog običaja da se organima za varenje da odmora barem jedan dan u mesecu, još bolje nedeljno, kada će biti oslobođeni titanskog napora da se izbore sa neverovatnim materijama kojima ih nerezonski i neracionalno opterećujemo. Tako, na zidovima creva talože se ostaci neasimilovane hrane što ima izrazito loše posledice po zdravlje jer se te otpadne materije putem krvi prenose po čitavom organizmu.

Još manje postoji tradicija ispiranja creva tj. klistiranja o čemu svedoči neverovatana činjenica da se u čitavoj golemoj prestonici (kako li je tek u unutrašnjosti?) ne može pronaći adekvatan uređaj za rečenu operaciju temeljnog čišćenja, već umesto traženog proizvoda dobijamo zbunjena lica prodavačica (bez)brojnih apoteka kojima tako nešto niko ne traži. Резултат слика за lubenice

Sezona godišnjih odmora idealna je prilika da svoj način ishrane preko svake mere neadekvatan i zdravlju nepodoban, „popravimo“ i barem za deset-petnaest dana upristojimo i normalizujemo tu bitnu i neodgodivu svakodnevnu potrebu.

Voće je za čišćenje organizma „izmišljeno“ a uz to je i hrana koja u sebi sadrži gotovo sve potrebne materije za pravilan rad organa i optimalno zdravlje.

Naš organizam potrebno je držati u dobro hidriranom stanju jer to omogućuje da organi rade relaksirano i bez nepotrebnog naprezanja koji ih slabi i vremenom dovodi do potpune iscrpljenosti što se manifestuje stanjem koje, uobičajeno, zovemo „bolest“.

Za hidrataciju voće je idealna hrana jer sadrži veliki procenat savršene vode koji je najčešće oko cifre 95 a neretko i više od toga! Od sveg voća, lubenice su sa svojim hranljivim materijama i količinom vode najbolje za letnju ishranu koja je, istovremeno i temeljno čišćenje.Najviše sadrže, od vitamina provitamin odnosno beta karotin izuzetno bitan za nesmetan rad celog organizma a takođe i jedan od najvažnijih minerala kalijum sličnih osobina. Ovo su, što je možda manje poznato, najprisutniji vitamin i mineral u svem voću  i lisnatom povrću, otuda velika moć ove vrste hrane na naš organizam.

Jedan od problema kojim su opterećene osobe koje se hrane sirovom hranom (voćem i povrćem) jeste baš to obilje vode, što u današnjem frenetičnom tempu i jurišu na tvrđavu profita, u gradskim uslovima otežavajuća okolnost jer je potreba za toaletom bitno veća u odnosu na osobe koje se hrane koncentrisanim proizvodima kojima konstantno imaju stanje dehidracije i zatvor creva, idealna situacija za pravljenje biznisa jer je potreba za toaletom neobično retka, čak nije ponekad ni svakodnevna, što je, treba li reći, suprotnost prirodnim potrebama čovekovim.

Zbog rečenog, godišnji odmor kako na selu, tako i na moru možemo iskoristiti na pravi način hraneći se u najvećem procentu rečenim voćem, najbolje samo lubenicama.Резултат слика за lubenice

Koje količine dnevno možemo unositi? Kod vegana one su neuobičajeno velike i idu (zavisno od telesnih proporcija i aktivnosti, kako fizičke tako i duhovne, odnosno emocionalne) do sedam, osam pa čak i do deset kilograma! Naravno osobe nenaviknute na voće neće moći ni približno toliko unositi zato je potreban kraći period privikavanja od dva-tri dana koji možemo započeti pred polazak na odmor na taj način što ćemo probavne organe osloboditi masnoća koje sa voćem nimalo nisu u dobrim odnosima za šta se, po inerciji i prenagljeno, optužuje voće a problem je, zapravo, u masnoćama raznog porekla.

Deset dana možemo izdržati samo na lubenicama, o kojima je ovde reč, čime ćemo svoj probavni aparat temeljno pročistiti. Naravno, ovo važi samo za zdrave, odnosno, relativno zdrave osobe dok se kod obolelih teže može primeniti zbog pojave naglog otapanja -u dugom periodu posloženih-toksina diljem organizma, zato je za njih potrebno prisustvo stručne osobe (nutricionista odnosno dijetetičar) koja će nadgledati proces čišćenja i intervenisati kada je potrebno, kako ne bi došlo do ozbiljnijih zdravstvenih nevolja.

Zato, ukoliko se pojave problemi treba preći na uobičajenu kuvanu hranu, ili za ovu priliku poboljšanu izbacivanjem namirnica životinjskog porekla, i možda još važnije, rafinisanih poput ulja, belog brašna i belog šečćera koje treba zameniti nerafinisanim.

Ako želimo savršenu ishranu sa svim potrebnim mikronutrijentima (minerali, vitamini, enzimi i fitohemikalije) onda to možemo postići tako što ćemo sa sobom na odmor poneti neki kvalitetniji blender.

Umesto, kako je uobičajeno vode, koristićemo lubenice tako što ćemo prvo u blender ubaciti njih pa onda neko zeleno povrće poput spanaća, zelene salate, blitve, raštana ili neku od kupusnjača. Sve dobro izblendamo i dobija se veoma ukusan napitak koji možemo pijuckati tokom celog dana a koji ima sve potrebne materije za savršen rad organizma.

Količine koje ćemo dnevno popiti prilagodićemo našem zdravstvenom stanju. Što je ono bolje količine će biti veće i s obzirom na letnje doba i znojenje idu tri, četiri pa čak i pet litara, što nije tako preterana količina kako na prvi pogled izgleda s obzirom da nam je to istovremeno i hrana i piće.

I kada se vratimo sa sela ili sa mora u grad bićemo gotovo druga osoba:lagana, poletna i puna energije. Optimistična i spremna za nove izazove. Zato vredi se potruditi jer rezultat, obično, premašuje sva očekivanja.

 

Hunza narod ili ljubav prema životu

Image result for hunza narod

Na granici između Pakistana i Indije živi, za današnje prilike, sasvim neobičan narod, u svetu poznat pod imenom Hunza što je i naziv „doline stogodišnjaka“.

To su, dakle, ljudi koji su dugovečni, što „ostatku sveta“ izgleda posve čudno pa i neverovatno jer je opšteusvojeno da je čovek kratkoveko biće koje iz tog razloga treba da grabi sve što se ugrabiti može ne bi li sebi ulepšao tih pet-šest decenija, koliko se smatra da živi „stvarno“ dok ne onemoća otrovan prizemnom hedonijom bez granica.

I da nije ovih jednostavnih, vitalnih i biofilnih ljudi, mi „hipercivilizovani“, stimulansima do grla nakljukani Evropljani, ne bi smo ni znali prostu istinu da čovek ipak nije tako bedno kratkovek kako je opšte mišljenje, i da može znatno duže požiiveti, naravno, ako ima volje i želje za tako nečim.

 

To Image result for hunza narodda žene Image result for hunza narod rađaju u šezdesetim a muškarci su potentni (bez „vijagre“) i u osamdesetim „civilizovanom svetu“ još uvek izgleda kao kakva fantastika, pa se poslednjih nekoliko decenija put doline Hunza kreću kolone znatiželjnih među kojima je i tzv. naučnika koji u životu jadva da drugo šta rade osim što dumaju, što i nije najgore kada bi to vodilo kakvom boljitku i traženju svetla na kraju tunela u kojem je „civilizovani“ čovek već odavno u dobroj meri zahvaljujući i zabludama nauke i „otkrićima“ industrijske „nauke“ kojoj je jedina svrha da služi gomilanju dolara i evra malom broju individua a na štetu preostalih 95 % kojima je na pameti samo jedno: da i oni jednoga dana dospeju među „gornjih deset hiljada“ ,odnosno, u tih pet procenata bogomdanih!

Da može drugačije, jasno i na prvi pogled pokazuju prizori iz života Hunza naprosto uslikani napravama koje svaki pripadnik „civilizovanog sveta“ nosa sa sobom kao što puž nosa svoju kućicu.  Image result for hunza narodImage result for hunza narod

Slike koje pristižu na naše blješteće sprave deluju nam nestvarno pa i zapanjujuće. Vidimo ljude svetlih očiju, čiste kože, širokog osmeha sa zdravim zubima, naprosto SREĆNE! Ti „prosti“ ljudi koji se ne razumeju mnogo u marketing i koji nisu fascinirani samokotrljajućim limenim prevoznim sredstvima, izgledaju nam kao bića sa neke srećne planete gde vladaju neke drugačije vrednosti, kao npr. da čovek treba da jede ono što mu je po Prirodi i Bogu namenjeno, da se svakodnevno kreće na čistom vazduhu i suncu, da ide na počinak kada padne mrak i da ustane odmoran sa prvim zracima sunca. I da, pre svega, voli.

Ovaj zdravi, sveži i lepi narod deluje kao prekor našem „kulturnom“ bekstvu od života i ljubavi, i našem kukavičluku i strahu od pravog života koji izbegavamo služeći se izrazima „kulturan“, „civilizovan“, „progresivan“ koji nisu ništa više od fikcija smišljenih da opravdaju životarenje bez smisla i svrhe, bez truda i napora da se shvati suština našeg bitisanja na Zemlji.

Šta jedu Hunze i čime se bave u životu?

Vidimo, a to su potvrdila i naučna istraživanja,Image result for hunza narod Image result for hunza narodda ovi spontani ljudi, bistrih glava i skladnih tela, uglavnom jedu sirovu hranu, pre svega voće i povrće. To im je glavna hrana, s tim što su ti plodovi zemlje, zaista voće i povrće a ne industrijski produkti koji vizuelno fingiraju plodove a u stvari su veštački proizvedeni artikli namenjeni isključivo profitiranju koji se, odnekud, nazivaju „namirnicama za ljudsku ishranu“.

Za vreme sezone rečeni plodovi proizvedeni prirodno, koriste se netom ubrani sa drveta, i u organizam uneseni u sirovom stanju koji – dokazano je našom „poštenom naukom“ – najbolje prijaju ljudskom organizmu.

Tako je za letnjih i jesenih meseci. Po zimi to se voće, veoma često zrele kajsije na suncu i vetru sušene, koristi prethodno potopljeno u čistu vodu bez „civilizovanih“ otrova u njoj poput hlora i fluora. Tako, energija čistog, bogatog mikrorganizmima tla, i suncem proizvedenog hlorofila, odnosno, enzima, organima ovih pametnih ljudi, čini dobro i drži ih u zdravom i snažnom stanju.

Image result for hunza narodImage result for hunza narod

Ali proleće, rano naročito, jeste oskudno prirodnom hranom, a zalihe osušenog voća (i povrća) iscrpljene. Šta tada jesti? Da li kuvati one proizvode kojih može biti u izobilju poput, npr. žitarica (kako mi ovde radimo) i tako nadomestiti nedostatak voća, ili naprosto smanjiti unos hrane na minimum sve do prvih zrelih plodova, i time dati šansu probavnim – ali i svim ostalim – organima da se „odmore“ od stalnog rada i tako relaksirani krenu u novu aktivnost. Da, upravo to Hunze i rade: poste uz malo kuvanog prosa ili heljde. I tako sve dok ne stignu zreli plodovi kasnog proleća. Image result for hunza narod

„Tajna“ zdravlja, vitalnosti i dugovečnosti je, upravo u takvom razumnom i biofilnom načinu ishrane i življenja uopšte. Ishrane na prvom mestu, a zatim svakodnevnom kretanju na čistom vazduhu i suncu. Tako nešto pseudohrišćanskoj zapadnjačkoj kulturi (čiji smo, nažalost,  hteli – nehteli, deo) apsolutno nedostaje, i otuda „bolesti“ koje se smatraju mističnim i neobjašnjivim  sa nepoznatom „etiologijom“ to jest poreklom, A, kako vidimo, reč je naprosto o autodestrukciji, nihilizmu, negativizmu pa i nekrofiliji. I trovanju sopstvenog organizma u slavu PROFITA.

 

 

Permakultura

Permakultura, odnosno permanentna kultura jeste izraz koji su prvi uveli u upotrebu Australijanci Bil Molison i Dejvid Holmgren krajem sedamdesetih godina prošlog veka a odnosi se na, jednostavno rečeno, prirodnu poljoprivredu u kojoj se poštuju zakonitosti koje postoje u prirodi i u skladu sa njima proizvodi se hrana kako za ljude tako i za zivotinje.

Reč je o polikulturi umesto društveno opšteprihvaćenog monokulturnog obrasca polojoprivredne proizvodnje koji dovodi do brzog iscrpljivanja zemljišta, nestajanja korisnog humusa bez kojeg biljna proizvodnja postaje proces koji daje plodove bez prave vrednosti sa siromašnim sadrzajem mikronutrijenata poput vitamina i minerala, što je danas slučaj sa celokupnom svetskom proizvodnjom biljne hrane ali i sve druge jer se i zivotinje hrane na isti način.

Ovaj način proizvodnje prvi je na svom imanju počeo da praktikuje još početkom šezdesetih godina austrijski zemljoradnik Sep Holcer a da nije ni znao da je to permakultura jer se ovaj izraz, kao što je rečeno, tada nije koristio. Bila je to prosto poljoprivredna proizvodnja u skladu sa prirodom a ne protiv nje kao je uobičajeno što dovodi do svih devijacija počev od nutritivnog osiromašenja tla, preko zagađenja podzemnih voda pa do isušivanja i kasnije erozija, i drugih teških štetnih posledica neadekvatnog odnosa spram zemljišta, osnove proizvodnje hrane.

Zašto je monokulturna proizvodnja neprihvatljiva i zašto je potrebna promena?

Više je nego očigledno da postojeći način proizvodnje produkuje teške i nesagledive posledice stvaranja pustinja sa svim štetnim rezultatima po celovitost i harmoniju prirodnog poretka koji omogućava da se zivot na Zemlji odvija normalno što je danas sve manje slučaj. Svedoci smo uništavanja golemih površina šuma i stvaranja oranica koje se zatim koriste za monokulturnu proizvodnju hrane sa, za takav način neophodnom agrohemijom jer se tada stvaraju odnosno proizvode brojne „štetočine“ kao logičnom posledicom neprirodnog odnosno antiprirodnog načina korišćenja tla. Upotreba hemije, najčešće u ogromnim količinama da bi plodovi bili zamašni i doneli, šta drugo, masnu dobit, prouzrokuje niz štetnih posledica  a zagađenje podzemnih voda je jedna od opasnijih pokraj brojnih drugih vidljivih i manje vidljivih.

Permakultura je, dakle, odrziv način proizvodnje gde se tlo ne iscrpljuje jednoličnim, monokulturnim korišćenjem već ostaje bogato svim nutritivnim materijama a takođe i integralni, celoviti deo prirode. Biljke potrebne za ljudsku ishranu na taj način obiluju zdravim i korisnim sastojcima a zemljište ostaje deo prirode samo se pravilnom akcijom transformiše od haotičnog u namenski kompleks rastinja poznat kao „šume hrane“.

Pominjani pionir ovog načina proizvodnje, Sep Holcer višedecenijskim neverovatno upornim i doslednim radom razvio je do u detalje čitav niz tehnika proizvodnje, načinivši od svog velikog imanja na 45 hektara „čudo neviđeno“ odnosno veliku „šumu hrane“ koju su ljudi širom sveta počeli da posećuju kao svojevrsnu i veoma retku turističku atrakciju.

Jedna od najvaznijih tehnika jesu, tzv. visoke leje koje su osnova prirodnog načina proizvodnje hrane. U svojoj knjizi o  permakulturi Holcer detaljno opisuje svoje originalne načine a među njima i osnovni, rečene visoke leje. Zašto su se ove leje pokazale boljim od standardnih, monokultrnih? Pre svega zato što posebnom izradom sa uvek prisutnim humusom ovakve leje u polikulturi daju daleko kvalitetnije plodove ali i količinski tih plodova je, ma kako neobično izgledalo, više ili bar isto koliko i u konvencionalnoj proizvodnji! 

Vešta kombinacija kultura prisutnih na leji produkuje obilje zdravih plodova a da se pritom zemljište ne ruinira i ne iscrpljuje, već ostaje deo prirodnog kompleksa sa nesmanjenim rodnim potencijalom. Nikakvo uobičajeno đubrenje se ovde ne praktikuje jer za tim nema potrebe. Vešto „sazidane“ leje sa u sebi potrebnim materijalima za rodnost, pre svega drvena građa poput zbunova i grana pa čak i stabala koja se uz pomoć prisutnih  kišnih glista kao i raznih mikroorganizama, ali i gljiva, vremenom lagano pretvara u plodni humus osnovno „đubrivo“ koje omogućava zbog obilja podsticajnih materija bogat i zdrav rod zasejanih biljaka, pre svega povrća i voća!

Još jedna prednost ovih leja jeste što su zbog svoje visine sasvim praktične za rad (koji istina i nije tezak i obiman) jer nema potrebe za saginjanjem što je naročito pogodno kod berbe plodova.

Dakle, jednostavno potrebno je vratiti se (kao i u svemu drugom) prirodi, i u saradnji bez nasilja koje je postojećim isključivo profiterskim monkulturnim načinom proizvodnje neizbezno, okrenuti se odrzivom, razumnom i u svakom pogledu korisnijem modelu proizvodnje hrane. Čak i u istoj meri produktivnom poput opšteusvojenog a pogubnog po opstanak planete Zemlje! Jednostavnom promenom načina proizvodnje uvazavajući prirodne cikluse i ukidanjem nepotrebne destrukcije i devastacije tla mogu se kako je dokazao primer ovog konstruktivnog farmera, postići isto tako „visoki“ (ako je to najvaznije) rezultati.

Imanje, odnosno bašta ili njiva (mada ovaj izraz više nema mnogo svrhe) tako postaje homogena celina i integralna priroda usmerena svesnom akcijom da nam donosi tačno određene plodove a ne bilo koje. Celina kod Holcera, koji nam treba biti uzor, tako sadrzi brojne elemente neophodno potrebne da bi imanje funkcionisalo na obnovljiv i odrziv način bez nepotrebnih šteta. Tako vidimo brojne vodene oaze u obliku manjih i većih biotopa i jezera koji su prirodni deo celine i bez kojih čitav proces proizvodnje ne bi bio kompletan niti bi imao smisla jer je permakultura zaokruzen sistem biljnog i zivotinjskog sveta gde svaka pojedina vrsta ima svoju ulogu. 

Sve biljke i zivotinje na permakulturnom imanju imaju svoju svrhu i ulogu i sve je povezano u celinu koja rezultira zdravom i obilnom proizvodnjom uz očuvanu prirodu koja se obnavlja a ne devastira. Na primer protiv nekih štetnih insekata koriste se razne vrste zivine a najčešće patke i ćurke. Takođe i neki, po vladajućem mišljenju nekorisni pa i opasni vodozemci, poput zmija i guštera ne uništavaju se već su tu zbog svoje koristi jer se hrane pojedinim štetnim insektima.

Krajnji pozitivni rezultat permakulturnog načina jeste očuvano kvalitetno tlo, biljne i zivotinjske vrste, naročito autohtone koje su dugotrajnim pogrešnim načinom borbom protiv zakonitosti prirodnih postale „suvišne“ i „ugrozene“. I , ne manje vazno, sasvim zdrava prirodna hrana za ljude i zivotinje i, najvaznije, planeta kao integralna celina.

 

Društvo idiota

 

Bojazan Alberta Ajnštajna da će “jednoga dana tehnologija nadmašiti opštenje među ljudima” i da će “svet tada imati generaciju idiota”, na našu veliku nesreću uveliko se ostvaruje i već imamo nešto veoma slično ovoj “negativnoj utopiji”!

 

gorila bejbi free

Ovakva tvrdnja nije nikakav pesimizam kako na prvi pogled može izgledati. I ako malo kritičnije pogledamo oko nas videćemo pomalo izgubljene osobe obmotane kablovima oko glave i zabuljene  u blješteće spravice kako nešto “važno” i “neodložno” rade na toj spravici smišljenoj da nam oduzme slobodnu inicijativu i od nas načini automat kojim se može upravljati “na daljinski” onako kako se upravljačima, nevidljivim, dopadne i ćefne.

“Društvene mreže”, na prvi pogled, sredstvo su “druženja prijatelja” i “zabave” pa ima se utisak i “slobodni medijum” gde se može reći  “sve” i iznositi originalna mišljenja bez “cenzure sistema” karakteristične za državne medije. To tako na prvi pogled može delovati, ali pozadina cele priče i ideje, odnosno zloupotrebe informacionih tehnologija je najvećem broju  korisnika istih sasvim nevidljiva i neodgonetljiva. SOS tabla free

Ispod maske “zabave” i “druženja” sa “prijateljima” koje nikada nećemo ni videti a još manje upoznati u realnom svetu, stoje “kao na tacni” naši lični podaci pomoću kojih nas se može pratiti, i kontrolisati svaka naša životna akcija. A to je zadnja misao onih koji zloupotrebljavaju informacionu tehnologiju.

Oduzeti “masama” stvarnu inicijativu  i personalnost i umesto toga instalirati virtuelnu “slobodu” i “nezavisnost”, nije ni malo naivna a ni glupa zamisao onih koji su u mogućnosti da upravljaju svetskim javnim mnenjem o čemu je govorio i pisao Noam Čomski, i pre njega Erih From i niz drugih „radikalnih humanista“.

A najstupidnija varijanta IT “progresa” jeste, nesumnjivo, igranje takozvanih “igrica” toliko masovno prisutno, naročito među mladima. Tako na ulicama velikih gradova, u mestima sastajališta raznih (kafići, restorani) imamo sliku totalne otuđenosti gde prisutni  u mnoštvu su zapravo usamljeni kao na Mesecu u svom projektovanom, virtuelnom svetu na ivici pravog autizma, hipnotisani blještećim napravama ispred nosa. Svako je sam sa iluzijom “ugodnog” ambijenta i mnoštva koji nam čine život “pun doživljaja i bez imalo dosade”. Emocionalnog kontakta ni za lek, a bez toga teško se može i zamisliti dobro zdravlje.

Današnju otuđenost, zaluđenost i hipnozu IT napravama (tu spada svakako i neizbežni televizor bez kojeg je modernom čoveku život naprosto nemoguć) nisu mogli u punoj meri predvideti ni tako “vidoviti” i genijalni umovi koji su se bavili ovom temom, poput Oldosa Hakslija ( Vrli Novi Svet) i Džordža Orvela (1984) na primer! I oni su poprilično omašili u svojim vizijama budućeg društva i današnja stvarnost već je, uveliko nadmašila njihova crna predviđanja!

A što je najgore od svega, i kod onih, sve malobrojnijih normalnih, svest o ekstremnoj otuđenosti jedva i da postoji. Svi nekako smatramo da je rečeno “normalan razvoj događaja” jer se čovečanstvo “razvija” i “napreduje”. Postaje sve “civilizovanije”, a ko može biti protiv “progresa” i zagovarati “povratak u divljaštvo”. Takav stav je “regresivan” i time neprihvatljivmonster free

Što se pisca ovih redova tiče, ovakav progres koji je na delu ni malo ne simpatiše a još manje ovakvu “civilizaciju”. I po cenu da ga smatraju mračnjakom i nazadnjakom nipošto nije voljan da se uklopi u shemu društva idiota koja, nesumnjivo, nekome puni džepove, jer tako nešto se ne instalira tek tako, šale radi. Pre će biti da će uložene milijarde dolara i evra u te mračne ciljeve doneti investitorima golemi profit, a verovati da se svet kreće u pravcu “boljeg sutra” prilično je naivno pa i glupo!

Svet se, nažalost, kreće u pravcu totalne kontrole stanovništva “običnih ljudi”, i vladavine korporacija odnosno “Gvozdene pete”, što je Džek London najsenzibilnije predosetio i ubedljivo opisao u svom remek – delu sa gornjim naslovom.

Može li se šta promeniti, i stopirati nimalo povoljan ni zdrav pravac razvoja svetske zajednice? Jedina nada je masovno podizanje SVESTI što bi, eventualno, moglo da demaskira mračne planove svetskih moćnika i tako, ako ne zaustavi, ono barem uspori projektovanu strašnu sutrašnjicu. To je, naravno još u sferi fantastike ali, ko zna, možda se naprasno “opasuljimo” i shvatimo – ma koliko inertni bili – kakva nam se „čorba“ kuva u kuhinjama od para besnih i neuračunljivih koji u destruktivnom, nakaznom i mračnom vide smisao čovekove egzistencije na Zemlji.

Ostaje nam da se nadamo, ali i da svako od nas doprinese – koliko je u mogućnosti – boljem sutra, kako nas samih, tako i naših potomaka.

Lov na viruse

 

tableta free

Svima nam se događa povremena – kod nekog češća a kod nekog ređa  – prehlada, grip pa i teži poremećaji, poput raznih zapaljenskih procesa, infekcija i sličnog.

Koji su razlozi ovakvog stanja organizma?

Zdravlje, to jest optimalno stanje rada našeg organizma zavisi od više faktora, među koje je nasledni veoma bitan. Otpornost organizma, odnosno imunitet u velikoj meri nasleđujemo od naših predaka. I nije obavezno da će to biti od roditelja nama najbližim po krvi, već može biti i od ujaka, stričeva, deka, baka, pradedova, prabaka, pa i sasvim dalekih predaka. Sve se to događa poprilično mističnim spletom okolnosti na koje se nikako ne može uticati.

Tako, viđamo ljude u svom okruženju koji ne obraćaju pažnju na svoju ishranu, nisu fizički aktivni, udišu gradski vazduh pun svega i svačega a najmanje životnih sastojaka, i pucaju od snage i zdravlja. Od optimizma! Tako barem na prvi pogled izgleda.

Nasleđene dobre gene treba kultivisati i čuvati jer nas štite od „bolesti“ tj. disfunkcija organizma izazvanih lošim odnosom spram nas samih. I ako smo konstruktivni i ne satiremo darove nasleđa i zdravu prirodu nekog našeg pretka, raznim stimulansima sasvim nepotrebnim, naše zdravlje tj. optimalan rad organa potrajaće dugo a rezultat će biti radost življenja i ono što nazivamo srećom.

Ovo je idealna situacija i veoma je retka u realnom svetu. Najčešće smo, velika većina nas barem, opterećeni raznim oblicima „bolesti“ odnosno morbidnim stanjima.

Šta tada činiti?

Ukoliko nismo te sreće da nam neki zdrav i snažan predak podari svoje gene, ne preostaje nam ništa drugo nego da se sami potrudimo da svoje loše i nedovoljno vitalno nasleđe unapredimo, „korigujemo“ i dovedemo do optimalnog. To je, istina, stvar teško izvodljiva, ali je ipak moguća.

Kako dospeti do dobrog zdravlja?

Većina nas u današnjim neprirodnim uslovima života slabog je imuniteta i pati od raznih i brojnih zdravstvenih poremećaja. Život nam se pretvorio u stanje agonije a da toga nismo ni svesni, i loša stanja organizma prihvatamo kao nešto „normalno“ što nas kao vrstu prati oduvek, maltene kao „sudbinu“. To svakako nije tako jer čovek kao vrsta nije oduvek slabašan i „bolešljiv“. Pre će biti da je to rezultat načina života a takođe i načina ishrane koja je danas sve pre nego adekvatna i korisna organizmu.

Razvojem „civilizacije“ čovek se odmetnuo od prirode i krenuo putem dekadencije čvrsto ubeđen da je to „ono pravo“ i da i da je živeti na prirodan način teško pa i mučno. U svakom slučaju nelagodno i zahtevno, bez „uživanja“ i zato su vremenom razni stimulansi, veštački naravno, ovladali našim životima. Tako, sasvim smo uvereni da stimulativna kuvana hrana životinjskog porekla donosi „snagu i zdravlje“ a pre svega veliki užitak. Takođe smo uvereni da alkohol, kofein, nikotin i drugi opijati nas čine „srećnim“ samim tim što se „lepo osećamo“ posle unosa istih.

tableta free

Ali čovek ima nauku. Izmislio je hemiju koja će sve atake na zdravlje sa lakoćom odbiti i eliminisati nepozvane goste kada se nastane u organizmu. To rade „moćne“ hemikalije elegantno spakovane u šarene „pilule za lilule“ I, a nas napadnu virusi, mikrobi, bacili i zločeste bakterije mi uzmamo tableticu, ako treba (a treba) i dve, ubacimo u usta i rešen problem! Virusi potamanjeni efikasnom akcijom, kao u onoj reklami „ubija insekte namrtvo“, a mi zdravi, veseli i čili!

Mogu li nas ovi „izumi“ – na šaljiv način gore opisani – zaštititi i sačuvati od rečenih zdravstvenih poremećaja koji nam zagorčavaju život a koji su, nema sumnje, zvono na uzbunu jer nas upozoravaju da uvidimo nezdrav način života koji vodimo a koji ide u pravcu teških poremećaja poznatih pod imenom HRONIČNE (a neke i neizlečive) bolesti!

Iz neposrednog opažanja naše okoline znamo kako prolaze osobe sa težim poremećajima zdravlja tj. sa rečenim hroničnim oboljenjima. Znamo kako naši dedovi, bake, očevi i majke prolaze, ili su prošli kroz tu agoniju pravim izrazom rečeno.

Možemo li se sačuvati virusa i zločestih bakterija?

Danas za manipulaciju ništa zgodnije ne postoji od više  puta pominjanog strašila imenom virus! Bauk virusa kruži globusom i spasavaj se ko može!

Kolika je realna opasnost od virusa, danas dežurnih krivaca u oficijelnoj medicini?

Mi smo kao vrsta milionima godina bili sasvim otporni na sve atake mikroba koji su, nema sumnje, u većoj ili manjoj meri, prisutni u našem okruženju. Sva živa bića u prirodi koja žive po zakonima prirode ne znaju za nešto kao što je napad virusa ili stanje prehlade, gripa, bronhitisa ili upale pluća. Od toga ih štiti rečeni imunitet koji sa lakoćom izlazi na kraj sa bilo kojim mikroorganizmima. Zato ne možemo naići na bronhitičnog jelena, divljeg govečeta ili slona, na primer!

Kako je moguće da životinje u prirodi ne oboljevaju? Najpre će biti zbog toga što one ne kafenišu, ne ispijaju čašice „ljute“ ili „ladnu pivu“ a ponajmanje pripale „Marlboro“. Zatim ne uživaju u viršlama sa senfom, pravo zasoljenim čajnim kobasicima ili u reš pečenoj prasetini. Ne gledaju rijaliti do pola tri u noći i ne kidaju se zato što nemaju Porše umesto „običnog“ Punta.

Šta činiti da steknemo imunitet koji će nam biti dobra zaštita od napada mikroba?

Pre svega potrebno je da u organizam ne unosimo šta nam dođe pod ruku a u svrhu prizemne hedonije „uživanja u dobrom zalogaju“ već se potruditi da jedemo ono što će nesumnjivo omogućiti da naši organi funkcionišu optimalno ili bar približno tome. Dakle, koristiti prirodnu hranu (u prikladnim količinama) koja ne zagađuje crevni trakt odakle kreću sva zagađenja organizma, a pre svega krvi. Permanentno pretrpani probavni organi i to još neadekvatnom, industrijskom „hranom“ generišu stanje stalne zatrovanosti otpadom kako tankog tako i debelog creva. I nema tog poremećaja zdravlja koji ne kreće od, do vrha pune „septičke jame“ koju smo svojim nemarom i neodgovornim odnosom prema vlastitom organizmu, a u krajnjem, sopstvenom životu, sami stvorili i proizveli.

tableta free

Držati probavni aparat u, koliko-toliko čistom stanju efikasna je brana svim virusima, bacilima i „zlim“ bakterijama jer se oni nastanjuju tamo gde su im za život povoljni uslovi. Čist organizam, pre svega čista creva nisu njihovo prirodno stanište i ne naseljavaju se na takvom mestu. Suprotno, zagađen organizam idealno je mesto za njihovo razmnožavanje i vide ga kao materiju koju treba razložiti što je njihov osnovni zadatak i smisao postojanja.

Tada nikakve šarene pilule, sirupi i antibiotici nisu od prave pomoći već su pre palijativne mere koje ne rešavaju problem već ga neretko pogoršavaju dolivajući ulje na vatru.

Ljudski organizam spontano se bori protiv svih napada koristeći svoje prirodne mehanizme koji se u takvim stanjima aktiviraju a čija je krajnja svrha očuvanje života. Jedan od tih mehanizama je povišena temperatura tela kojom se svi potrebni kapaciteti aktiviraju u borbi protiv spoljnjeg napada. Tada organizam odbija hranu jer mu ona ne čini dobro i ne pomaže u rešavanju problema. U takvoj situaciji jesti i unositi hemijske medikamente u cilju snižavanja temperature čin je protiv ozdravljenja i stvaranje neuporedivo teže situacije.

Primenjivati opšteusvojeni i sveprisutni način „klin se klinom izbija“ odnosno, „lečiti“ groznicu hemijom i hranom, stvar je nerazumna i autodestruktivna! U najboljem slučaju tim palijativnim merama organizam se može omamiti, narkotizovati i učiniti neosetljivim ali se potreba čišćenja na taj način ne može rešiti, tek prolongirati, i problem će se u kratkom roku pojaviti u još drastičnijem vidu, a to je upala vitalnih organa najčešće bronhija ili pluća ili bilo kojeg drugog organa. Zato, zrelo razmislivši, više nam se isplati da preduzmemo radikalne mere (post je jedna od takvih) jer ćemo na taj način problem zaista rešiti a ne zavaravati se – ma kako to čoveku bilo blisko – i verovati da postoje sredstva za „lako i efikasno“ rešavanje zdravstvenih nevolja, kao u nekoj reklami. Takva sredstva, zasigurno još nisu „otkrivena“ a sva je prilika da se tako nešto nikada neće ni dogoditi! Jer je nešto takvo realno moguće koliko i perpetuum mobile. Dakle, nimalo!

 

Znamo li šta jedemo?

5 tikava free

 

Uz vazduh i vodu, hrana je naša glavna prirodna potreba koju moramo svakodnevno unositi u organizam. Kakvu hranu jedemo, a kakvu bi smo trebali jesti?

Teško da postoji oblast ljudskog znanja gde vlada veća zbrka i zbunjenost od ishrane! Mnogi danas ishranu ljudi vide isključivo kao dobru mogućnost za laku zaradu, jer čovek hteo – ne hteo mora da kupi nešto za jelo, i to svakoga dana. Skovani su čak i tako neverovatni termini kao „merkantilna“ pšenica, kukuruz, suncokret, repa…Može li se zamisliti šta nenormalnije od toga, a tako nešto sasvim je odomaćeno i smatra se nečim „normalnim“!

Jesti npr. „merkantilni“ suncokret ili njegov glavni derivat tzv. jestivo, rafinisano ulje, znači automatski i neizbežno sebi u skorijoj budućnosti projektovati HRONIČNU BOLEST!  Veoma često to je dijabetes koji je jedna od najvećih pošasti našeg vremena, jer za razliku od organski proizvedenih suncokretovih semenki korisnih za ljudski organizam u svom neprerađenom obliku, industrijski, „merkantilni“, na hemiji rastao i u obliku „jestivog“ rafinisanog ulja plasiran, jeste naprosto nejestiv proizvod, strano telo u našem organizmu i u našoj krvi! paprika free

Ne tako davno ljudi u gradovima (na selu još i više) svoja jela spravljali su od sirovina nabavljenim na pijacama, a na selu proizvedenih u sopstvenom povrtnjaku, čak se i jestivo ulje (u pravom smislu te reči) proizvodilo u domaćinstvu od oraha! Ti se zdravi običaji sve više napuštaju, a nekih uopšte više i nema.

U poslednje vreme dobili smo sijaset gotovih i napadno elegantno zapakovanih jela ili „jela“ uredno posloženih na rafovima sve brojnijih „super“ i „hiper“ marketa (koliko sutra biće već „ultra“). I ne samo to, rečeni marketi imaju već i čitave kuhinje sa obilnom ponudom „taze“ skuvanih jela. Istina, sirovine za njihovo spravljanje jesu imitacije biljaka, sve samo ne jestive, nafilovane enormnim količinama hemije, rasle sve češće, ne na zemlji već na nekakvim veštačkim podlogama koje imitiraju zemlju, sunca ne videvši za svog efemernog života, koje samo vizuelno asociraju na prave rasle u netretiranom povrtnjaku na suncu, čije blagotvorno dejstvo proizvodi – živim bićima potrebni – hlorofil. dudinje bele i roze

Tako, u ponudi imamo „masna“ jela zamašćena svinjskom mašću ali i „posna“ zauljena trans – masnoćama biljnog porekla, a od ta dva zla ne zna se koje je veće!

Današnji čovek – profiter rezonuje na praktičan i jednostavan način: što da odlazim na pijacu, vučem sa sobom ceger i kupujem kupus, karfiol, grašak, šargarepu, cveklu i krompir kada sve to imam već zgotovljeno bilo u kuhinji „hiper-a“ tu na ćošku, ili gotovo, zapakovano  u elgantne posude okićene obojadisanim slikama, što je potrebno samo podgrejati, a pošto već imam mikrotalasnu to se događa u roku od pola sekunde! Ponuda po špecerajima nikada nije bila bogatija.

Isto je i sa hlebom „osnovnom ljudskom namirnicom“. Na stranu to što nam je takav proizvod apsolutno nepotreban u ishrani a ovakav, „merkantilni“ ponajmanje.

Suvišno je i nabrajati kakve strahote u obliku tzv. aditiva sadrže gotova jela, hleb i drugi artikli prehrambene industrije! A najopasniji su svuda prisutni tzv. pojačivači ukusa (naročito famozni MSG mono-sodium glutamat) koji su dovedeni do savršenstva, do „neodoljivosti“. I svi odreda su perverzni hemijski spojevi koji uništavaju sve ćelije na koje naiđu u ljudskom organizmu, pošto prethodno „obrlate“ naše ukusne pupoljke prodavši im rog za sveću. avokado 2 wiki

Proizvodnja hrane danas je niz monstruoznih postupaka sa darovima prirode, odnosno plodovima zemlje, sunca i vazduha namenjenim čoveku od boga u svrhu ishrane, a najmonstruozniji izum jeste, svakako, GMO!

Već odavno agresivnom propagandom prehrambene industrije nije „in“ jesti autentične plodove zemlje jer se plasira laž da takvi nisu dovoljno ukusni i da ih treba „popraviti“, „doraditi“, „prilagoditi“ čovekovim organima za varenje i asimilaciju. Normalnom čoveku nemogući postupci prerade i „dorade“ plodova prirode izgledaju kao dvogodišnjem detetu horor film!

Današnji „civilizovani“ čovek u svrhu ishrane u organizam unosi nemoguće i neverovatne smese u kojima ničeg po organizam korisnog nema. Sve sama droga i zaslađeni, odnosno začinjeni otrovi! Jer, čega ima korisnog u belom šećeru, belom brašnu, rafinisanim „jestivim“ biljnim uljima i kuhinjskoj soli? A takvi, kakvi jesu, oni su osnovna sirovina za hiljade nemogućih, dehidrisanih artikala prehrambene industrije koji su jestivi koliko i prošlogodišnje bale slame nezaštićene od kiše!

Treba li se onda čuditi što se ulicama gradova „moderne civilizacije“ u sve većem broju gegaju mutanti koji sve manje iz dana u dan liče na ljude? Zapravo, čudo je golemo da svetom ne haraju opasnije „bolesti“ od danas „neizlečivih“, i da nema „kuga“ i pomora pandemijskih razmera, ali kako se stvari odvijaju ta vremena nisu daleko, čak štaviše, na vidiku su, ako već nisu stigla! trešnje grozd crtež free

Tada sav „napredak“ zvanične medicine koja i „običan“ dijabetes tipa 2 proglašava neizlečivim i „doživotnim“ kojeg treba „kontrolisati“ na način koji zapravo organizam „pacijenta“ do kraja života (koji nije daleko) drži u permanentnoj narkozi. A da bi se „izlečila“ ta „bolest“ koja je, u stvari, poremećaj ishrane u prvom redu, potrebno je samo odbaciti prepariranu, veštačku „hranu“ i jesti ono što je čovek jeo milionima godina i na čemu je opstao: plodove zemlje u svom autentičnom, neprerađenom obliku, i eto „leka“ za sve projektovane bolesti, odnosno „bolesti“.

Kako pravilno jesti voće

 

fruts pijaca lepa

 

Postoji li ALERGIJA na jagode ili na bilo koje drugo voće?

Ako vam neko kaže  (ma ko to bio) da ste alergični na voće i da ono u vašem želucu „stvara kiselinu“ ili šta slično znajte da ta osoba teško greši! Da ima loše obrazovanje ili pak – što nije redak slučaj – lošu nameru da manipuliše sa vama!

Ukorenjena i široko rasprostranjena navika, voće „kao dezert“ jedan je od najštetnijih običaja u ljudskoj ishrani koji traje pokolenjima! Taj se krajnje nezdravi običaj uporno i istrajno održava i danas, i što je najčudnije odgovornošću i onih koji bi po prirodi stvari trebali znati svu štetnost toga načina ishrane, poput lekara i nutricionista, i neupućenima ( a takvih je neverovatno mnoštvo) objašnjavati posledice tog nesmotrenog čina, i uputiti ih na zdraviji i ispravniji način.

Zbunjenost, kada je najvažnija naša potreba u pitanju, danas je fantastičnih razmera, i iz dana u dan sve veća! Devedeset i pet procenata, ako ne i više, stanovništva ništa ne zna o ishrani koja život znači, i povodi se za raznim pričama, bajkama i pripovestima tzv. stručnjaka koji o tome, zapravo, znaju manje od moje baba Živke, proste žene koja nije učila škole ali je o ishrani prilično znala o čemu govori i njenih sto i sedam leta na ovome svetu!

Voće, ta najkorisnija naša hrana za koju smo predodređeni, treba unositi isključivo u svom sirovom obliku, i što je naročito važno, onda kada nam je želudac prazan, a to je danas, nažalost, samo ujutru, ako je i tada! Odnosno, ako se goleme količine svega i svačega iz naših napresovanih želudaca za vreme od 7 – 8 sati spavanja „isele“ i odu u debelo crevo, što je, istini za volju, prilično teško izvodljivo, ali jutro je zaista jedini trenutak unutar 24 sata, kada je tako nešto moguće. Tada je jedinstvena prilika, ili bolje rečeno, poluprilika da konačno na red dođe prava i bogomdana hrana kakva je nesumnjivo zelo voće, bilo naše sezonsko ili tropsko, izdaleka.cropped-cropped-voc487e-veoma-lepo-free.jpg

U stvari, kod ogromnih količina unesenih masnoća raznog porekla, organizmu da bi se sasvim ratosiljao tog neprirodnog balasta potreban dan – dva posta, i tada bi unos voća imao najvećeg efekta.

Sve „alergije“ i neprijatnosti u želucu posle unosa voća potiču upravo otuda što obilje masnoća, kako u probavnim organima, tako i u krvi, u „sudaru“ sa fruktozom, odnosno glukozom, dovodi do nelagodnosti pa i bolova u želucu, za šta se tradicionalno optužuje voće a nikako masnoće pravi vinovnici celog neprijatnog zamešateljstva.

Obilje masnoća i veće količine voća (pa čak i male) nikako nisu dobra kombinacija i na to treba obratiti posebnu pažnju jer je ovo sama srž pravilne ishrane.

Voće, ta nenadmašna hrana kako za ljude tako bezmalo za sav životinjski svet, ne iziskuje nikakvu potrošnju energije u procesu razgradnje u našem organizmu, to jest pretvorbe u glukozu jedino ispravno gorivo na koje funkcionišemo, i zato ga je potrebno unositi svakodnevno i u većim količinama, na opisani način.

Voće „kao dezert“ unešeno posle ručka prava je nesreća koju sami činimo sopstvenom organizmu! Običaj da se pojede, istina manja količina voća (jabuka – dve, desetak trešanja ili kriška lubenice) posle obilnog blago rečeno, unosa svakakve hrane raznog i nemogućeg porekla poput životinjskog ili rafinisanog, u celoj priči ishrane jeste izrazito autodestruktivan čin čime se automatski stvara od probavnih organa DESTILERIJA alkohola jer rečeni šećer logično na toploti fermentira, oslobađajući alkohol čime se stvara opojna smesa, i možda otuda kuvana hrana u kombinaciji sa bilo kojim šećerom, češće belim rafinisanim iz slatkiša, a ređe slatkog voća, što je u krajnjem isti rezultat, deluje današnjem čoveku „neodoljivo“ i „savršeno“ , odnosno baš kako treba – narko!

Voće se, danas, jede jer je „takav red“ i to u minimalnim količinama. Ali, ako držimo do zdravlja ješćemo voće na pravilan  način, uglavnom kao monoobrok i u većim količinama kako bi naš organizam dobio potrebnu količinu kalorija za dnevne aktivnosti. I u zavisnosti šta radimo i koliko se trošimo toliko ćemo voća odnosno fruktoze to jest glukoze uneti, a za za šta je svakako potrebna veća količina ove božanstvene i savršene hrane, minimum jedan kilogram pa do tri ili čak i više ukoliko smo na teškim fizičkim poslovima ili se bavimo sportom.

Danas nema više nikakve sumnje da je voće (uz nešto zelenog povrća i malo oraha) efikasniji i zdraviji izvor energije od ustaljenih izvora poput mesa, mleka i jaja koji tobože daju snagu, što nije ništa više od mita koji se žilavo održava, danas i uz pomoć moćne medijske propagande iza koje stoji industrija hrane, koja to ustvari nije samo takav vizuelni utisak odaje. voće lepo free

Često mi se događa kada u razgovoru sa prijateljima i poznanicima kažem  da dnevno pojedem minimalno 2 kg npr. narandži, mandarina, slatkih jabuka ili trešanja doživim teško iznenađenje sagovornika uz uzvik: „Hej, je li moguće!“ A neki čak izreknu i ono: „To nije normalno!“ Njima je ta količina „ladno“ dovoljna za sedmicu ako ne i čitav mesec dana! U tome je razlika.

Znamo  da je najteža rabota za naš organizam da vari hranu ili „hranu“ koja mu je neadekvatna jer, npr. meso, mleko (sireve) ili jaja mora teškim i zamršenim „manevrisanjem“ da preradi u glukozu i tako koliko – toliko nahrani brojne ćelije (kako neki poznavaoci tvrde „sto hiljada milijardi“! )

Taj proces asimilacije, tj. pretvaranja kuvane i ostale neprirodne hrane  (poput žitarica i njihovih derivata, da ne govorimo o rafinisanim produktima sasvim stranim našem metabolizmu) oduzima golemu energiju našim unutrašnjim organima slabeći ih na taj način iz dana u dan sve do konačne propasti koja se događa unutar par decenija takvog satiranja koje se ne može ni zamisliti u ostatku živog sveta na Zemlji! A sve iz jednog prizemnog i trivijalnog razloga, zadovoljenja neprirodnog apetita to jest ukusnih pupoljaka! Zaista nije vredno takvo stradanje zarad tako banalne i ništavne hedonije. Uostalom, i u živoj hrani može se uživati gotovo u istoj meri, ako je svrha živeti da bi smo jeli a ne jesti da bi smo živeli.

jagode lepa free

Za ilustraciju superiornosti presne hrane samo ću navesti da neke vrste voća sadže idealan odnos makronutrijenata potrebnih za nesmetan i savršen rad organizma. Npr. narandže imaju odnos 88/7/5 (ugljeni hidrati, proteini i masti) ili možda još bolji kod jagoda 85/7/8.

Ovim se ne zalažem za čisto frutarijanstvo budući da je dokazano da nam je potrebna i izvesna količina zeleniša tj. salata u prvom redu zbog izrazitog sadržaja potrebnih baznih „osnovnih minerala“ kao što su: kalcijum, kalijum, magnezijum i natrijum. I sasvim malo (5-6 %) još orašastih plodova i semenki. I to je sve što nam je potrebno za zdravu – u pravom smislu reči – ishranu.

"Priroda leči a lekar brine o bolesniku" Hipokrat