Sirova jaja

jaja free

Jaja su, po nekim autoritetima žive ishrane, korisna po organizam isključivo u sirovom stanju, i to žumance pre svega, jer sadrži lecitin koji stvara holesterolsku ravnotežu. Ako se kuva, makar i kao popularno „meko kuvano jaje od tri minuta“ lecitin gubi svoju moć i žumance deluje kao kuvana mast, što je veoma štetno po srce. Zato jaja nikada ne kuvati, ili još gore, pržiti na ulju ili masti.!

Živina treba, po mogućnosti, biti ORGANSKI (BIOLOŠKI) odgajana, dakle, da se slobodno kreće u prostranom ograđenom prostoru na kojem ima puno trave iz koje će uzimati veći deo hrane, dok dodatna hrana u obliku zrna kukuruza, pšenice i drugih žitarica, treba biti, takođe organske proizvodnje. Ali to su visoki standardi koji u našoj zemlji još nisu zaživeli, no i u razvijenom svetu to je tek na početku. Dovoljno će biti ako se živina (kokoške, ćurke, guske itd.) slobodno kreće po dvorištu. Najgora mogućnost je da se živina drži zatvorena u kavezu i hrani industrijskom „hranom“ poput raznih koncentrata ili, daleko bilo, „koštanog brašna“.

Lično iskustvo. Nekada sam teško mogao zamisliti da jedem sirova jaja, ali vremenom sam se navikao na tako nešto. Kada se jaja umiksaju sa raznim drugim sirovim namirnicama u jelu se njihovo prisustvo ni ne primeti i takav obrok je veoma ukusan jer je obilno zamašćen masnim sadržajima iz jaja. Često pomešam sirova jaja, koziji sir od sirovog mleka sa malim dodatkom sirovog, nerafinisanog ulja (zejtina), ili bez imalo ulja.

U tu smesu mogu se dodati još razni drugi presni proizvodi poput grubo mlevenih (bezglutenskih) žitarica poput kukuruza, integralnog pirinča, prosa, raznog povrća (luk, paradajz, krompir, cvekla…) mleveni orasi itd.

Treba napomenuti da se nije potrebno kruto držati (brojnih) recepata koji se mogu naći u knjigama o presnoj ishrani, poput: uzmite 276 grama ovoga i 148 grama onoga. Nepotrebno je, pa i smešno. Slobodno satojke stavite otprilike. Eksperimentišite i vremenom ćete doći do savršeno sastavljenog obroka ili kakve poslastice, koji su najukusniji i koji vam najviše odgovaraju.

Ima ljudi (i sve više ih je) koji u svojoj ishrani ne žele nikakve namirnice životinjskog porekla. Razlozi su razni, najčešće moralne prirode. Oni takođe mogu da se hrane zdravom, prirodnom to jest presnom hranom i ako izbace iz jelovnika presna jaja i sirovo mleko i mlečne proizvode. Bitno je da ne  prerađuju (ne kuvaju) presnu hranu. Nije prihvatljivo ni, danas sve više prisutno, kuvanje u pari na 95 stepeni Celzijusovih, iz komercijalnih razloga propagirano. Umesto jaja i mleka postoje adekvatne „zamene“ (mada je obrnut slučaj) pre svega u voću i u povrću ali i, jezgrastim plodovima i semenju uljarica kao i nekim žitaricama .

Na kraju treba podvući da se sirova jaja (a takođe i sirovo mleko) u poslednje vreme sve manje smatraju prihvatljivim u presnoj (živoj) ishrani, pogotovu se ne preporučuju ljudima sa hroničnim bolestima. Njihova jedina prednost je što sadrže vitamin B12, koji je jedno od najspornijih pitanja u ishrani biljnom hranom, no dokazano je da imaju i niz nedostataka u tolikoj meri da se izbacuju, rezolutno iz ove vrste ishrane.

Mleko i mlečni proizvodi

Uobičajeno je da se mleko pasterizuje na 80 stepeni Celzijusa. Zašto se to radi?

Zvanična nauka o ishrani kaže da je to “iz preventivnih razloga” da naš organizam ne bi napale bakterije i drugi mikroorganizmi iz sirovog mleka koji su, tobož opasni po zdravlje.

Nauka o prirodnoj ishrani opovrgla je ovu tezu i za to postoje brojni i uverljivi dokazi koje  sve više prihvataju i lekari zvanične medicine.

Stvarni razlog pasterizacije mleka sasvim je prizeman: tako konzervisano mleko trajnije je i samim tim pogodnije  za transport, i trgovanje, dakako.

Danas imamo “kratkotrajno” i “dugotrajno” mleko, a oba su, nažalost, pasterizovana, s tim što ovo drugo ima i specijalnih dodataka koji ga “podupiru” i čine dugo uptrebljivim ali beskorisnim, čak štaviše, štetnim jer je, ustvari, mrtav proizvod.

Samo,organski proizvedeno, nepasterizovano i nekuvano mleko, donekle (ali samo donekle) je upotrebljivo u svrhu ljudske ishrane. Takvo preporučuju neki od autoriteta presne ishrane.

Malom detetu majčino je mleko  jedina hrana u kojoj je sadržano sve za rast i  zdravlje. No to nije slučaj i sa mlekom domaćih životinja (najčešće kravlje i kozije) jer je sastav tih mleka bitno drugačiji i samim tim malo prihvatljiv. Ta mleka treba koristiti, dakle, samo u izuzetnim situacijama, npr. kada majka nije (iz raznih razloga) u mogućnosti da doji sopstveno dete. Tada se kravlje mleko razblažuje, u tačno propisanom odnosu, sa vodom.

Ipak, danas se ishrana (dece pogotovu) ne može zamisliti bez kravljeg mleka i mlečnih proizvoda, što je gotovo tragična situacija. Da je kravlje mleko bar proizvedeno na „normalan“ i prirodan način, organskom proizvodnjom to bi se, u malim količinama i moglo koristiti, ali ovakvo kako se danas, bezobzirno i nemilosrdno“štancuje“ naprosto je anti-zdravlje! Puno hemikalija raznih, nebrojenih i nemogućih, i povrh svega još i pasterizovano! I nije ni čudo što je današnja populacija suočena sa strašnim i bizarnim „bolestima obilja“ koje ljudi pre samo dva stoleća nisu mogli ni da zamisle. I vremenom, u skladu sa „napretkom“ pojavi se čudna i nemoguća bolest poput, npr. kandide.

Jedina prednost kravljeg mleka (pod ovim izrazom podrazumevam isključivo sirovo, organski proizvedeno) je ta što sadrži (a to je slučaj i sa jajima)  famozni vitamin b12 koji je jedno od najspornijih pitanja u ishrani presnom, biljnom hranom. Sve drugo jedva da je vredno razmatranja.

PS koristan i upečatljiv video sa ovom temom:  http://www.youtube.com/watch?v=1Dl7ipNzYsM

Možemo li bez soli?

 

Kuhinjska so, sveprisutna, sastoji se samo od dva elementa: natrijum i hlor,a ovaj drugi je u stvari koncentrovani otrov! Zbog navedenog kuhinjsku so treba odlučno izbaciti iz ishrane presnom hranom (ali i svakom drugom) jer je neorganska i strano je telo u našem organizmu. Zamena za kuhinjsku jeste morska so koja je, relativno, zdrava. Morska so sadrži 84 elemenata, ipak i nju treba koristiti oprezno i u veoma malim količinama (ne više od jedne kafene kašičice dnevno) jer ni takva kakva je nije savršena i prilično je slična kuhinjskoj, pa samim tim je i nepotrebna. Idealna situacija je, so, bilo koju izbaciti sasvim iz upotrebe. To je teško (znam po sebi) ostvarljivo jer su jela bez prisustva soli ( pa i ona sa presnom hranom) mnogima neukusna a nekima i bljutava. To je, naravno, stvar navike, i većina ljudi ne može ni zamisliti da jede nezasoljena jela. Ako je već tako, onda preporuka: što manje soli i to isključivo morske.

Kolika je preporučena dnevna količina? Zvuči neverovatno, ali to je samo 0,5 grama! Toliko je potrebno našem organizmu, sve ostalo je višak koji izaziva niz zdravstvenih nevolja, pre svega POVIŠENI KRVNI PRITISAK. Prema tvrdnjama svetskih autoriteta, čovek u organizam unese dnevno četiri grama natrijuma i to iz sirovih biljaka, povrća pre svega! Dakle, ne unoseći nimalo „prave“ soli, bilo morske ili kuhinjske.Svakako, treba paziti na unos soli u raznim proizvodima prehrambene industrije, a ima je svuda, u belom hlebu pre svega. I kada se sabere sav dnevni unos iz namirnica plus ona iz slanika dobija se zastrašujuća cifra.Zato treba izbegavati gotove namirnice prehrambene industrije. Najbolje je i najsigurnije da sami pripremamo jela jer tada znamo koje su količine soli u njima.

Nemali broj ljudi su, naprosto obožavaoci soli i sole već zasoljena jela i industrijske mesne prerađevine, salame i kobasice koje su natopljene solju!. To je, treba li reći, veoma štetno po organizam. Ljudski organizam može dnevno da apsorbuje najviše 3,5 grama soli, ostalo se taloži u organizmu, što izaziva razne bolesti među kojima je, kako je rečeno, na prvom mestu  povišeni krvni pritisak.  slanik free

Potrebne soli ima  u presnoj biljnoj hrani i to je sasvim dovoljno i nije potrebno jela ni soliti, no malo je ljudi koji mogu jesti jela u kojima nema soli. I meni samom je to, i dandanas, priličan problem. Ipak, treba težiti tome, a oni koji se dugo godina hrane isključivo presnom hranom dostigli su taj idealni nivo i nemaju potrebe za tim „začinom“. Poznato je da ima „primitivnih“ naroda koji nisu čuli za kuhinjsku so ili bilo koju drugu, i u svojoj ishrani koriste neprerađenu hranu, uglavnom biljnu. Kod tih naroda moderne bolesti kao što su: kancer, šećerna bolest, bolesti srca, povišen krvni pritisak i slične i ne postoje! Kuhinjska so koja se prodaje nekontrolisano, na džakove, otrov je za ljudski organizam i to rečeno doslovno i bez preterivanja! Nesrećno zaljubljen čovek (ili čovek u dugovima) može, tako sa čašom u vodi rastvorene soli, da oduzme sebi zivot! Štetnost kuhinjske soli po organizam može da se uporedjuje sa štetom koja nastaje upotrebom hemijskih lekova, prividno korisnih, a u stvari duboko štetnih. Posebno su, danas opasni razni „začini“ na bazi kuhinjske soli. Razne „vegete“, „začin-i C“ i slični, tobož korisni u kulinarstvu, jer nisu obična so, već nešto „više“.

 

 

 

 

Hleb u ljudskoj ishrani

U ishrani presnom hranom hleb (beli, polubeli, crni, ražani, „integralni“, „domaći“, „seljački“ itd. ) ne igra nikakvu ulogu!
Za mnoge je ovo jereticka tvrdnja i deluje odbojno, bez sumnje. Kako se može živeti bez hleba „osnovne životne namirnice“ koja je državi glavna stvar i stalna briga da ga narod ima dovoljno i po niskoj ceni?
Doduše, možete napraviti takozvani, „sunčani hleb“ od integralnog brašna i „peći“ ga na suncu ili vazduhu, ali to je veoma komplikovano, a i nepotrebno.
U ishrani presnom hranom naklijana pšenica, gotovo svakodnevno se koristi, pa sve što je korisno iz pšenice imate u dovoljnim količinama i zašto tražiti „hleb preko pogace“ to jest, pšenice.
„Merkantilni“ hleb se peče u rernama, što je neprihvatljivo pa makar ga pravili i od integralnog, grubo mlevenog brašna sa vodenice. Najgora moguća varijanta jeste hleb od belog brašna pa bio „sa patosa“ ili sa tavanice, „domaći“ ili, daleko bilo, industrijski.
Šta je belo brasno?
Pšenicno zrno, samo po sebi, verovatno je, korisna je namirnica po ljudski organizam (pod uslovom da je organski proizvedena) po nekim  poznavaocima.
U mlinovima se „rafiniše“ (opet taj, meni, nesimpatičan izraz) čime se dobijaju mekinje, u kojima je skoro sve što vredi iz zrna i „ostatak“ beli prah (tip 500) praktično bez vrednosti, prazan i poguban po ljudsko zdravlje. Gotovo čisti skrob. (Na selu iz tog skroba tj. belog brašna ljudi prave lepilo prostim mešanjem sa vodom, sa kojim lepe poklopac od kotla kazana za pečenje rakije ispod kojeg je komina, da se ne bi za vreme destilacije podigao. To sam lično video mnogo puta.

Neverovatan je paradoks da (relativno) zdrave mekinje (ljuska zrna pšenice) u kojima su vitalni elementi (enzimi, vitamini i menerali) dajemo svinjama a mrtvo, belo brašno zadržavamo za ljudsku upotrebu. A ko zna, možda bi i svinje postradale od konzumiranja belog praha pa bi smo, tako, glupoj stoci načinili nepravdu.

Na ovakav način proizvedeno belo brašno, smatra se korisnom hranom i „osnovnom ljudskom namirnicom“, koja kada se unese u ljudski organizam deluje kao strano telo na koje organi reaguju oboljevanjem.

Višegodišnjom i višedecenijskom upotrebom belog hleba (obično je to u većim količinama) nastaju teške bolesti srca pa i srčani infarkt! Osim toga i žucni kamenovi su direktna posledica  duže upotrebe ovog proizvoda.

Zamislite ovu logiku: rafinacijom odstraniti sve što je korisno u zrnu žita (na stranu to što neki tvrde da tu i nema ništa korisno), pa onda tako dobijeni hleb „obogaćivati“ aditivima kao što su veštački „vitamini“ i veštački „minerali“ a toga u prirodnom stanju već ima u zrnu žita! Tako nastaje „obogaćeni hleb“ kojem bolje stoji naziv „obogaljeni“.

Sve što se dodaje belom prahu, sintetičkog je i anorganskog porekla, bez enzima životnih elemenata.

Zašto se, po mnogima, zdravo  pšenicno zrno rafiniše i pretvara u belo brašno?

Razlog je prozaičan: belo brašno tako postaje trajan „proizvod“ koji će se prodati pre ili kasnije. A tobožnja korisnost od belog praha po zdravlje samo je dobra i uspešna markentiska kampanja. Ništa drugo.

Šta je kristal (beli) šećer?

Vecina ljudi i ne zna šta je, ustvari, beli (kristal) šećer, vinovnik velikih zdravstvenih nevolja čovekovih.
Rafinacijom šećerne repe (ili šećerne trske) iz saharoze to jest „običnog“ prostog šećera (glavnog sastojka ovih biljaka) odnosno smeđeg sirupa, kristalizacijom, to jest presovanjem ili kuvanjem na niskim temperaturama (nepovoljniji način, svakako) dobija se polufabrikat žuti secer, koji je 97% saharoza.

Daljim otkuvanjem dobijaju se kristali šećera, to jest beli šećer koji je tako „savršeno“ rafinisan da nije ništa drugo do, gotovo čist ugljenik. Lišen je svega što vredi i što je životno. Više od 20 vitalnih elemenata iz šećerne repe netragom je nestalo! Prosto rečeno, sagorelo je na visokim temperaturama, prilikom otkuvavanja, to jest rafinisanja.

Dakle, beli šećer se dobija rafinacijom (otkuvavanjem) žutog šećera, u ovom slučaju sirovine, nad kojom je već urađena delimična rafinacija! I ono što se dobija takvim, blago rečeno nerazumnim postupkom, jeste trajan proizvod što se vidi i po onome što piše na kesama sa belim i žutim šećerom. Na pakovanju žutog  piše: rok trajanja 2 godine, a na pakovanju belog, nedvosmisleno, stoji: rok trajanja neograničen!

Sada dolazimo do neverovatnog paradoksa da taj žuti šećer, koji je u stvari polufabrikat, u prodavnicama zdrave hrane košta više nego duplo u odnosu na beli koji je finalni (i više od toga) proizvod!

Radi poredjenja, uzmimo  kao primer izvan ove oblasti, drobljeni kamen poluproizvod, nesumnjivo je jeftiniji od cementa, finalnog proizvoda, za koji je kamen sirovina. To je logično i po ekonomskim zakonima proizvodnje, jer je uloženo manje energije i manje rada.

Žuti šećer, kod nas je tretiran kao neki egzotični i teško dostupni proizvod sa drugog kraja sveta a može da ga proizvodi  svaka šećerana.  Kod nas (u Srbiji) prizvode ga, koliko mi je poznato, dve i pakuju ga, za divno čudo, isključivo, u kesice od 250 i 500 grama! Teško je reći zašto je to tako. Zašto, relativno zdravi, žuti šećer (zdraviji je samim tim što je polufabrikat) ne prodaje masovno i plasira u svim objektima prehrambene industrije, a beli, kao provereno štetan, ne povuče iz prodaje i prestane sa njegovom proizvodnjom. Ako je ovo neizvodljivo i suviše „idealistički“ onda ga treba barem obeležiti kao štetnog po zdravlje, a to je, nesumnjivo, veoma izvodljivo i takvi inicijative već su pokrenute u svetu, koliko mi je poznato u Sjedinjenim Državama.

I kao što na kutijama cigareta piše: „Pušenje ubija!“ tako bi i na kesama sa belim šećerom trebalo isto tako da stoji: „Beli šećer ubija! Koristite ga na vlastitu odgovornost. Ne preporucuje se mlađima od 18 godina“ To je minimum minimuma što bi država trebala da uradi ako joj je stalo do zdravlja naroda, stvarno a ne deklarativno, u markentiške svrhe.

Beli šećer, taj nezdravi proizvod, sveprisutan je i ne može se danas izbeći ni na koji način. Ako odlučite da ga ne kupujete, ući će u vašu kuću na volšeban način u proizvodu za koji ni u snu ne možete pretpostaviti da ga sadrži.

Beli šećer (sasvim) krajni proizvod prerade šećerne repe (ili trske) u stvari je droga. Danas je nezamisliva ishrana bez ovog zastrašujućeg proizvoda koji stvara nerealan utisak prisustva energije u čovekovom organizmu, veštački ga stimulišući. Tako nastaje dugi niz bolesti, kao što su: dijabetes melitus, srčane bolesti  , nervne bolesti, glavobolje, obolenja žlezda (pre svega pankreasa jednog od najznačajnijih organa čovekovih), artritis, impotencija i mnoge druge. Organizam propada po istom principu kao i kod uživalaca droga.

Jedan od velikih problema kod upotrebe belog šećera je što on u organizmu „vezuje“ za sebe kalcijum i tako dolazi do brzog propadanja zuba, što je narocito tragično kod dece koja su neobaveštena o štetnosti ovog proizvoda. Koriste ga, najčešće nekontrolisano, što je pogubna stvar za zdravlje onih koji dolaze, i za buducnost naroda u celini gledano.

Lično iskustvo. U doba moga detinjstva beli šećer, bar u našoj kući, nije se ni koristio. Žuti je bio stalno prisutan. Ne znam tačno, da li je to bilo namerno ili puka slučajnost. Verovatno je ovo drugo u pitanju.

Naime, deda je redovno sejao šećernu repu i za nju od šećerane dobijao novac i žuti secer. I bilo ga je na platnene džakove, sećam se dobro. Eto, imao sam sreće sa time u detinjstvu, što je veoma povoljna okolnost koja je verovatno doprinela mom dobrom zdravlju i danas u ozbiljnijim godinama.

Za naše dobro, markete i dućane industrijski proizvedene hrane treba zaobilaziti u širokom luku. Nažalost, svedoci smo da su ovi objekti sve posećeniji iz dana u dan i privlače ljude kao što med privlači muve. A najtragičnije je  što su najverniji kupci, sve više deca. Školski doručak je, ili pljeskavica ili šareni, šljašteći zapakovani  proizvodi iz prodavnice kao: „čips“, „flips“ (na rafinisanom ulju prženi), kroasani sa „eurokremom“ punjeni sačinjeni od rafinisanog belog brašna punog glutena i pasterizovanog kravljeg mleka sa opasnim proteinom imenom kazein, opet, pasterizovani i otrovima konzervisani „voćni sokovi“ u kojima ni traga od voća.

Tragičan rezultat je: gojazna i telesno deformisana deca i sve što uz to ide, što je autenticni i neslavni proizvod potrošačkog društva.

Gojazne dece pre samo tri-četiri decenije gotovo da i nije bilo u našoj zemlji. Takvi retki pojedinci smatrali su sebe nesrećnima i bili su marginalizovani od strane 95% vitke i zdrave dece.

Danas telesno deformisani osnovac iz sedmog razreda, sin nadribiznismena sa gotovo 100 kg. telesne težine, koji ne može da se kreće, i po kojeg majka dolazi džipom do škole ni tri stotine metara udaljene, pre je popularni lik u razredu nego neko ko je, objektivno, ružan, neugledan i odbojan.

Tv i radio reklame priča su za sebe, horor žanra. Nepojmljivo agresivno atakuje se na dečiju psihu reklamirajući rečima: OSETITE MOĆ PRIRODE najobičniji, belim šećerom i belim brašnom (zlom plus) nafilovani proizvod. I niko da kaže nešto u vezi sa tim, niti da se nadležni oglase i preduzmu nesto.

Postavite pred neko dete od deset-dvanaest godina, flašu Koka-Kole i flašu nekog sveže ceđenog soka (npr: od narandže ili jabuke) dete će, kao što pretpostavljate, nepogrešivo uzeti flašu Koka-Kole!

Zašto je to tako? Pa najverovatnije pod uticajem masovnih medija dobrano pod uticajem industrije, iz neobaveštenosti koliko šta vredi, jer današnji roditelji, evidentno je, nemaju vremena da vaspitavaju svoju decu, a ni škola ne radi svoj deo posla i ne uči ih koje su namirnice korisne a koje su štetne.

Današnja deca nemaju ni pojma koliko vredi voće, na primer. A na selu ga, bar u sezoni, ima koliko hoćete.Tužno je gledati kako po dvorištima prezrevaju crveni i zdravi plodovi trešanja, na primer, netretirani hemijom i jedu ih još jedino ptice, dok deca hitaju put prodavnice sa novčanicama stisnutim u šaci, i kupuju šareno zapakovane proizvode konditorske industrije koji, pravo rečeno, nisu za ljudsku upotrebu.

Neki dan gospodin ministar na TV-u svečano objavi da će kristal (beli) šećer pojeftiniti za čitavih 30% tako da će biti dostupan i onima sa finansijskim nevoljama, kojih je nemali broj. To izreče ozarena lica, ubeđen da čini pravu stvar i dobročinstvo tzv. običnom čoveku koji krpi život iz dana u dan.

Samo koju sedmicu pre ove „lepe vesti“ takođe je objavio radosnim tonom, da će se cene belog hleba umanjiti značajno, što je mnoge iznenadilo. Tako dobismo dve lepe vesti u roku od petnaestak dana, od kojih narodu može biti samo ružno i tužno. Bolesno.

Šta koristiti umesto šećera? Po mom iskustvu, najbolji je voćni šećer to jest-voće! Žuti Šećer može biti samo  donekle prihvatljiva zamena za beli korišćen u minimalnim količinama, ali sa njim su danas tako velike manipulacije da niste sigurni šta ste zapravo kupili. Zato kupujte ga od proverene šećerane, da vam se ne desi da da umesto žutog dobijete beli, ofarban u žuto nekom hemijom.

Lično, svake godine ostavljam sasvim dozrele plodove divlje trešnje koji su slatki poput meda. Pune plasticne flaše ubacujem u zamrzivač,  koliko mi je približno potrebno do maja meseca kada dozrevaju nove , a zatim i ostalo sezonsko voće. Meni je ovo idealan zalađivač i ne košta me ništa. Zato preporuka.

Možete, naravno koristiti i med, ali u sasvim malim količinama (najviše jednu kašičicu odjednom) jer ulazi direktno u krv, a osim toga stvara i kiseline u organizmu. Strožije gledano od te jedne kašičice dnevno ga više i ne treba koristiti jer iako se smatra zdrvim ima, dokazano je, niz nedostataka i sve više dokaza o njegovoj štetnosti.

Za vreme zime u ove svrhe odlično je tropsko voće, pre svega ono sa velikim sadržajem prirodnog, prostog šećera, urme naročito, ali i suve smokve,  pa i ostalo sirovo kojeg danas ima najrazličitijeg u ponudi, u većim gradovima posebno.

Jedno je sigurno: od slatkog voća nema boljeg zaslađivača, a niti bolje hrane ukupno uzev.

 

Njeno veličanstvo „energetska vrednost“

Današnji čovek tvrdo je ubeđen da je život ENERGIJA. I zna najpreči put da do nje dođe a, to je: „nakrkati“ se mesa, zaliti to dobro alkoholnim pićima i sve to „finiiširati“ tortom ili kakvim drugim desertom. I posle toga oseća se kao da može da leti. A to se osećanje, u neverovatno kratkom roku izduva poput balona i u organizmu nastaje mala kataklizma. Zbir tih „malih kataklizmi“ u malo godina donosi „veliku“ bolest.

Deluje sasvim nestvarno i fantastično da je zvanična nauka o ishrani među hranom uvrstila čak i alkohol! Evo eksplicitnog stava:„Hranu čine hranljive materije koje su različitog hemijskog porekla: proteini, masti, ugljeni hidrati, vitamini, minerali, voda, nutritivna vlakna i ALKOHOL“.

A razlog ovog skandaloznog tretiranja alkohola jeste u činjenici  da je on nosilac „visoke energije“ sa 7 Kcal/g.

Na kutiji jednog šareno upakovanog, tipičnog proizvoda današnje konditorske industrije, imenom „Preliveni desert“ piše:

-energetska vrednost na 100 grama proizvoda 1969 kJ/470,6 kcal

-sadržaj proteina na 100 g. proizvoda 5,21 g.

– sadržaj ugljenih hidrata na 100 g. proizvoda 61,26 g.

-sadržaj masti na 100 g. proizvoda 21,3 g.

Da li vam ovo nešto govori?

Meni govori da ovde nema ničeg živog i životnog. Samo droga!

Presna hrana jeste i energija i zdravlje bez narkotiziranja! U tome je razlika.

Prirodni zakoni traže da hranu unosimo u organizam nekuvanu i nerafinisanu. I tada je naš organizam u stanju da funkcioniše bez smetnji.

Jeste li ikada u prirodi videli bolesnu srnu ili bolesnog zeca? Sigurno niste, jer oni žive po zakonima prirode i hrane se onom hranom  koja im je namenjena.

Intezitet ili trajanje?

Može li intezitet i trajanje? Dakako da može! Zdrav, prirodni život može biti itekako intenzivan a opet i trajan.

Danas prevladava stav da je bitno živeti intenzivno i hiperaktivno (ovome često nema granica) pa koliko da potraje. Shodno toj logici, ili životnoj filozofiji deluje i prehrambena industrija, jedno od nekoliko najvećih strašila današnjeg sveta.

Sve što se danas može kupiti u prodavnicama hrane deluje na čoveciji organizam poput tempirane bombe ili kao droga, bolje rečeno. Sve je, ili gotovo sve na bazi belog šećera, droge u pravom smislu reči. Često je i u kombinaciji sa belim prahom, to jest belim brašnom i rafinisanim zejtinom a to je trostruko zlo u jednom proizvodu.

"Priroda leči a lekar brine o bolesniku" Hipokrat